Bilo je pokušaja da se bič izrađuje industrijski. Nemci su čak konstruisali mašinu za serijsko pletenje, ali to nije to. Bič se pravi ručno, i treba da nosi pečat svog vlasnika, kaže Ištvan Ladvanski iz Lukinog sela u kome se bičevi pletu odvajkada i u kome svako dete ume da ga napravi i njime – umetnički puca.
Sa leve strane puta od Beograda ka Zrenjaninu, između Begeja i Tise, nanizano je desetak jezera, velikih ribnjaka kod Ečke, prirodni rezervat Carska bara, pustare, ritovi sa nešto malo obradive zemlje i – Lukino Selo. Na mađarskom, Lukačfalva. Selo je dobilo ime po vlastelinu Lazaru Lukaču, koji je na svoj posed, pre dva veka naselio Mađare iz okoline Segedina. U svom starom zavičaju širokih stepa južne Mađarske, oni su bili stočari i goniči stada. Kao u svim seobama i oni su sa sobom poneli svoje ljubavi, veštine, tradiciju, nazive i narečje. Tako je u ovaj deo Banata sa njima stigao veliki stočarski bič.
Zbog jednog detalja, „ovratnik”, ili karike, takav bič se zove „karikaš”, sa akcentom na prvom slogu. Nema dobrog kravara, konjara ili svinjara bez dobrog biča. „Kad krave polude uplašene nevremenom, kako da ih zaustaviš? Ne možeš prutom. Moraš bič da imaš”, kaže Ištvan Ladvanski, majstor za izradu bičeva i trener sekcije bičarki i bičara udruženja „Belo jezero”.
U Lukinom selu pored petlova, novi dan najavljuje i pucnjava bičeva. To je znak da seoske krave treba da krenu na pašu. „Goniči stada i pucnji njihovih bičeva su sastavni deo našeg života. Tradiciju izrade bičeva, rezbarenja drški i ukrašavanja sa sobom su ove krajeve doneli naši preci”, kaže Šandor Balanji, predsednik udruženja „Belo jezero”.
Lukino selo obeležava Malu Gospojinu kao seosku slavu. Na taj dan su svi ovdašnji goniči svečano odeveni dolazili na proslavu i pokazivali svoje umeće rukovanja dugim bičevima. „Tako se rodila ideja da osnujemo udruženje koje će se baviti negovanjem tradicije i zaštitom životne sredine. Dali smo mu ime ‘Belo jezero’, po jezeru koje se nalazi pored sela”, kaže Šandor. Udruženje okuplja 43 člana a najbrojnija je sekcija bičarki i bičara. Među njima, više od polovine su deca, uzrasta od pet pa do dvadeset godina. „Ono što nas čini ponosnim je to što svi oni odlično pucaju bičevima, ali i sami prave svoje bičeve”, dodaje on.
Udri grome
Radionica Ištvana Ladvanskog je obična pomoćna prostorija u dnu dvorišta, sa radnim stolom, alatkama za tesanje, ukrašavanje, bušenje i pletenje različitih delova biča. Bič se pravi ručno, kaže, tako je oduvek bilo i biće. „Napravio sam oko pedeset bičeva različite vrste i namene i neću stati dok ne napravim sto”, kaže Ladvanski. Najduži bič koji je napravio je, bez drške, duži od četiri metra i težak je skoro dva kilograma. „Najlepši i meni najdraži bič radio sam šest meseci. Sve pletene delove pleo sam dvostruko, hteo sam da telo tog biča liči na zmiju”, priča sagovornik B&F. „Nedeljama po završetku, od bolova u rukama i zglobovima nisam mogao ništa da radim. Taj bič držim u sobi, kao ukras. Možda sam do sada dva ili tri puta pucao njime”, kaže Ladvanski. „Žao mi je, on je moje životno delo. Dovoljno mi je samo da ga gledam.”
Bilo je pokušaja da se bič izrađuje industrijski. Nemci su čak konstruisali mašinu za serijsko pletenje bičeva ,ali to nije dalo očekivane rezultate. Bič treba da nosi pečat svog vlasnika, kaže Ištvan i dodaje da bi voleo da vidi nemački muzej bičeva koji se nalazi u Burladingenu.
Šta je to što biču daje magijsku snagu, obrednu moć, religijski značaj? „Bič ima dugo telo, ali jedan švigar od dvadeset centimetara napravi takav pucanj koji čoveku uteruje jezu u kosti. A taj švigar mora biti ispleten od konjske dlake jer samo takav može da načini pucanj identičan gromu”, kaže Ladvanski.
