Doskoro, svako ko bi nametnuo raspravu o jednakosti, bio bi proglašen za staromodnog marksistu. Jedna knjiga nedavno je uzburkala javnost i postavila temu na nove temelje. Autori su na statistički ubedljiv način pokazali da su egalitarnija društva bolja za sve svoje građane. Izveli su i mnogo osporavanu tezu da aksioznost u vezi statusa i doživljaja nepravde nagriza ljude, a ekstremne nejednakosti proizvode preteće socijalne probleme.
Nakon mnogo godina ideja jednakosti vraća se u evropski javni diskurs. U poslednjih trideset godina svako iniciranje razgovora o jednakosti bilo bi delegetimisano kao marksizam ili nostalgija za socijalizmom. Zato se kao prvi zadatak vidi obnova legitimnosti same teme. To podrazumeva i napor da se debata o jednakosti izvede iz geta levice i unese u glavni tok javne rasprave.
Tako se u velikoj pan-evropskoj debati o budućnosti socijaldemokratije zalaže za zaokret, kao i da se ideja jednakosti integralno posmatra u kontekstu slobode i društvene pravde. Ideja jednakosti u ovom kontekstu, pre svega, znači univerzalni pristup nizu javnih usluga (zdravstvo, obrazovanje, energija, transport). To takođe implicira odgovarajuće distributivne i redistributivne politike, čiji su eksplicitni ciljevi da preveniraju reprodukciju ekstremnih nejednakosti. Nakon toga, treba reevaluirati različite forme intervencionizma tj.programe redistribucije, a tiču se poreske politike, programa socijalne inkluzije, socijalne kohezije, kolektivnih ugovora o platama.
Povratku jednakosti kao teme u centar javne debate neočekivano i snažno doprinela je jedna knjiga. To je “The Spirit Level: Why Equality is Better for Everyone“— Richarda Wilkinsona i Kate Pickett, koja se pojavila u martu 2009. Brzo je izazvala veliki interes i burna reagovanja. Socijaldemokrati i druga levica su je odmah prihvatili kao snažnu podršku svojoj kritici neoliberalizma, ali i kao utemeljenje za gradnju nove platforme. Desnica i konzervativci su knjigu izložili žestokoj kritici. Da je knjiga izazvala izuzetnu i globalnu pažnju, svedoči i informacija da su tokom 2009. i 2010. autori održali 350 predavanja širom sveta u povodu svoje knjige.
Privilegije svih
Zašto je ova komparativna studija, zasnovanoj na analizi stotine i stotine autorskih tekstova i izveštaja, izazvala salve odobravanja ali i žestokih kritika?
Knjiga se zasniva na statističko-komparativnoj analizi 23 najrazvijenije zemlje sveta, ali i na analizi 50 država-članica unutar SAD. Prihodi zaposlenih služe kao ključni indikatori za nejednakost. Gini koecifijenti, odnosno razlike u prihodima 10% ili 20% grupa sa najvećim i najmanjim prihodima su baza za svrstavanje u grupe egalitarnih ili nejednakih društava. Zatim se ovakva hijerarhijska lista statistički korelira sa 10 zdravstvenih i socijalnih indikatora preuzetih iz dokumenata UN, WHO ili Svetske banke. Dobijene korelacije se grafički prikazuju tako što horizontalne linije pokazuju zemlje svrstane po nejednakosti prihoda, a vertikalne daju zastupljenost izabranih zdravstveno-socijalnih pokazatelja. Ovi grafovi ukazuju na korelaciju između stepena (ne)jednakosti i određenih socijalnih problema.
Polazeći od 10 izabranih indikatora, ključni nalaz The Spirit Level-a je da su egalitarnija društva fizički i mentalno zdravija, da imaju niže stope ubistava, manju upotrebu droga, niže stope rađanja maloletnih majki, bolje rezultate u takmičenjima u matematici i kulturi, više standarde u blagostanju dece, manje slučajeva uzajamnog zlostavljanja u školama, niže stope ekstremne gojaznosti, kao i manju zatvorsku populaciju. I dodatno, egalitarnija društva takođe su kohezivnija, solidarnija, a uzajamno poverenje je izraženije.
