U ponedeljak 16. maja saopšteni su rezultati delimičnih izbora za lokalne uprave u Italiji. U 13 gradova pobedila je opozicija – levica, u 4 Berluskonijeva desnica. U 3 provincije pobedila je levica u 2 desnica. U drugi krug odlazi još 13 gradova i 6 provincija uz naglašenu prednost kandidata levice. Međutim svi ovi rezultati sažeti su na ishod izbora za gradonačelnika Milana. Iako tu izbor nije završen, nego se ide u drugi krug, ipak je najveći broj novina rezultate komentarisao neoriginalnim naslovom: „Čudo i Milanu“. Evo zašto: Milano je kolevka Berluskonija i berluskonizma. Tu je on ponikao, stvorio svoju imperiju, svoje klanove i svoju prestonicu. Već dve decenije on odatle vlada i nikada do sada nije opozicija bila u stanju da se na izborima makar približi njegovom posedu.
Patološki narcisizam
Nisu slučajno režiser Vitrorio De Sika i scenarista Ćezare Cavatini svoje „Čudo u Milanu“ (snimljeno 1951. godine) smestili u prebogati i beskrupulozni ambijent tog grada, a ne u Torino ili Napulj. Nije čudo ni da se film završava prelepom i tužnom metaforom gradske sirotinje koja masovno uzjahuje metle i odleće u nebo. Tu, u Milanu, je buržoazija prvo osiromašila „nesposobne“ koji su joj postali smetnja. Berluskoni je, dakle, samo idealni eksponent jedne trajnije polarizacije između grabeža i etike. Uveren u svoju nepomutivu nadmoć on je uoči samih izbora proklamovao da će lokalni izbori u Milanu imati značaj „nacionalnog referenduma“, te da će upečatljiva pobeda njegove kandidatkinje u prvom krugu pokazati da je on neprikosnoveni vladar Milana i Italije. Nije bio u stanju da se na tome zadrži nego je i obećao da će sa oreolom te pobede početi legitimo i bespoštedno da vlada, da tera sudije koji mu smetaju, da menja Ustav kako bi postao i predsednik Republike i da svoju vlast produži u beskraj. Preračunao se. Kandidat, i to prilično ekstremnog krila levice, dobio je 42.000 glasova više i nedostajalo mu je samo 2 odsto glasova pa da on pobedi u prvom krugu. Istina, ide se dalje, al’ poraz je nedvosmislen do te mere da ga priznaju čak i Silviovi partneri poljuljani u svojoj odanosti. Samo još pet njegovih partiskih koordinatora tvrdi da nije sve gotovo i da će pobediti u drugom krugu. Svi ipak znaju da čak i ako pobedi biće to Pirova pobeda.
Samo dva dana posle izbora na zasedanju Parlamenta u pet glasanja vladajuća većina je nadglasana. To je već prilično jasan znak da je svemoć dobro uhodane mašinerije vladanja bar „zaribala“ ako nije već počela da se raspada. Od 29 tuđih poslanika, koje je prekupio na „stočnoj pijaci Parlamenta“ (XXX nastavak) 12 nije došlo na glasanje. Osetili su da je trenutak da ucenjuju i traže još više. Jedan od najodanijih Berluskonijevih novinara, Emilio Feltri (XXX nastavak) debelo plaćen da ga služi, odjednom je dao izjavu da je gazda pogrešio i da će ga odvesti u propast ako ne shvati da njegovi lični problemi nisu problemi Italijana. Ako ne shvati da ljudi žive sve teže i da su sve nezadovoljniji. Iako je posle to malo ublažio, svejedno je poruka, kako je sklon da menja gazdu, otišla zainteresovanima. Hijene nepogrešivo nanjuše onemoćale. Valja ipak reći da među karakternim sličnostima Berluskonija i Slobodana Miloševića, na prvom mestu stoji da su obojica pokazala sposobnost da najteže situacije okrenu sebi u korist. Pet dana je Berluskoni bio nevidljiv za javnost, kao Gadafi, smišljao je taktiku povratka i osvete. U petak 20. maja Milano je osvanuo oblepljen plakatima, gde god je i najmanje mesta postojalo. Berluskoni poziva građane Milana da ne glasaju za levicu, koja, kako je to već pretvorio u aksiom, će im odrati kožu porezima (to kod bogatih pali), uvesti diktaturu itd. Najavio je pred drugi krug izbora neviđenu kampanju preko svih medija – štampe, radija, TV, plakata… ne pitajući za cenu i ne vodeći računa o zakonu podjednakog tretmana u izbornoj kampanji. Najavio je pakao za protivnike. Igra na sve ili ništa. Birači će pokazati da li se prekockao.
