Često se misli da nordijske zemlje uglavnom poseduju gotovo identične moduse socijalne brige za svoje građane, i da među njima postoje samo male razlike. Istina je da postoje mnoge sličnosti. Nordijske zemlje karakterišu, pre svega, male međusobne razlike u primanjima stanovništva, ambiciozni programi socijalne politike i jaka organizacija tržišta rada. Ali, ako bi se četiri nordijske zemlje uporedile malo bolje, uočile bi se, takođe, i neke bitne razlike. Neke od tih razlika tiču se uslova za mlade koji su pred ulaskom u svet zaposlenih, kao i organizovanja tog perioda njihovog života – onda kad mladi iz škole treba da pređu u radni odnos.
Stopa nezaposlenosti mladih varira od zemlje do zemlje, naročito kada je reč o tinejdžerima. Prema Eurostatu stope nezaposlenosti u Švedskoj i Finskoj puno su veće nego u Danskoj i Norveškoj. U martu 2012 stopa mladih nezaposlenih Finaca i Šveđana je u jednom trenutku čak dotakla pa i premašila 20 posto. U Danskoj je, takođe kao rezultat financijske krize, stopa nezaposlenosti mladih porasla. Stopa nezaposlenosti od oko 15% je, dakle, viša nego ranije. U Norveškoj – koja nije pod uticajem krize na isti način kao Danska – stopa nezaposlenosti u grupi mladih između 15-24 godine ostala je daleko ispod 10 posto. Međutim, te razlike ne bi trebalo da budu neko iznenađenje. Danska i Norveška imaju velike sisteme besplatnog strukovnog volontiranja to jest šegrtovanja – mnogi od ovih učenika u statusu pripravnika se statistički vode kao zaposleni. Nasuprot tome, u Švedskoj i Finskoj – u kojima dominira strukovna obuka i osposobljavanje u školama a ne u kompanijama iz javnog i privatnog sektora – tek ih se nekolicina klasifikuje kao da su zaposleni – mada se, češće, vode kao oni koji ne pripadaju kategoriji radne snage, ili su, pak, među nezaposlenima (ako su u potrazi za poslom).
Ako želimo pouzdaniju sliku, trebalo bi možda istaći grupu koja nije u području obrazovanja, zapošljavanja i strukovnog osposobljavanja – grupu koja se ponekad naziva ‘NEET’ (NEET je slovni akronim za mlade koji nisu u fazi obrazovanja, zapošljavanja niti strukovnog osposobljavanja: „Not in Education, Employment, or Training“). Ovde su za proučavanje izabrani mladi između 20 i 24 godina starosti: to je doba kada je većina mladih ljudi završilo svoje srednjoškolsko obrazovanje.
Stope zaposlenosti su, opšte uzev, u nordijskim zemljama visoke u odnosu na EU27. U 2011 stopa zaposlenosti onih između 20-24 godina bila je ispod 50 posto u zemljama EU27. Sve nordijske zemlje u istoj godini imale su stope zaposlenosti znatno iznad 60 posto. Ali, čak i ako su visoke stope prevladavale u sve ove četiri zemlje, postoje značajne razlike među njima. Finska i Švedska imaju mnogo niže stope zaposlenosti od Danske i Norveške. U prve dve su stope zaposlenosti bile blizu 60%, dok su u Danskoj i Norveškoj iznosile gotovo 70 posto.
Kako bi se ovaj trend mogao objasniti? Postoje, naravno, raznolika objašnjenja. Nedavna finansijska kriza, međutim, ne spada među njih. Sve zemlje – sa izuzetkom Norveške – pogođene su krizom. Pa ipak, razlika u stopama zaposlenosti među nordijcima je dugoročni fenomen, trend uočen mnogo pre aktuelne ekonomske krize.
Možda jedno objašnjenje leži u tome što se procenat zaposlenih sa visokom stručnom spremom razlikuje od jedne do druge zemlje Severa. Ipak, čini se kako ni ovaj viši procenat obrazovanih u Danskoj i Norveškoj nego u Finskoj i Švedskoj nije valjano objašnjenje.
