Kada su u pitanju sirovine, u svetu u kome se za proizvodnju jednog litra flaširane potroše tri litre obične vode, izreka „sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra“ poprima savim drugi smisao.
Konferencija „Bonn2011“ (http://www.water-energy-food.org/) održana sredinom novembra prošle godine u Nemačkoj ukazala je na jednostavnu ali fundamentalnu činjenicu koja se u današnjem složenom svetu često previđa ili malo ističe: koliko su međusobno povezane voda, energija i hrana. Proizvodnja hrane zahteva vodu i energiju, za proizvodnju energije – od prerade sirove nafte, preko rada hidroelektrana i nukleranih centrala do proizvodnje biogoriva – neophodna je voda, a za prečišćavanje i distribuciju pijaće vode potrebna je energija. Loše upravljanje vodama smanjuje dostupnost ovog osnovnog resursa, ali istovremeno šteti proizvodnji energije i hrane.
Na primer, za proizvodnju jednog hamburgera utroši se onoliko fosilnog goriva koliko je dovoljno da se kolima pređe oko 40 kilometara, a na uzgajanje životinja namenjenih prehrani otpada trećina ukupne potrošnje fosilnih goriva. Krave moraju da pojedu oko 8 kilograma bilja da bi proizvele kilogram mesa. Za proizvodnju kilograma pšenice neophodno je oko 60 litara vode, za kilogram mesa od 2.500 do 6.000 litara vode, a samo u SAD za uzgoj životinja namenjenih ishrani utroši se više od polovine ukupno upotrebljene vode. Najveća ironija je da se za proizvodnju jedne litre flaširane vode – najpopularnijeg napitka na svetu čija je cena od 240 do 10.000 puta skuplja od vode iz česme – potroše čak tri litre vode koje završe kao otpadne vode. U SAD se procenjuje da se samo za vodu u plastičnim bocama godišnje potroši 17 miliona barela sirove nafte, odnosno iz jednog barela nafte napravi se oko 1.760 jednolitarskih boca.
Nije ludilo nego strategija
I to u svetu u kome je nestašica pijaće vode i energije i dalje problem koji se daleko sporije reševa nego što rastu potrebe. Očekuje se da će u Kini potražnja za vodom do 2030. godine porasti 63 odsto, više nego igde drugde u svetu. Stoga, da bi se pripremila za nestašice, kineska vlada na obalama Bohajskog mora razvija postrojenje za desalinaciju vredno četiri milijarde dolara. Kompleks je gotovo u potpunosti sagrađen u Izraelu a sklopljen u Kini i sastoji se od nasajvremenijih i ekološki podobnih tehnologija. Jedino što „sreću kvari“ je računica po kojoj su troškovi proizvodnje desalinirane vode dvostruko veći od njene prodajne cene. Uprkos tome, vlasnik kompleksa, konglomerat SDIC u državnom vlasništvu, ima za cilj da do 2020. učetvorostruči proizvodnju sa trenutnih 680.000 kubičnih metara na čak 3 miliona kubičnih metara vode i time obezbedi poziciju najvećeg desalinacijskog postrojenja u Kini.
Negde drugde takav bi se potez nazvao državnim ludilom, a u Kini je to državna strategija koja predviđa da se tokom narednih pet godina u taj sektor uloži najmanje 31 milijarda dolara. Ako se ta suma razmotri u svetlu odluke da do 2020. godine učešće domaće opreme umesto sadašnjih 60, čini 90 odsto tehnologije neophodne za desalinaciju i prognoza firme za istraživanje tržišta SBI Energy da će se globalno tržište destilovanja morske vode u istom periodu višestruko uvećati – do godišnje vrednosti od oko 500 milijardi dolara, onda postaje jasno da ambicije Kine prevazilaze rešavanje problema lokalnih nestašica. Kao što je već učinila sa solarnim pločama i turbinama na vetar, njena vlada je odlučila da razvije i jedno od najvećih desalinacijskih tržišta i svet snabdeva pijaćom vodom. Da se Kinezima veruje kako će trenutno neisplativu pretvoriti u vrlo isplativu investiciju potvrđuje i poduži spisak kompanija za desalinaciju kao što su singapurski Hyflux, japanski Toray, španska Befesa, izraelski Brack i američki ERI, koje u Kinu sele svoje istraživačke centre i proizvodnju.