Bič kakav danas znamo nastao je pre hiljadu godina. Pravilnik koji je vremenom nastao i koga se pridržavaju majstori za izradu bičeva predviđa da se veliki stočarski bič sastoji od osam ili devet delova. Ima držalje ili bičalje kako se kaže u nekim krajevima, i ovratnik koji može da ima kariku. Deo posle ovratnika zove se klimato koje se nastavlja telom i koje mora da bude dugo toliko da njegov kraj bude polovina biča. Zatim sledi jedan mali ali važan deo koji se zove biserni čvor koji spaja telo biča i blizance, deo koji pri trzaju dodaje snagu udarcu šibe. Oni se nastavljaju šibom, delom biča koji zadaje fizički bol pri udarcu. Poslednji deo je švigar, koji treba da bude dug oko dvadeset centimetara, tako da prosečna dužina ovakvog biča, zajedno sa drškom, bude oko tri metra. Drška ili bičalje za bič treba da budu od drveta, najbolje od divlje šljive ili jasena.
„Važan preduslov za izradu dobrog držalja, koje rezbarenjem kasnije može biti ukrašeno, jeste da bude odsečeno tokom kasne jeseni ili zime, kada drvo spava”, kaže Ladvanski. „U suprotnom, zbog sokova, napašće ga crvi.” Klimato je kratak, zadebljani deo koji se najlakše plete od pasje kože i daje biču dobar balans. Čvrstinu i snagu biču daje telo koje treba da bude tanje upleteno od klimata kako bi sledilo osu proporcije prema završetku. Uz švigar, najvažniji deo biča je biserni čvor, višestruko upleten od najfinije goveđe ili pasje kože zbog toga što mora da trpi veliki pritisak pri pucanju. Blizanci treba da su dugi oko sedamdeset centimetara i obavezno duplo upleteni. Šiba se pravi od jednostruke opute ili neke druge vrste kože koja ima sličnu čvrstinu. Snažan udarac šibom ima takvu snagu da pod njim koža puca kao nožem sečena. „Nema mnogo veselog da se priča o biču. Bič je predmet kažnjavanja”, kaže Ištvan Ladvanski, i kao da tim utišanim glasom nekako žali što je istorija biča mahom baštinila strah, zebnju i bol
Kule i gradovi
Nekada je, teranje stada po vojvodjanskim ritovima trajalo godinu dana: samo nebo, pašnjaci, vetar, rogata stoka i psi pulini. “Devojaka nije bilo, ali je bilo načina da se bičem iskaže ljubav”, kaže Ištvan Ladvanski dok u ruci okreće bič izrađen 1913.godine, poznat kao “bič ljubavi”. Evo njegove priče: jedan mladi gonič stada udvarao se nekoj devojci, a ona mu je odgovorila: “udaću sa za tebe ako mi pokloniš nešto za šta je potrebno godinu dana rada”. Momak ju je pogledao, izvadio iz torbe odsečni komad divlje šljive namenjen za dršku biča i rekao: “Vidiš ovo drvo? Srešćemo se za godinu i tada ćemo pričati”. Kada je godina prošla, momak je poneo svoju izrezbarenu dršku za bič, mada je u srcu strahovao da li mu se draga u međuvremenu udala. Ona ga je ipak čekala, a kad su se sreli rekao joj je da će morati da se strpi još godinu dana da bič završi. Sledeće godine doneo joj je ispeleten bič sa izrezbarenim kulama, gradovima, i srcem, u znak večite ljubavi i godinom:1913.
Na kapiji kuće Ištvana Ladvanskog ugravirana su četiri goluba pismonoše u različitim trenucima leta. Nekada se bavio i golubarstvom. “Voleo sam da gledam kako golub leti u nebo, sve dok se ne pretvori u tačku. A bičevi ? Oni su stalno bili oko mojih ruku. Ja bič osećam kao deo svoje ruke, i ta pasija je prevladala.”
Dok ga zdravlje još služi, Ištvan želi da u okviru društva “Belo jezero” što više dece nauči da rukuje i izrađuje bič. “Deca su naša budućnost i garancija da se tradicija pucanja bičevima neće izgubiti, “ kaže Ištvan.
Brzo pucanje bičem
Od gospojinskih susreta za dan sela, bičari iz Lukinog sela vremenom su počeli da održavaju i takmičenja u veštinama rukovanja bičem. Tako je nastalo nekoliko neobičnih disciplina: brzo pucanje bičevima, levom i desnom rukom, sa prebacivanjem iznad glave i sa preskakanjem, ležeći na levom i desnom boku. Najbolji majstori ogledaju se i u veštini obaranja minijaturnih čunjeva ili u umeću nad umećima – pucanjem sa dva biča istovremeno koje se zove „propeller”. Danijel Feher ima jedanaest godina i jedno je od najtalentovanije dece u Lukinom selu, u brzom pucanju biča.