Nemilosrdna težnja za što većom produktivnošću ima svoje prirodne granice. Stalno povećavanje produktivnost znači da – ukoliko naše ekonomije ne nastave da se šire – upadamo u rizik od ostavljanja ljudi bez posla. Ako je ikako moguće, svake godine, svakog radnog sata, produktivnost se mora povećati – u protivnom će i posla biti manje. Sviđalo se to nama ili ne, svi smo zakačeni i uvezani za ‘privredni rast’. Međutim, neki ekonomisti tvrde da bi smanjena produktivnost otvorila nova radna mesta i tako ojačala ekonomiju.
Produktivnost: količina proizvoda (usluga, rada…) u toku jednog radnog sata – na ovu ekonomsku definiciju često se gleda kao na zamajac napretka savremenih kapitalističkih sistema. Rezultati rada (output) su sve. Vreme je novac. Potraga za povećanjem produktivnosti u akademskoj literaturi zauzima tomove i tone, a vlasnici kompanija i ministri finansija zbog ove potrage skraćuju svoje svoje sate sna. Možda je to i oprostivo: naša sposobnost za stvaranjem sve veće produktivnosti – a sa što manjim brojem ljudi uključenih u proces proizvodnje – uzdigao je naše živote iz svakodnevnih tegoba, obezbedivši nam svekoliko materijalno izobilje. Međutim, ova teorija je trenutno pod lupom analitičara, koji se pitaju koliko je ovaj način rada održiv.
Šta bi, dakle, trebalo da se dogodi kada – iz ovog ili onog razloga – privredni rast jednostavno više ne bismo mogli da postignemo? Možda je to finansijska kriza. Ili dizanje cena sirovina poput nafte. Ili potreba da se obuzda rast, a „u korist štete” koja bi se nanela ionako posustaloj planeti: klimatskim promenama, seči šuma, gubitku biološke raznolikosti. Možda je bilo koji od ovih razloga – ili njihov splet – uzrok tome što privredni rast više ne može da bude sigurno i jednostavno obezbeđen ni u jednoj od savremenih ekonomija. Rezultat je isti. Povećanje produktivnosti pretnja je dostizanju pune zaposlenosti.
Jedno rešenje bilo bi prihvatanje povećanja produktivnosti, skraćenje radne nedelje i ravnopravna deoba raspoloživog posla na sve zaposlene. Takvi predlozi – poznati još od 30-ih godina prošlog veka – sada uživaju svojevrsni preporod u suočavanju sa nastavkom recesije. Fondacija za Novu Ekonomiju, britanski think-tank, predlaže 21-satnu radnu sedmicu. Ovo sigurno neće biti nešto što bi radoholičari rado izabrali, ali svakako da vredi razmišljati i o ovakvoj strategiji.
Ali, postoji još jedna strategija za očuvanje radnih mesta, čak i onda kad potražnja opada. Možda je na duge staze to i lakše a i uverljivije rešenje: popustiti stisak naše nemilosrdne potrage za što većom produktivnošću. „Smanjiti gas i povući ručnu” kada je u pitanju efikasnost – a stvarati nova radna mesta u prostorima koji su se tradicionalno smatrali kao „nisko produktivni sektori“ – već je u domenu naših moći i sredstava, kojima bi bilo moguće održavati ili povećati zaposlenost, čak i kada ekonomija stagnira.
Ovo bi isprva moglo zvučati suludo; postali smo već toliko uslovljeni i istrenirani “jezikom efikasnosti”. Međutim, tu su u igri i one oblasti ekonomije u kojima jurnjava za povećanjem produktivnosti nema uopšte nikakvog smisla. Određene vrste radnih zadataka se po samoj svojoj suštini oslanjaju upravo na raspodelu vremena i pažnje: medicina, socijalni rad, obrazovanje. Širenje naše ekonomije u tim pravcima posedovalo bi sve moguće vrste prednosti.
U prvom redu, vreme provedeno u tim profesijama direktno poboljšava kvalitet naših života. Čineći takve profesije ‘sve efikasnijim’, zapravo, nakon određene tačke, nije više poželjno. Kakav je smisao tražiti od nastavnika da drže predavanja sve mnogobrojnijim razredima? Ili, da lekari leče sve više pacijenata po radnom satu? Britanski Kraljevski Koledž za Negu nedavno je upozorio kako je prva linija osoblja u Nacionalnoj zdravstvenoj službi sada „zategnuta do tačke pucanja,“ a u svetlu smanjenja broja zaposlenih. Podaci iz studije objavljene početkom ove godine u ‘Journal of Professional Nursing’ otkriva zabrinjavajući pad empatije kod onih koji se školuju za medicinske sestre – suočeni su sa stalnim manjkom vremena – a tome nasuprot stoje ‘radni ciljevi’ i pritisci radi postizanja ‘što veće efikasnosti’. Umesto nametanja besmislenih ciljeva za što većom ‘produktivnošću’, cilj bi trebalo da bude očuvanje i poboljšanje vrednosti negovateljstva, baš kao i briga i zaštita samih negovatelja.
