Ako danas prošetate starim Valjevom i zastanete pored apoteke, čućete nežnu klasičnu muziku, kakvu je u svom lokalu, iščekujući mušterije, izvodio prvi valjevski apotekar. To je, istovremeno, i jedna od nekoliko tačaka na kojoj počinje multimedijalna čarolija Narodnog muzeja iz Valjeva. Zahvaljujući radnom elanu, mašti i modernom marketinškom pristupu, zaposleni u ovom muzeju uspeli su da pokažu kako je, usred krize, moguće da za samo dve godine broj posetilaca povećaju sa 17 na 27 hiljada. U moru srpske kulturne apatije oni su jedan od retkih primera, ali ne i jedini.
“Nije to toliko pitanje novca koliko entuzijazma i kreativnosti zaposlenih”, kaže direktor muzeja dr Vladimir Krivošejev. Za multimedijalnu postavku je potrebno ozvučenje, muzički plejer, ekran i senzori koji reaguju na prilazak posetioca. “Senzor košta 1000 dinara, običan mp3 plejer malo više, a uz pomoć elektroinžinjera – volontera napravljen je neophodan čip i svi elementi su povezani, tako da sada na pet mesta u postavci imamo zvučne efekte koji se aktiviraju prilaskom posetilaca. Sa druge strane, klasičan kompjuterski monitor, povezan na stari, otpisani PC skriven u postamentu, emituje prigodne tematske video klipove. A na drugim mestima sličan efekat se postiže i upotrebom nekoliko jeftinih ekrana, ustvari digitalnih foto-ramova koji na akciji u Metrou koštaju manje od 5000 dinara”, objašnjava Krivošejev.
Multimedijalne postavke u ovom muzeju postoje već osam godina. Za to vreme poseta baš tih centralnih postavki je rasla, od 4 500 posetilaca 2003., preko 9 000 uoči uvođenja multimedijalnog programa, na 19 000 u 2006. godini. Kada je počela kriza, uočavajući prve naznake opadanja posete, uprava je odlučila da svoje postavke dodatno promoviše koristeći sve kanale komunikacije, uključujući i aktivan Internet marketing. Tako su broj posetilaca uvećali, i u 2011. godini dostigli broj od 27.000.
Dokaz da su inovacije u muzeologiji isplative je i to što manje od 60 odsto godišnjeg budžeta ovaj muzej dobija od osnivača, Grada Valjeva, a ostalo sam “zarađuje” kroz konkurse u pojedinim ministarstvima, sponzorstva, donacije ali i dobar deo (preko 20 odsto) od prodaje ulaznica i suvenira. Muzej se vodi tržišnom logikom. “Postavke su naš proizvod koji mora da bude atraktivan da bi se prodao”, kaže Krivošejev.
Muzej u Valjevu: Grnčar
Ovo je međutim izuzetak na domaćoj kulturnoj sceni. Obimno istraživanje kulturnih resursa Srbije, koje je je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka u 144 gradova i opština bez Beograda i Kosova, pokazalo je da ustanovama kulture konstantno nedostaju novac, kadrovi i strateško planiranje., a da im ne nedostaje politizacija. Najveći broj opština može da odvoji 50.000 do 150.000 evra godišnje za kulturu, ali četvrtina njih daje i preko 550.000 evra. Ponekad, sasvim uludo.
Entuzijazam u pokretu
“I tamo gde ima novca dešava se da se iste manifestacije već 70 godina održavaju na isti način. Postoje kulturni centri koji organizuju jednu manifestaciju godišnje koja traje nekih mesec – dva, i tako pravdaju potrošeni novac”, kaže članica istraživačkog tima Zavoda, Bojana Subašić. Ona se na putovanjima po Srbiji tokom prikupljanja podataka za anketu susrela sa ogromnom apatijom zaposlenih u kulturi: „Na terenu smo često nailazili na situaciju da kadrovi kojima je posao zagarantovan nemaju energije da uvode inovacije i prate svetske trendove, a u ustanovama u kojima rade gotovo i nema mladih, koji prate savremene tokove u kulturi. I bez velikih finansija, taj bi problem mogao da se reši i drugačije, na primer, pravljenjem projekata u kojima bi honorarno radili mladi ljudi iz civilnog sektora, koji su veoma inovativni i puni entuzijazma”.
Kako je rukovodstvo Valjevskog muzeja u takvom okruženju uspelo da motiviše zaposlene? Prema rečima direktora, zaposleni su shvatili da kreću od nule i da sami sebi moraju stvoriti bolje radne uslove. “Muzej je 2000. godine bio u devastiranom stanju i zatvoren za posete, jer je objekat prokišnjavao, zbog čega je bila pregorela elektroinstalacija i opadao plafon. Nismo imali ni depo, niti iole primerene kancelarije, i svi smo koristili samo jedan zastareli računar”, kaže Krivošejev.
Stara valjevska ulica
Kada su dve godine kasnije, 2002. godine, na gornjim spratovima napravili kancelarije ponestalo je novca za savremenu opremu: “Bilo je predviđeno da se stari crep, oluci i grede odvezu na otpad, međutim, mi smo sve to prodali i od tog novca opremili nove kancelarije kompjuterima. Uz više ovakvih poteza, ali i podršku i grada i republike i sponzora i donatora, kao i entuzijazam celog kolektiva, pripremili smo atraktivne i veoma posećene postavke, a od Muzejskog društva Srbije dva puta dobili titulu najboljeg muzeja u zemlji”.
