Sednica Evropskog samita 28. i 29. juna istorijska je po tome što je dugog dana u zoru bilo moguće tijumfalno saopštiti da su se učesnici složili. A složili su se oko relativno efikasnih mera uterivanja finansijske discipline, bez ikakvih političkih i pomaka ka federativnom uređenju, što se očekivalo ali nije bilo na dnevnom redu. Opet je ona situacija kad svi mogu da se hvale kako su uspeli – od kancelarke Merkel, preko Olanda, Montija, Rahoja, pa čak do italijanskog šarlatana Berluskonija, koji je zaista to pripisao u svoje uspehe.
Berze su po običaju psihogeno reagovale skokom (6,59 odsto Milano), ali se valja podsetiti da su najveći skok u novije vreme zabeležile 13. oktobra 2008. (11,49 odsto) kada je najavljeno da će ECB stati na put bankarskim mahinacijama. Ostalo nam je poznato. Citirao bih „optimizam“ Romana Prodija, bivšeg predsednika Evropske komisije, koji je uoči samita rekao da ne očekuje spektakularne rezultate, jer proces raspadanja još nije došao do tačke kada će EU morati da se menja ili raspadne definitivno.
Prenapregnuti optimizam oko usvojenog razvojnog programa atinski ekonomista, Janis Varofaukis, i ne samo on, svodi na tvrdnju da se radi o realnih 10 milijardi evra, a da su 110 preostalih samo prepakovana ranija obećanja. To uglavnom odgovara tradicionalnoj tehnologiji varanja javnosti, a istinu ćemo brzo saznati iz reakcije na barzama. Koliko god umele da budu šizofrene, one su i neverovatno korisna institucija tržišne privrede. Dakle, prevarantska politika se nastavlja. Dov Sedman, naučni Švarceneger, „jedan od 60 najvećih svetskih mislilaca“ dokazuje stručno da „ljude ništa ne inspiriše više nego istina. Najvažniji aspekt istine je što se njom osnažuje veza između onoga ko je govori i onih koji ga slušaju“. Mnogi političari, piše Tomas Fridman, smatraju da bi ih istina (tako ih savetuju i njihovi štabovi), učinila ranjivim pred biračima i protivnicima.
Pogled na „porodičnu“ fotografiju učesnika Samita napravljenu prvog dana, za svaki slučaj, neminovno nameće pitanje da li bi svi zajedno uspeli na nekoj virtualnoj vagi da pretegnu Fransoa Miterana i Helmuta Kola, a da ne pominjem još stariju generaciju De Gola i Adenauera. Današnje vođe Evrope došle su na samit da bi diktirale svoje uslove, od kojih, kako je kancelarka Merkel rekla, ni mtrva neće odustati (protiv evroobveznica), a italijanski premijer Monti preteći da će staviti veto na sve ukoliko se ne usvoji njegov predlog (antispred program)… Svako je došao sa nekim ultimatumom, a da su mu pritom puna usta priče o jedinstvu bez kojega Evropi preti prvo da ostane bez evra, a zatim da nestane i sama. Došlo je vreme, od Regana pa na dalje, beznačajnih političkih ličnosti, političkih glumaca, kako ih definiše sjajni Kurcio Malteze, nalazeći dokaza da su čak i papa Vojtila i Obama gajili slabost prema glumi. Mnogi su još niže od toga. Predsednik Saveta, Van Rompej, morao je da naduva do maksimuma svoj krhki autoritet kako bi evropske državnike sprečio da u salu donesu TV i gledaju fudbalsku utakmicu Italija – Nemačka tokom zasedanja! Državnicima zajednice sa skoro pola milijarde ljudi morao je da vikne: „Uozbiljite se!“
Ovih su se dana oglasili državnici koji su tu Evropu stvarali i umeli da vode. Žak Delor, bivši predsednik evropske „vlade“ i Helmut Šmit, bivši kancelar Nemačke, apeluju i savetuju stvaranje fiskalne unije, institucionalno koordinisanje ekonomskih politika i političko jedinstvo. Ni veoma ostareli Valeri Žiskar D’Esten, farancuski predsednik republike i pisac evropskog ustava, ne može da gleda kako politički termiti nagrizaju građevinu u koju je njegova generacija uložila sve. Za Romana Prodija, kancer Evrope su narcisoidne nacionalne države, a lek – stvaranje čvrste zajednice okupljanjem oko Nemačke, koja je ekonomski najzdravija, najveća snaga (25 odsto BDP stvorenog u industriji) i jedina koja nije podlegla globalnom finansijskom ludilu.
Teška vremena obično izbacuju na površinu sposobne ljude. Prva velika kriza rodila je F.D. Ruzvelta i Dž. M. Kejnza. Današnja se po razmerama približava prvoj, a na obzoru nema ličnosti koje bi umele da ukažu na budućnost. Bez traganja za budučnošću, sadašnjost nikud ne vodi. U međuvremenu mnogo složnije svetsko finansijsko tržište špekuliše kako bi olako izvlačilo nove stotine milijardi iz centralnih banaka i MMF-a. Istovremeno se spektakularno vraća „junk bonds“ smeću, prokaženom kao uzročniku krize. Kako tvrde, igrači su se zaželeli rizika i uzbuđenja koje čerupanje centralnih banaka i MMF-a ne nudi.
Milutin Mitrović
Tekst je iz julskog broja Biznis i finansija