Od tema o halal sertifikatima za meso do problema vozačkih dozvola, francuska predsednička kampanja koja će svoju kulminaciju doživeti danas izlaskom birača na glasanje, bila je obeležena perifernim svađama i beskrajnim međusobnim vređanjem 10 kandidata. Malo toga, ili gotovo nimalo rečeno je o težini francuske ekonomske krize: deficitu u budžetu i platnom bilansu, padu konkurentnosti privrede, njenom apatičnom rastu i smanjenju učešća u svetskom izvozu, piše Olivier Guez francuski novinar saradnik Frankfurter Algemajne Cajtunga, u autorskom tekstu u subotnjem Njujork Tajmsu.
Nismo čuli mnogo ni o opasnosti od povećanja nezaposlenosti i smanjivanju kupovne moći i merama štednje koje tržište očekuje od onog, ko god to da bude, ko zauzme predsedničko mesto. Kandidati su ćutali kao zaliveni i o pitanjima kakav je građanski rat u Siriji, rizična tranzicija vlasti u arapskim zemljama, napredak Al Kaide u području Sahela, ili iranski nuklearni program, kao da ih se to ne tiče – kao da je Francuska prećutno odustala od svog uticaja u svetskoj diplomatiji..
Ovo izbegavanje tema govori mnogo o stanju u zemlji koja se retko tako strasveno zagledala u svoju prošlost i u samu sebe kao što to čini sada.Ukratko, Francuska 2012., star je narod koji sve više neguje sklonost da na sebe gleda kao na ostrvo.
Mnogi primeri u poslednjih nekoliko godina govore o tome: časopisi koji gotovo svake nedelje imaju sliku predsednika Sarkozija na naslovnoj strani; magazin Figaro koji je nedavno imenovao Jovanu Orleanku za ženu godine; još jedno izdanje magazina Figaro posvećeno pitanju šta je portret francuskog čoveka koje daje ovaj odgovor: „Francuska je otmena, majka je slobode, prava čoveka, pisma, umetnosti i nauke.“
Transfuge, pariski književni časopis, dao je oštru ocenu savremene francuske književnosti opsednute prošlošću, koja ulazi u 21. vek hodanjem unutrag..Zaista, Francuskoj se ne sviđa 21. vek, i rado bi ga nekom vratila. Takva želja ima svoj koren u koncetraciji neuspeha (poraz u 1940 i gubitak kolonijalnog carstva) i odbacivanja, od strane drugih evropskih naroda da izgrade Europe à la Française – Francusku u većim razmerama. Francuska je postala osrednja sila, s masovnom kulturom i potrošačkim društvom nalik na svako drugo. Degolizam i komunizam dali su nam privid da je velika istorija, velika sudbina, nešto što je rezervisano za nas..Ali nije bilo tako.Kako se svet sve manje osvrtao na Francusku, tako su se Francuzi sve više zatvarali u sebe, okrenuti starim danima slave i sa štitom ispred sebe.
Izborna kampanja polaskala je tim njihovim težanjama. Populistički kandidati jedan su drugog nadigravali u čarobnim formulama da Francusku izvedu iz prošlosti koliko sutra.Marina Le Pen, miljenik mladih birača, obećala je mesec i zvezde, ako Francuska napusti evro zonu, zapošljavanje i socijalna prava limitirane na Francuze i ispraćanje svih stranaca van granica zemlje.
Žan Lik Melanšo, veliki govornik, rasplamsao je duh revolucionarne mitologije sazivajući na jedno mesto Robespjera, Fidela Kastra, Huga Čaveza, Viktora Igoa, i koga sve ne, usput vukovima bacajući šefove, buržuje, novinare Vol Strit Džornala i CAC 40 indeks pariske berze.
Dva glavna takmaca – predsednik Sarkozi predstavnik desnog centra Unije za narodni pokret i Fransoa Olan socijalista – nisu požurivali Francuze. Pristup “znoj i suze” koji je Sarkozi obećao u Čerčilovskom maniru i nemačkom stilu reformi i žrtava, uskoro je ustupio mesto izdašnim obećanjima i imenovanju drugih kao krivaca – loše nadgledanim državnim granicama, rupama za bežanje poreskih prihoda, slobodnoj trgovini,Evropskoj centralnoj banci, i neregistrovanim imigrantima.
U međuvremenu, gospodin Olan, zen majstor, predao se čekanju na promenu vlasti, izbegavajući pogrešan korak, i uveravajući svoje sunarodnike najbolje što je mogao, da sledi virtuoza: Fransoa Miterana.
Ipak, svih 10 kandidata imaju jednog zajedničkog neprijatelja: globalizaciju, koja omogućava večno kretanja kapitala, ljudi i robe koji ugrožavaju francuski socijalni model koji podržava 90 posto francuskih birača čak i po cenu što će ih uskoro dovesti do propasti.Među svim stanovnicima razvijenih zemalja, čini se, niko ne mrzi globalizaciju više od Francuza. Svi njihovi politički lideri su obećali da će se „boriti protiv“ nje. Ali niko ne može sam da se bori protiv globalizacije.Niko ne može da leži sam na putu istorije nekažnjeno, čak ni nacija glumca Žana Dižardena (dobitnika Oskara 2012. za nemi film).
Dok kandidati obećavaju svetlije sutra, uvereni „da je najgori deo krize prošao“ tržišta motre na svaki njihov potez, a njihovi evropski partneri (i naveći konkurenti) nastavljaju reforme, dok čak i ekonomije u razvoju nastavljaju da rastu po vrtoglavim stopama.
Godine 1981, Francuska je odbacila put kojim su krenuli Ronald Regan i Margaret Tačer. Miteran i njegovi socijalisti, sa svojim komunističkim saveznicima, krenuli su u veliki program nacionalizacije. Dve godine kasnije, izolovani, Miteran i njegova Francuska morali su naglo da se vrate na šednju.
Takav put stoji pred Francuskom i 2012. godine bez obzira na to šta su predsednički kandidati obećali u predizbornoj kampanji, jer će realnost trijumfovati. Francuska će morati opet da se okrene štednji. Čeka je novo zaduživanje od 233 milijarde dolara do kraja godine.