Angažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život. Iako Srbija ima uspešne režisere i publiku koja tokom cele godine posećuje festivale dokumentarnog filma, njih nema na državnoj televiziji jer ona još nije konstatovala da se tu desila revolucija, kaže Boris Mitić, autor koji svoje filmove prodaje javnim televizijama u Evropi.
Prema podacima Box Office Mojo, websajta sa najvećom svetskom bazom podataka o prodaji bioskopskih karata, od 100 najpopularnijih dokumentaraca samo devet je snimljeno pre 1990. godine, a najveći broj u poslednjoj dekadi. Upadljiv je porast bioskopske i publike koja kupuje diskove sa dokumentarnim filmovima, a podaci govore i da filmski studiji sve više ulažu u ovu vrstu filmova.
U nekim skandinavskim zemljama dokumentarci su bioskopski blokbasteri, a na Filmskom festivalu Sandens su ove godine selektori zaključili da angažovani i politički dokumentarci potpuno dominiraju programom, kaže Mila Turajlić, autor filma “Cinema Komunisto” jednog od najnagrađivanijih i najpopularnijih srpskih dokumentaraca u inostranstvu, posvećenog usponu i propasti filmske industrije u SRFJ.
Na otvaranju Sandensa prikazana su četiri filma od kojih je jedan dokumentarac o američkoj krizi nekretnina, a nagrade su između ostalih dobili “5 slomljenih kamera”, film koji govori o stanovnicima jednog palestinskog sela koje odoleva širenju jevrejskih naselja i danski “Putinov poljubac” koji je fokusiran na dilemu ruske studentkinje, da li da ostane sa nacionalističkim patriotskim pokretom “Naši” ili da se pridruži opoziciji. Oba filma prethodno su dobila nagrade i na veoma prestižnom Festivalu međunarodnog dokumentarnog filma (IDFA) u Amsterdamu. Na prošlom IDFA, tematski program bio je posvećen arapskom proleću.
Igrana dosada
Dokumentarci su doživeli bum onog trenutka kada se publika zasitila “psiho-patoloških igranih filmova bez inspiracije, sa uvek istim temama. Kod nas se, na primer, tematika igranih filmova svela na mlade i nasilje, seks i reciklažu stereotipa. Dokumentarci nude momenat iznenađenja.”, tvrdi Mitić.
Na festivalu “Sedam veličanstvenih” kojim u Srbiji u januaru započinje serija festivala posvećenih dokumentarnom filmu, imali smo priliku da vidimo one teme na koje nismo navikli u medijima, počev od filma “Krv u mobilnom”, u kome režiser prati puteve “krvavih minerala” koji su neophodan materijal za proizvodnju mobilnih telefona, razotkrivajući licemerje vodećih evropskih peoizvođača gedžeta, do “Specijalnog leta”, emotivne priče o sudbini azilanata iz Švajcarske koji u pritvoru čekaju deportovanje.
“Poseta ovom festivalu je svake godine rasla i od usko profilisane ‘Sedam veličanstvenih’ je sada došao do najšire publike. Razlog tome je korišćenje nove estetike u dokumentarcima, ali i analitički pristup temama”, kaže Turajlić koja je i jedan od osnivača ovog festivala. “Dokumentarci se bave relevatnim ili bar zanimljivim temama, a oslobodili su se prefiksa dosadnih upustivši se u korišćenje potpuno nove estetike, poput animiranih dokumentarnih filmova”.
Igor Toholj, autor filma “Tačka prekida”, dokumentarca o mašinovođama koji se svakodnevno susreću sa ljudima koji bi sebi da oduzmu život na prugama, i dobitnik nagrade filmskih kritičara Srbije (FIPRESCI) za najbolji domaći film i nagrade žirija Srpskog ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji domaći angažovani film na 56. Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, kao i zlatne medalje Beograda za najbolji film u domaćoj konkurenciji i za najbolju originalnu muziku, kaže da su dokumentarci jednostavno vispreniji od igranog filma.
Sloboda koju imaju režiseri dokumentarnih filmova i način prikupljanja novca iz fondova, posebno u Evropi, dozvoljavaju autorima da obrađuju teme od kojihe mnogi komercijalni mediji zaziru, ili za koje nemaju vremena. Janko Baljak, dugogodišnji umetnički direktor Beogradskog festivala, i između ostalih, autor filma “Vidimo se u čitulji” o zvezdama srpskog podzemlja, kaže da više nema mnogo tabu tema kojima se bave dokumentarci, i da se kod nas autori često okreću ličnim temama, gotovo na autobiografski način. “Kod nas nema filmova poput onih Majkla Mura” tvrdi on. “Ovde ima mnogo inspiracije za takve filmove, za koje u principu ni novac nije veliko ograničenje, jer mogu da se snimaju sa malo sredstava i da budu još nezavisniji. Međutim, te teme ne preovlađuju na festivalima”, kaže on i dodaje da uprkos tome što imamo veoma uspešnih i dobrih filmova, produkcija mora da bude još bolja.