Nega i briga o drugom ljudskom biću još je jedna neobična „roba.“ Negovateljstvo se ne može ostaviti u magacin kao ‘zaliha’, a trgovinom biva degradirano. Mašine ne mogu da ga ‘isporuče’. Kvalitet nege počiva isključivo na pažnji koju jedna osoba ima prema drugoj. Čak i samo vođenje polemike o smanjenju radnih sati negovateljima pokazuje koliko se ne razumeju sve vrednosti i značaj valjanog negovateljstva.
Negovateljstvo nije samo puka struka, a i kao izvor zapošljavanja ponovo zaslužuje pažnju ekonomista. Zanati, kojima vladaju veštine i umešnost, još su jedan mogući izvor novih poslova. Ljubav za tačnost i detalje, svojstveni tako sačinjenim proizvodima, podaruju im trajne vrednosti. Vreme i pažnja koje jedan stolar ili krojačica posvete oblikovanju svog proizvoda čini ovakve delatnosti kao nekim od mogućih rešenja. Isto vredi i u oblasti kulture: vreme provedeno u vežbanju i usavršavanju muzičkog izvođenja, na primer, ima svoju večnu privlačnost. A u čemu bi se sastojao napredak koji bi Njujorška filharmonija ‘postigla’ kada bi, recimo, Betovenovu Devetu simfoniju iz godine u godinu svirala sve brže?
Endemsko nastojanje savremenog sveta za uprošćavanjem ili ukidanjem ovakvih poziva samo u prvi plan ističe ludilo, koje u svojim srcima gaje svi oni što su opsednuti večitim ‘privrednim rastom’, i ekonomijom zasnovanom na intenzivnom potrošačkom mentalitetu. ‘Niska produktivnost’ vidi se kao bolest. Čitav niz aktivnosti koje bi omogućile da neka delatnost ima smisla – te da takve usluge (ili proizvodi) doprinose neim opštim vrednostima – danas su obezvređeni. I to samo zato što zaposleni u tim strukama moraju da rade s predanošću, strpljenjem i pažnjom.
Ipak, osećaj ispunjenosti i zadovoljstva kojeg imaju kako proizvođači tako i potrošači ovakvih proizvoda i usluga često je daleko veći i lepši od osećaja koji nam pružaju proizvodi i usluge nastali u ekonomiji večite stiske s vremenom – ekonomiji ‘supermarketa’, u kojima provodimo većinu svojih života. I tu je, verovatno, stvar koja zaslužuje najviše pažnje: budući da su ove aktivnosti zasnovane na principu vrednosti ‘ljudskih ruku dela’ – a ne na nemilosrdnom izlivanju u kalupe i serijsko štancovanje – ovakvi pozivi, kao i njihovi proizvodi i usluge, takođe nude i dosta pristojne šanse za uspostavljanje jedne ekološki održivije ekonomije.
Naravno, prelaz na ekonomiju manje produktivnosti neće se dogoditi samo usled naših lepih želja koje smo izmaštali. Da bi se sve ovo postiglo, potrebni su pažnja i brižno podsticanje sistemskih struktura – na primer niže radne takse i veći porezi na potrošnju sirovina i zagađenje. Zahtevi za primerenim negovateljstvom, u čijem je centru sam pacijent, ili student koji se obučava za negovatelja, zahtevaju daleko više od pukog ‘tele-apela’, neke „telefonske pomoći”. Zahteva se rasklapanje perverzne mašinerije koja za cilj ima jedino puku ‘produktivnost’, a treba zahtevati i ozbiljna ulaganja u veštine i obuke. Ukratko, izbegavanje pošasti koje sa sobom nosi nezaposlenost može imati daleko manje veze s jurnjavom vezanom za „privredni rast” a mnogo više veze sa izgradnjom jedne drugačije ekonomije, zanatstva, nege, obrazovanja i kulture. Tako bi se vrednosti rada i njegovo dostojanstvo vratili na mesto koje zaslužuju – u samo srce društva.
Tim Džekson,
profesor održivog razvoja na Univerzitetu u Sariju i autor knjige „Prosperitet bez rasta: Ekonomija za Planetu ograničenih resursa“
(26.maj 2012, ‘Times’)
Preveo: Milan Lukić