„To nema u svetu…“
Italijani, kao i mi, imaju sklonost da svoje ekstremne gestove, bilo dobre, bilo loše, olako proglase za jedinstvene u svetu. Svet je, međutim, veliki i svakakav pa se uvek nađu i bolji i lošiji od nas i njih. Tek minulu vraški prljavu izbornu kampanju proglasili su za: „to nema nigde u svetu.“ Naime, to da jedan od Berluskonijevih koordinatora konstatuje da su političarke sa levice ružne (pa ih je degutantno glasati), da sam premijer kaže kako njegovi politički protivnici – smrde! Da njegov glavni kompanjon Bosi posle svega kaže kako je protivnički kandidat u Milanu budala. Da je pretendetkinja na još jedan mandat gradonačelnika u Milanu, Leticija Morati, reprezentant prave buržoazije (naftaški magnati i vlasnici Intera) berluskonijevskog tipa, za protivkandidata na samom kraju TV duela izvukla dosije po kojem je dotični bio suđen kao crveni terorista. Kraj emisije, bez mogućnosti replike. Optuženi protivkandidat je javnosti stavio na uvid dokumentaciju o tome da je kao mladić zaista bio optužen za učešće u terorističkoj akciji, da je oslobođen optužbe zbog nedostatka dokaza. Da je nezadovoljan tom presudom 1985. godine, započinjući pravničku karijeru, tražio obnovu procesa na kojoj je dokazao da nije imao nikakve veze sa tvrdnjama iz optužbe i definitivno je proglašen nevinim. Nekorektna optužba Berluskonijeve kandidatkinje i uverenje da je do lažno interpretiranih podataka došla preko tajne policije, kao i da je protivkandidatu oduzeta mogućnost replike u TV duelu, okrenuli su mnoge desničarske glasače ne samo protiv Moratijeve, nego i protiv njenog promotera Berluskonija, šampiona u pljuvanja po protivnicima.
U jednom eseju, u upravo izašloj knjizi „Konstruisanje neprijatelja“, Umberto Eko, navodi da je jedan od repera omofobije tvrdnja da neprijatelj smrdi – upravo ono što je Berluskoni rekao za svoje protivnike. Zatim da je protivnik budala, što kaže Bosi. Pa ružan, što je tvrdnja Berluskonijevog koordinatora za pripadnice Demokratske partije. Te da je pripadnik zavereničke grupe, što je ustvrdila kandidatkinja desnice za svog oponenta. Dakle, korišćena je tehnologija, koju Eko dokumentuje tekstom iz XV veka. Naveo sam samo ključne prljavštine političkih konfrontacija, intenziviranih uvek u predizbornim kampanjama. Ostaje još brdo mračnih optužbi, uvreda, lažnih „istina“ koje, opšte je mesto, najradije koristi konzervativna desničarska politička opcija.
Ni njeni protivnici, međutim, nisu sasvim čisti u toj prljavoj igri. Vrhunac je postigao Lindon B. Džonson (demokrata), kada je u završnom TV duelu sa Barijem Goldvoterom 1964. godine ustvrdio kako ima pouzdano saznanje da njegov protivnik održava seksualne odnose sa magaricom koju drži na imanju. Inače beskrupulozni Goldvoter je toliko bio preneražen da nije bio u stanju da suvislo odgovori na optužbu što ga je to potpuno deklasiralo kao kandidta za predsednika SAD. Džonson je naknadno priznao da je to sa magaricom izmislio, ali je želeo da pokaže kako protivkandidat nije sposoban da se sučeli sa teškom situacijom. Dakle, eto ima i gorih od Berluskonija, od Šešelja, Velje Ilića itd. Uzgred, italijanska izborna kampanja natprosečno je obilovala prostaklucima i vulgarnim rečima. Trend beskrupuloznosti i ne biranja reči uveo je Berluskoni ulaskom na političku scenu 1994. godine. Jedan od kandidata (Serđo Papa) na svom četvorometerskom bilbordu ispisao je „Birajmo one koji imaju jaja – ja ih imam“. Naravno slikao se sa jajima – u korpi. Sećate se one prostačke fast food radnje u sred Beograda sa firmom „Do jaja“? Drugi se (Đaćinto Mara) opredelio za drugačiju vulgarnu igru reči: „Ja ću počistiti (scopare) protivnike“ – međutim, ta reč u žargonu znači i nasilan seksualni akt. Propratna slika kandidta sa metlom u ruci, ali i izrazom lica koji nameće žargonsko značene nedvosmisleno govori na šta je mislio.