Kod dokumentaraca nije uvek bitna samo tema da bi bili popularni. “Naši autori dobro prolaze u inostranstvu, iako se često bave naizgled lokalnim temama. “To pokazuje Mitićev uspeh sa filmovima “Pretty Diana”, “UNMIK Titanik” i “Doviđenja, kako ste”, ali i skorašnji uspeh ‘Cinema Komunisto’”, kaže Rajko Petrović, direktor i selektor Festivala angažovanog dokumentarnog filma “Slobodna zona”. Sam Mitić kaže da je skeptičan prema angažovanom filmu jer se oni više bave simptomima nego uzrocima društvenih problema.
Na prošlogodišnjoj “Slobodnoj zoni” predstavljene su autorke i autori “koji su svojim ličnim primerom i svojim filmovima duboko posvećeni veri u čoveka i mogućnost promene, bez obzira na istorijske okolnosti i lična ograničenja, verske i društvene dogme i pritiske”. Između ostalog, prikazano je i ostvarenje “Ovo nije film” iranskog reditelja Džafara Panahija prokrijumčareno iz Irana na USB-u sakrivenom u kolaču, koje zapravo govori o njegovom životu u kućnom pritvoru i pod kaznom 20-godišnje zabrane režiranja.
Sunce tuđeg neba
Baljak, vanredni profesor na Katedri za filmsku i televizijsku režiju, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže da vidi povećano interesovanje studenata za dokumentarni film. Ipak, pošto se dokumentarci retko i kratko daju u bioskopima, osim kada su festivali u toku, a još ih je teže videti na domaćoj televiziji, on smatra da budućnost dokumentarca u Srbiji nije svetla.
“Državna televizija koja ima mandat da prikazuje dokumentarne filmove je razvukla definiciju dokumentarca da bi ona uključivala i rijaliti šou emisije”, kaže Mitić. “Autorske dokumentarce ne kupuju jer nisu konstatovali da se u poslednjih 10 do 15 godina desila revolucija u svetu dokumentarnog filma, i da se on izjednačio sa igranim filmovima.”
Kada pogledamo programsku šemu RTS-a 1 za februar, doći ćemo do zaključka da su prošlog meseca emitovana četiri dokumentarna dela, jedan ekološko dokumentarni putpopis o prirodi, na Dan državnosti dva filma: “Kneževina Srbija” i “Srđo” (o mladiću koga je predsednik Tadić odlikovao zato što je 1993. spasao komšiju Bošnjaka koga je napala grupa srpskih vojnika), i nešto kasnije “Na raskršćima istorije”, film o srpskoj diplomatiji emitovan prilikom obeležavanja dva veka srpske diplomatije.
“Javne televizije u Evropi su potpuno drugačije i ja živim od prodaje filmova njima”, kaže Mitić, jedini domaći režiser koji se izdržava samo od proizvodnje dokumentaraca. “Čak i televizija Republike Srpske ima 52 dokumentarca godišnje, dakle jedan nedeljno. A kod nas, ja sam uspeo da prodam dva filma komercijalnoj TV B92 ali uz cenjkanje i razne kompromise”.
“Na festivalima se stalno održavaju sastanci između autora dokumentarnih filmova i filmskih urednika televizija na kojima se sklapaju dogovori oko emitovanja filmova. Naše televizije uopšte nisu aktivne na ovim sastancima, što se može videti i po programskim šemama. Sreća pa mi, autori, i nismo toliko zavisni od njih jer dokumentarci su ogromnu popularnost stekli pomoću festivala i interneta”, kaže Turajlić.
Istorija
Pre četiri decenije naši dokumentaristi bili su poznati širom sveta. Reditelj Vlatko Gilić je početkom ovog veka ušao na NBC-ovu listu 50 najboljih u istoriji svetske kinematografije, našavši se rame uz rame sa Felinijem, Hičkokom, Bergmanom, Kurosavom i drugima. Njegovi dokumentarci nalaze se u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti čovečanstva, u bezbednom skloništu od mogućeg atomskog razaranja i gubitka pamćenja ljudske vrste.
Marija Dukić
Tekst je iz broja 85, mart 2012.