Stoga bi trebalo baciti pogled na grupu definisanu kao NEET. Kada se uporedi s nordijskim zemljama, udeo NEET populacije u zemljama EU27 je veći. U 2010 je u EU27 zemljama 18% pripadalo ovoj kategoriji, 13 posto u Finskoj, 11 posto u Švedskoj, 8 posto u Norveškoj i 7 posto u Danskoj. U razdoblju od 2005-2010 postotak mladih ljudi između 20 i 24 godine koji se nalazio izvan procesa zapošljavanja,obuke i obrazovanja bila je viša u Finskoj i Švedskoj nego u Danskoj i Norveškoj. Ta je razlika, međutim, bila manja u 2010 nego ranijih godina.
Kako bi se mogle objasniti ove razlike između EU27 i nordijskih zemalja? Države evropskog dalekog Severa daleko više od ostalih Evropljana intervenišu kroz svoje obrazovne sisteme i službe zapošljavanja – sve ovo čine kako bi smanjile broj mladih koji su zavedeni kao “bez zanimanja”. U ovom procesu, postoje dve važne institucionalne razlike kod nordijskih zemalja, i njima bi se mogle objasniti niže stope neaktivnosti mladih u Danskoj i Norveškoj. Obe ove razlike se odnose na obrazovni sistem.
Prvo, danski i norveški sistemi strukovnog obrazovanja organizovani su po modelu šegrtovanja, koje se obavlja još pre završetka osnovne ili srednje škole i pre mature. To znači da je, samim tim, i razmak između kraja škole i začetka radnog odnosa manji. Finska i Švedska, pak, imaju neke elemente po ‘pripravničkom’ tj modelu šegrtovanja, premda kod njih dominira školsko strukovno obrazovanje. Strukovno obrazovanje u Finskoj i Švedskoj prethodi praktičnom treningu i obuci, i nije sastavni deo stručnog obrazovanja kao u Danskoj i Norveškoj. Ovim se može objasniti zašto mladi Šveđani i Finci, pri prelasku iz škole na posao, imaju više teškoća nego njihovi vršnjaci iz Danske ili Norveške.
Drugo, sve nordijske zemlje imaju posebne mere za mlade bez posla. Danska i Norveška, primera radi, razvile su čitav niz naknadnih mera koje su izvan redovne politike zapošljavanja i koje su efikasna nadopuna postojećih regulativa – naročito onih regula koje se tiču prelaza iz škole na posao (ili dalje obrazovanje). Ove mere namenjene su onim mladima koji su trenutno neaktivni, tj NEET. Obe ove zemlje razvile su i efikasan sistem aktivnog praćenja i sprovođenja mera zapošljavanja mladih, a sve ovo utemeljeno je na lokalu – na opšinskom nivou u Danskoj, i na regionalnom u Norveškoj. Svrha sistema praćenja jeste kontaktirati mlade NEET osobe koje još uvek nisu završile školovanje na osnovnom i / ili srednjem nivou, i ponuditi im načine za integraciju u svet zaposlenih. Ove intervencije ne prestaju ni nakon starosne dobi od 20 godina. U Danskoj se ovaj sistem odnosi na „Omladinski paket „ koji obuhvata mere socijalne pomoći, zdravstva i socijalnog staranja. Socijalno staranje, pak, nikada se ne nudi bez postavljanja određenih uslova.
Umesto zaključka
Danski i norveški sistemi – zasnovani na pripravničkom statusu još nesvršenih učenika (tj ‘apprentice’ ili sistemi šegrtovanja), kao i na sistemu praćenja i instruiranja mladih na lokalnom (opštinskom i regionalnom) nivou – važno su objašnjenje zašto je stopa zaposlenosti mladih između 20 i 24 godine veća a procenat njihove neaktivnosti manji, nego što je to slučaj s mladima u Finskoj i Švedskoj.
JONAS OLOFSSON i ESKIL WADENSJO, 13. jun 2012.
*Ovaj članak je deo projekta o nezaposlenosti mladih u Evropi, pod pokroviteljstvom fondacije ‘Friedrich Ebert-Stiftung’ i ‘Social Europe Journal’
prevod: Milan Lukić