Valjevo: Mišićev kabinet
Pored već nekoliko godina postojećih multimedijalnih postavki u Valjevu, u centralnom objektu muzeja (naziv postavke već dovoljno govori: Treća dimenzija prošlosti) i Muselimovom konaku (Seča knezova), Valjevski muzej je prošle godine u Brankovini otvorio novu stalnu postavku posvećenu Desanki Maksimović, sa atraktivnom 3D hologramskom projekcijom, a za ovu godinu najavljuje i završetak poslova na Kuli Nenadovića, i novu, atraktivnu postavku u njoj kao i repliku tvrđave kakva je nekada okruživala Kulu.
Nemušti jezik
Ni ustanovama kulture ni lokalnim samoupravama saradnja nije jača strana: „Dešava se da u nekom gradu postoji pet ustanova koje ni međusobno ne sarađuju,” kaže Bojana Subašić. “ A bilo bi mnogo jednostavnije i jefitnije da, na primer, neki arhiv i muzej zajedno prave izložbu, umesto odvojeno, zar ne? Međutim, vrlo često ustanove kulture slabo sarađuju i sa sličnim ustanovama u okruženju, a gotovo nimalo sa inostranstvom.”
Kladovo je, međutim, upravo na pametnom povezivanju sa Francuskom uspelo da napravi iskorak. Krajem prošle godine, francuski ambasador je odlikovao Srđana Adamovića, lektora za srpski jezik na Univerzitetu u Strazburu, za napore u približavanju srpske i francuske kulture. Adamović je kao profesor francuskog jezika u gimnaziji u Kladovu, došao na ideju da okupi ljude koji bi bili zainteresovani za francusku kulturu. Tako je nastao ogranak “Alijansa Jugoslavija – Francuska”. Ovu školu je od 1995. do danas pohađalo 1500 učenika, od kojih se 20 kasnije odlučilo za karijeru profesora francuskog jezika. Uz promenu tradicionalnog načina predavanja i kraetivan pristup svom poslu, Adamović je uspeo da u Kladovu francuski jezik učini rasprostranjenim poput engleskog. Osim toga, srpska kultura postala je pristupačna Francuzima: pre dve godine u Francuskoj je održana izložba „Srbija – sveto tle evropske kulture“ Sve to, kaže Adamović, uspeli su da urade zahvaljujući “darežljivosti partnera iz Vandeje (oblasti u kojoj je održana izložba) i lokalne samouprave opštine Kladovo”.
U Srbiji, prema podacima Zavoda dominiraju “polivalentne ustanove” ili jednostavno rečeno, domovi kulture, a slede ih biblioteke i muzeji. U najlošijem položaju su istorijski arhivi koji nemaju dovoljno prostora za čuvanje dokumenata. Najmanji arhiv nalazi se u Prokuplju i ima 260 kvadratnih metara. Ni modernizacija im nije jača strana. U tom pogledu kruševački arhiv jedini je uspešan, sa 67,6 odsto digitalizovane građe, dok je u ostalim dogitalizovano ispod 10 odsto. “Problem je nepostojanje zakonske regulative po kojoj bi se vršila digitalizacija. U arhivima postoji strah od bačenog vremena i novca, jer bi u slučaju da se donese zakon koji predviđa na koji način se digitalizuje građa, njihov pređašnji trud propao. Dodatni problem je deficit opreme za digitalizaciju, odnosno skenera i foto aparata”, kaže Bojana Subašić.
Većina ustanova kulture pada na testu praćenja potreba publike. U jednom ranijem istraživanju Zavoda, anketirani građani su se žalili na neobaveštenost i nemanje slobodnog vremena za kulturu. Bojana Subašić tvrdi da bi poseta kulturnim ustanovama bila veća kada bi se one bolje promovisale, ali i kada bi poštovale vrlo jednostavnu životnu činjenicu da ljudi mogu da posećuju muzeje, galerije i izložbe tek posle završetka radnog vremena. Većina njih međutim, sledi iz istraživanja, radi od 9 do 17h, pa nije ni čudo da zvrje prazne.
Pančevačka strategija
Pančevo je je jedini grad u Srbiji koji ima strategiju kulturnog razvoja, a za njim sada kreću i Valjevo, Novi Pazar, Niš, Vranje i Užice. “Pančevačka kulturna scena odlično funkcioniše”, kaže Bojana Subašić. “Oni otvaraju svoje ustanove za civilni sektor pa tako muzički bendovi mogu i da nastupaju i da snimaju albume u studiju Doma kulture, a pored toga Pančevo ima i veoma dobro razvijeno javno-privatno partnerstvo.”
Snežana Baralić Bošnjak, pomoćnica pančevačkog sekretara za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor, kaže da je donacija od NIS-a u oblasti kulture vrlo značajna i da kvalitet kulture upotpunjava to što grad ima usvojen strateški dokument. Grad Pančevo već ima direktne koristi od strategije – veća su sredstva za projektne i programske aktivnosti, a svi zainteresovani za finansiranje svojih projekata idu na konkurse za dobijanje sredstava. „Pozorište nemamo, ali pozorišna produkcija, pre svega Kulturnog centra, raznovrsna je i vidljiva kroz koprodukcije sa beogradskim pozorištima. Takođe, Pančevo prilagođava kulturne ponude mladima pa tako imamo jedini Reggae festival, In trash filmski festival, GRRR program (nezavisna autorska stripscena) koji uređuje Aleksandar Zograf u prostoru „Elektrika“, gde se promoviše i alternativna umetnička scena, ali i ediciju zbornika poezije i kratke proze mladih sa ex YU prostora koji traje već 35 godina“, kaže naša sagovornica.
Marija Dukić