S obzirom da segment finansijskog tržišta koji se bavi proverom boniteta u Srbiji nije regulisan ni na koji način, i da o kvalitetu mnoštva ponuđača ove usluge presuđuje jedino tržište – koliko zaista vrede stručne konsultacije koje ćete skupo platiti saznaćete tek po obavljenom poslu.
Vlasniku kompanije ili investitoru zainteresovanom za ulaganje u neku firmu u Srbiji nije lako da donese odluku kome da poveri analizu boniteta. S obzirom da taj segment tržišta nije regulisan i da se ne izdaju licence ili druge potvrde o stručnosti, procenom boniteta se praktično bave svi koji na bilo koji način imaju veze sa svetom finansija: od Agencije za privredne registre, koja je od Narodne banke Srbije nasledila da vodi zvaničan Registar finansijskih izveštaja i podataka o bonitetu, preko banaka, koje procenu uglavnom rade za sopstvene potrebe prilikom odlučivanja o dodeli kredita, do revizorskih i mnoštva konsultantskih kuća. Toj šarenolikoj listi pridružila se i jedna renomirana svetska rejting agencija Moody’s, koja jedina u Srbiji ima licencu NBS-a za procenu kreditnog rejtinga.
Ružica Stamenković, registratorka iz Agencije za privredne registre, kaže da ova kuća svoje izveštaje radi na osnovu Zakona o računovodstvu i reviziji. Ona podseća da je desetogodišnji razvoj sistema boniteta u našoj zemlji započet osnivanjem Centra za bonitet u NBS, da bi poslednjim izmenama Zakona o računovodstvu od 2010. godine ti poslovi nastavili da se obavljaju u Agenciji. „APR zainteresovnim korisnicima daje podatke o bonitetu, zatim izveštaje o bonitetu različite namene i utvrđuje mišljenja o bonitetu privrednih društava koje daje u formi skoringa. Za razliku od konsultantskih kuća, kojima nije potrebna licenca za obavljanje ovog posla – što znači da je tržište jedini pokazatelj kvaliteta njihovog rada, rejting agencije koje žele da procenjuju kreditni rizik i utvrđuju rejting u skladu sa zahtevima Bazel II standarda moraju da dobiju licencu Narodne banke Srbije. Jedini koji je ispunio sve potrebne zahteve i dobio dozvolu do sada je Moody’s“, objašnjava Stamenkovićeva. Prema njenim rečima, prednost registra APR-a u odnosu na privatne konsultante je u tome što registar raspolaže podacima iz finansijskih izveštaja svih pravnih lica počev od 1994. godine, koji su sistematizovani u uporedivim vremenskim serijama, zatim višegodišnje iskustvo u obavljanju tih poslova, kao i razvoj metodologija za utvrđivanje podataka i mišljenja o bonitetu polazeći od potencijala domaće privrede.
Bankarski pogled
Sa druge strane, u bankama i konsultantskim kućama kažu da podaci Registra nisu dovoljni da bi se adekvatno procenio bonitet neke firme, te da analiza boniteta u dobroj meri zavisi od njene namene – da li je cilj samo da se nekoj firmi odobri kredit, ili neko razmišlja o dugoročnim ulaganjima u tu firmu, ili vlasnik želi da dobije uvid u realno stanje sopstvenog preduzeća i njegove razvojne potencijale. Prema rečima Alena Dobrića, člana Izvršnog odbora Unikredit banke za upravljanje rizicima, za sveobuhvatnu procenu boniteta preduzeća potrebni su, ali ne i dovoljni podaci iz finansijskih izveštaja, kojima raspolaže APR. „Unikredit banka prilikom odobravanja kredita vrši sopstvenu analizu boniteta, u skladu sa važećim propisima Narodne banke Srbije i internim procedurama i metodologijama. Osnovni parametri koje koristimo su finansijski izveštaji, zajedno sa pripadajućim revizorskim mišljenjem, podaci o organizaciji i poslovnom modelu kompanije, njenom menadžmentu, industrijskoj grani kojoj preduzeće pripada, trenutnoj i očekivanoj tržišnoj poziciji, kao i podaci o projektu koji je predmet kreditne podrške“, nabraja Dobrić.
Za odabir konsultanta je, pored stručnosti koja se može proveriti na osnovu referenci, važno i da on poseduje preporuke u oblasti koja zanima klijenta, a na odluku svakako utiče i cena usluge. Naš sagovornik smatra da su, uprkos šarenolikosti na ovom segmentu tržišta i posledicama ekonomske krize, pomaci u kvalitetu vidljivi, posebno kada su u pitanju predstavništva inostranih konsultantskih kuća.
U Erste banci takođe kažu da sami sprovode analizu boniteta klijenata, kroz kompletnu finansijsku analizu njihovog poslovanja. Ako se kredit odobrava firmi koja je u okviru neke grupacije, analiziraju se i finansijski pokazatelji povezanih lica, kao i konsolidovani finansijski izveštaji te grupe. U ovoj banci napominju da osim kompletnih finansijskih izveštaja, često od klijenta traže dodatne informacije o trenutnom poslovanju, odnosno pojašnjenja finansijskih pokazatelja, a da su im podjednako važni i njihovi budući planovi.
Retka kombinacija
Međutim, većina onih kojima je potrebna analiza boniteta nisu banke. To su privatne firme koje ili nameravaju da uđu u neku drugu firmu ili žele analizu sopstvenog biznisa. Njima ekspertiza banaka nije dostupna a često ni ne odgovara njihovim potrebama, što im, kao jedini izbor, ostavlja konsultante. Upućeni u domaće tržište saglasni su da najkvalitetniju uslugu garantuju svetske revizorske kuće Dilojt, BDO (bivši Artur Andersen) i Ernst i Jang, ali je i njihova cena izuzetno visoka za mnoge ovdašnje firme. To najvećem broju zainteresovanih ostavlja samo manje lokalne konsultante, čije su usluge pristupačnije, što ne znači da su jeftine – cena se kreće od 10.000 evra pa naviše, u zavisnosti od veličine kompanije koja se procenjuje, delatnosti, namene i drugih kriterijuma. Ali kako u tom slučaju utvrditi kvalitet usluge i bonitet firme koja procenjuje bonitet drugih?
Milan Mijailović i Ljubomir Jovanović, konsultanti Omega konsalting tima, ističu da je za ovaj posao neophodna visoka stručnost i veliko praktično iskustvo, što tek svršeni diplomci nemaju i tek treba da steknu kada se zaposle u revizorskim kućama, dok poslovna praksa nedostaje mnogima koji se ekonomijom bave godinama, ali teorijski. „To praktično znači da u Srbiji ima najviše desetak ljudi koji zaista poznaju finansije, a uz njih u timu mora da bude i neko ko je bio na rukovodećoj funkciji, što je retka kombinacija na ovom tržištu“, tvrdi Jovanović. Prema njegovom mišljenju, i bankarske i analize koje nudi Registar podataka o bonitetu rade se prema unapred utvrđenim šablonima i formularima, i ne ulaze dublje u prirodu nečijeg posla, stanje u njegovoj delatnosti, konkurenciju i razvojne kapacitete, a što je neophodno za sticanje objektivnije slike o poslovanju nekog preduzeća. Revizorska ocena treba da se zasniva na proceni dugoročnih elemenata u poslovanju jedne kompanije, a ne, kako se to često ovde shvata, samo na proceni likvidnosti, visini prihoda ili stanja gotovine na računu, zaključuju u Omega timu.
Aleksandar Milošević
broj86, april 2012.