Njihova druga i izuzetno važna, ali i provokativna teza je da su egalitarna društva bolja za sve građane, uključujući i većinu privilegovanih članova. Kada se upoređuju grupe ljudi iste klase iz različitih zemalja, odnosno istog nivoa prihoda ili obrazovanja, autori navode da oni iz egalitarnijih društava žive bolje. Dakle, kvalitet života biće bolji i za siromašne, kao i za imućne referentne grupe ako žive u egalitarnijem društvu. Autori to objašnjavaju delovanjem naprednih socijalnih politika, koje se u jednom dužem periodu usmeravaju ne samo na neke specifične populacione grupe već načelno na sve građane. To, naravno, uključuje tezu da treba kreirati programe i usluge za sve građane, tako ih građani doživljavaju bez stigme. Zato, primera radi, školski sistem koji daje jednake šanse neprivilegovanim grupama, po kvalitetu mora da je jednak onom za privilegovane; potreban je jedan univerzalni zdravstveni sistem, a ne dva paralelna – za bogate i/ili siromašne; vrhunski javni transport za sve, jer je to ujedno i prostor u kome se sve društvene grupe sreću i komuniciraju, itd. I na kraju, međunarodna evidencija potvrđuje da građani manje veruju svojim vladama u društvima koja su više nejednaka. Autori to ilustruju podatkom da u društvima u kojima glasanje na izborima nije obavezno, na glasanje u egalitarnijim društvima izlazi više ljudi. To indirektno dokazuju i ispitivanja javnog mnenja, koja čak i u protržišnim kulturama SAD i Velike Britanije pokazuju da bi izrazita većina građana želela da su njihova društva mnogo više egalitarna, kao Švedska, na primer.Velike društvene nejednakosti su uvek pretnja demokratiji i stabilnosti, zaključuju autori.
Glad i samopoštovanje
Ukratko, SAD, Velika Britanija i njene bivše kolonije, ali i Portugalija su zemlje velikih nejednakosti, ali i negativnih pokazatelja kada su u pitanju pomenuti sociozdravstveni indikatori. Na drugoj strani su skandinavske zemlje i Japan, kako u kontekstu egalitarnosti prihoda, tako i dobrih socio-ekonomskih pokazatelja. Ovde se mora, međutim, navesti jedna važna metodološka napomena. Ovde se ne radi o uobičajenim statističkim prosecima kojima se upoređuju različite zemlje, vec o pokazateljima koji se tiču prihoda i socioekonomskih indikatora unutar pojedinih zemalja – dakle različitih grupa i slojeva. Teza je, dakle, autora da je (ne)jednakost prihoda unutar društava taj aktivni faktor koji utiče na stvaranje važnih socioekonomskih problema. Dakle, ektremne nejednakosti proizvode i preteće socijalne probleme.
Osnovna teza o korelaciji između nejednakosti u prihodima i opadajućih vrednosti socioekonomskih indikatora ubedljiva je i statistički proverljiva. Kvalitet i raspoloživost pouzdanih činjenica su naravno nejednaki i ne pokrivaju sve domene, ali su na nivou realnih trendova neosporni. Teorijsko objašnjenje uzročnih veza nejednakosti i socijalnih problema, međutim, veoma je inovativno, ali i predmet žestoke kritike. Autori, naime, tumače da nejednakost nameće ljudima da se fokusiraju na socijalni status i vlastitu poziciju u društvenoj hijerarhiji izgleda i prestiža. Takva opsednutost, sa svoje strane, stvara anksioznost, nepoverenje i socijalnu izolaciju koja podiže nivoe psihološkog stresa. A stres, kao što je poznato, ima svoju cenu. Stres slabi imuni sistem i tera ljude u loša kompenzacijska ponašanja, kao što su preterivanja u jelu ili agresivnost prema drugima. Na ovaj način nejednakost postaje negativni faktor za svakoga. Ukratko, autori ubedljivo tvrde da je neuroendokrini stres ključ, provociran percepcijom da drugi uživaju viši status od nas, time urušavajući vlastito samopoštovanje. Anksioznost u vezi statusa i doživljaj nepravde nagrizaju ljude i čine da se nejednakost duboko uvlači pod svačiju kožu.
Ako ovde zanemarimo uobičajene ideološke i političke argumente, mnogi od kritičara fokusiraju se na metodološke probleme. Ukazuju, naime, na svođenje nejednakosti na razlike u prihodima, na selektivnu upotrebu statistike, kao i preteranu i neutemeljenu upotrebu metoda korelacije. Glavni prigovor, međutim, tiče se redukovanja tumačenja na psihosocijalnu ravan (percepcija, stres, imuni sistem). Uprkos manama, međutim, knjiga ostaje ambiciozni, sistematski i inovativni masterpiece koji temu jednakosti vraća u javni diskurs na velika vrata.