Meda ujeda
Pre nekoliko godina u našu malu zvezdarsku ulicu dolutalo je neko kuče. Odmah smo videli da je psihijatrijski slučaj. Sedelo je danima na ulici i nikome nije dopuštalo da prođe. Režalo je i ujedalo.
Jedan naš komšija je počeo da ga hrani, i potom ga prisvojio. To ne znači da je kuče bilo u njegovom dvorištu. Ono je i dalje sedelo na ulici i napadalo prolaznike. Sećam se da sam jedne večeri vraćajući se sa treninga zatekla uplakanu ženu na početku ulice. Kaže, stoji u mestu pola sata, ne sme da prođe zbog kučeta, a mora ići tim putem. Uz pomoć toljage koju sam štekala na početku ulice, baš zbog Mede, sprovela sam je kući. Godinama smo zvali šintere ali opravdanja su bila razna – te nemaju benzina, te imaju mnogo posla, sve u svemu – niko nije došao. Primorane da tako zverski postupe, neke komšije koje imaju malu decu su pokušale da ga otruju, međutim Meda je bio pametan, jeo je samo ono što mu gazde daju. Onda je neki komšija pisao tabloidu. Vest je objavljena, i gle čuda, komšija mi je rekao da su šinteri pokupili Medu. Stavila sam ovu vest u status na fejsbuku, i dobila oduševljene komentare svih ljudi koji su kod mene svraćali na kafu. Napokon mogu bez straha da dođu do moje kuće! Međutim, posle nekoliko dana stigla je tužna vest – Meda je viđen u ulici. Izgleda da su njegove „gazde“ intervenisale. Htela sam da odem i da im pojasnim neke postulate življenja u urbanoj sredini, ali shvatila sam da nema svrhe. Ako vi živite u zajednici i na neki način ugrožavate slobodu drugih ljudi, zašto biste brinuli o njoj kada znate da nećete biti kažnjeni? Pa ipak, posle cele gungule sve manje viđam Medu, a i kad ga vidim više me ne napada. Izgleda da je i kuče shvatilo da ne treba da ugrožava tuđu slobodu, samo još gazde nisu. To me brine.
Poli(ti)cija
Poluluda zbog nasilja kome sam svedok na ulicama Beograda, počela sam da bombardujem ljude na Netu tekstovima i porukama. Verovatno me već svi izbegavaju jer stalno pričam o tome, ali borba sa vetrenjačama se nastavlja. Iskopala sam na fejsbuku jednu grupu partizanovih navijača, koja traži pravdu za ostale, koji nisu ubice Brisa Tatona. U žustroj raspravi, mlađahni Grobari su polako demantovali nenasilnost ove grupe. Počeli su da pričaju koga će da biju, valjda u Subotici, kad se okupljaju i koliko je policija nemoćna u odnosu na njih (sve ovo je bilo napisano mnogo ružnijim rečima, ali zbog vrste medija parafraziram). Onda sam našla grupu Policija na fejsu. Postovala sam im link ove grupe sa porukom da i preko Interneta mogu da saznaju za planove navijača. Nisam htela da zvučim sarkastično, ali s obzirom na trenutno mišljenje većeg dela javnosti o našoj policiji, pežorativni ton se sam nametnuo. Iako znam da to verovatno nije zvanični sajt milicije, očekivala sam neku reakciju, bar zahvalnicu za to što se i ja upuštam u njihovu borbu. Pošto je nije bilo, opet sam otišla na njihovu stranu. Moj link je bio obrisan, a ostali koji su bili nešto tipa „Police I love you“ su ostali. E ja vas ne volim. Dajemo vam pare da nas štitite, vi ste “organi reda i mira“. Gde je red i gde je mir? I sami građani su spremni da se uključe u borbu koju vi treba da vodite. Možemo da delujemo uruženim snagama, a možete i vi sami, uostalom, to vam je posao. Ali mora neko da ga radi. Da imam pendrek ja bih se borila protiv nasilnika. Nažalost, moj alat nije pendrek već pero. Ali njime ću se boriti koliko god mogu, a onima kojima je dosadno da stalno od mene čitaju o ovoj temi poručujem da svako treba na svoj način da se bori za normalan život u ovoj zemlji. U suprtonom, nismo ga ni zaslužili.
Marija Dukić
broj 60, oktobar 2009.