Sa druge strane, želja za eksploatacijom novih izvora nafte čija će se poslednja kap iz postojećih izvora prema računici na portalu www.energy.eu potrošiti 22. novembra 2047. godine u 20 sati i 58 minuta, dovela je do toga da se SAD priključe Vijetnamu, Filipinima i drugim zemljama iz regiona u suprotstavljanju Pekingu da kontroliše Južno kinesko more. Usled nadmetanja oko obezbeđivanja podvodnih rezervi nafte i gasa, tenzije su prisutne od Sredozemlja do Arktičkog okeana. Turska je u sukobu sa Kiprom i u napetim odnosima sa Grčkom i Izraelom zbog polja prirodnog gasa koja se nalaze ispod istočnog Sredozemlja. Rusija, Kanada i SAD nadmeću se oko resursa na Arktiku. Procenjuje se da se samo u Južnom kineskom moru nalazi 61 milijarda barela nafte i gasa, plus 54 milijarde koje tek treba pronaći, dok se za Arktik smatra da ima 238 milijardi barela, a potencijalno i dvostruko više u neotkrivenim izvorima. Ali tu je možda i najopasnija konkurencija, budući da preovlađuju procene kako većina arktičkih izvora minerala leži unutar jedne od „ekskluzivnih“ ekonomskih zona dužine preko 200 milja, gde je problem nacionalnih granica prilično delikatan čak i među tradicionalnim saveznicima.
Ratna matematika
Naime topljenje leda otvorilo je Severozapadni prolaz koji SAD tretiraju kao međunarodni, a Kanada kao svoju teritoriju, što u praksi znači da je pristup stranim brodovima moguć isključivo uz odobrenje vlasti u Otavi. Teško je poverovati da bi ovaj konflikt mogao da višestruko savezništvo pretvori u „zveckanje oružjem“, ali upućeni tvrde da će stručnjaci za pomorsko pravo godinama biti itekako uposleni. Rusija, osim pitanja teritorijalnih prava, ima i dodatne probleme oko realizacije planova da eksploatacijom ovih resursa obezbedi nove zalihe nafte i gasa u situaciji kada već koristi više od 75 odsto postojećih rezervi. To je pre svega generalno slaba istraženost njene teritorije pod morem, pa su i dokumenta o ovom podvodnom pojasu prilično neutemeljena u pogledu prognoziranih potencijala. Situaciju otežava i pomanjkanje savremenih, ali veoma skupih uređaja za bušenje i specijalnih brodova, kao i neophodne infrastrukture za transport i preradu ugljovodonika.
Rastuće ekonomije poput indijske, brazilske i naravno kineske maksimalno su zaoštrile nadmetanje za osnovne resurse, što se navodi i kao ključni argument kada se raspravlja o uzrocima sve većih poremećaja na tržištu hrane. Međutim, „pretresanje“ ovog problema koji je bio neposredan povod za pobune u arapskim zemljama i čiji je rizik za izbijanje društvenih potresa dokazan mnogo puta u istoriji, ukazalo je da ni industrijski najrazvijenije zemlje godinama nisu pravilno investirale u osnovne resurse. To je prema oceni Hamburškog instituta za svetsku ekonomiju (HWWI) takođe uticalo na rast cena sirovina na svetskim berzma – od kakaa i retkih ruda do nafte i zlata, što je stvorilo ogromne probleme i kompanijama koje čak i u uslovima globalne recesije posluju punim kapacitetima. Razlog otežane nabavke sirovina nije samo u visokim cenama, već i u sve oštrijim merama zaštite sopstvenih resursa u zemljama koje su donedavno bile glavni izvoznici jeftinih sirovina, a koje su sada u poziciji da neke od njih i same moraju da uvoze. Zato, ako pohlepa i dalje bude motor ekonomskog rasta, sve veći broj oružanih sukoba je neminovan, upozorava se u izveštaju.