Iako je američka vojska i dalje najveći svetski poslodavac i prvi izbor zaposlenja za mlade ljude, najbolji kadrovi i dalje konstantno odlaze. U autorskom tekstu za „The Atlantic” Tim Kejn predstavlja rezultate istraživanja stavova diplomaca Vest Pointa i zaključuje da najtalentovaniji oficiri ne napuštaju službu zbog novca već zbog okoštalog sistema, u kome vojska nagrađuje konformizam a ignoriše požrtvovanost.
Džon Nagl Stil okleva dok objašnjava svoju odluku da napusti vojsku. Ovaj bivši školarac Roudsa (Rhodes) i zapovednik tenkovskog bataljona u Iraku pomogao je generalu Dejvidu Petriusu u pisanju novog vojnog uputstva za suzbijanje nereda i time pomogao da se nemiri u Iraku drže pod kontrolom. Ali, uprkos uticaju koji je imao u vojsci i reputaciji vrsnog vođe, povukao se iz službe 2008. godine ne dostigavši čin pukovnika. Danas, Nagl još uvek ima kratku vojničku frizuru koju je imao i pre 24 godine kada se prvi put susreo s autorom teksta, dok su obojica bili gušteri na Vazduhoplovnoj akademiji. Međutim, danas predsedava vašingtonskim institutom i, premda civil, još uvek priča o vojsci kao da nikada nije istupio iz nje. Iako ne želi da kaže direktno, jasno je da je vojska grdno pogrešila dopustivši da je on i slični pojedinci napuste.
Njegova iznenadna ostavka je naterala autora teksta da se zapita zašto američka vojska proizvodi najinovativnije i najpreduzetnije lidere u državi, a onda ih izgubi u vrtlogu birokratije? Dobro poznati izveštaj Instituta za strateške studije Američkog vojnog koledža iz 2010. konstatuje da od kasnih 1980. na lestvicu napretka oficirskog kadra u velikoj meri utiče činjenica da ih sve više odlazi u privatni sektor. Ovaj odliv odnosi se ponajviše na najbolje oficire. Sličnih upozorenja je bilo i ranije, mnogo pre ratova u Iraku i Avganistanu. General Piter Šumejker uveo je „kulturu inovacije” po činovima. Naterao je vojsku da se okane hladnoratovskog fokusa na velike i konvencionalne bitke i usredsredi na nove pretnje. To je dovelo do promena u vojsci – pre svega u naoružanju, taktici, logistici i treningu. Međutim, kriza talenata je ostala jedna od ključnih slabih tačaka vojske. Problem nije kulturološki, već je razlog duboko ukorenjena „antipreduzetnička struktura“ u ovoj organizaciji. Vojska se ponaša pre kao vladina birokratska tvorevina sa sindikalnom radnom snagom nego sistem u kome se ceni zasluga.
Nakon ispitivanja veterana koji sada rade za neke od najdinamičnijih kompanija u SAD, autor je ubeđen da vojska nije uspela da nauči osnovne lekcije iz poznavanja ekonomije da bi zadržala lidere kao što je Džon Nagl. U skorašnjoj anketi autor je ispitao 250 diplomaca Vest Pointa, a njih 93% veruje da će polovina kadra pre napustiti vojsku nego odslužiti pun staž. U ispitivanju je 82% uvereno da najbolji među njima odlaze, a samo se 30% složilo da vojska radi dobar posao unapređujući prave oficire u generale, dok 7% kaže da vojska radi dobar posao zadržavajući dobre vođe. Zabrinjava podatak da se 65% slaže da odlazak najboljih za sobom ostavlja manje kompetentan kadar, a 78% kaže da to ugrožava nacionalnu bezbednost.
Studija Korn/Ferry International iz 2006. pokazuje da muškarci oficiri imaju tri puta veće šanse naspram civila da postanu direktori firmi. I muškarci i žene koji su služili u vojsci trenirani su da ostanu mirni i misle brzo pod velikim pritiskom, obučeni su da rade u timu, donose komandne odluke i motivišu ljude, što formalno obrazovanje teško može da pruži. Međutim, ono što ih iritira je to da se unapređenja u viši čin dešavaju svakodnevno, bez obzira na zasluge. Tako, ne postoji razlika u rangu oficira istih godina. Unapređenja stižu posle 15 godina, nevezana su za stručnost, a nova zaduženja dodeljuje bezlična, centralizovana birokratija.
Pentagonov odgovor je – davati još novca. Takve bonuse dodeljuju vojnim licima koji su u „kritičnim” poljima svoje karijere, nevezano za zasluge, što dovodi do dugoročnog stanja osrednjosti. Tako je najčešće pominjani razlog za napuštanje vojske „frustracija vojnom birokratijom” – izabralo ga je 82% ispitanih, od kojih se 50% apsolutno složilo sa tom ocenom. Da bi u vojsci ostalo 90% ljudi, po anketi, potrebno je da vojska smanji negovanje svoje osrednjosti.
Tokom Drugog svetskog rata nemački generali su se žalili da su američki vojnici nepredvidivi. Tako su tokom iskrcavanja u Normandiju izmišljali sopstvene mehanizme odbrane, kao npr. ograde koje je teško probiti – bili su inovativni. Ponos svakog oficira je to da američki način ratovanja naglašava nezavisno rasuđivanje u trenucima bitke, pre nego slepu poslušnost i pravila. Ovakav način razmišljanja ne privlači samo inspirativne vođe i efikasne menadžere, već proizvodi revolucionarne pronalaske. Međutim, Pentagon ove inovatore ne nagrađuje uvek. Često „pobunjenici” u uniformi ispaštaju zbog svojih ideja, te su zbog kritike i general Mičel 1925. i general Erik Šinseki 2003. odstupili. U svom eseju iz 2007. potpukovnik Pol Jingling ponudio je objašnjenje za ove probleme, a to je da ono što frustrira trupe jeste loše vođstvo – a to je, ujedno, i razlog što se gubi rat u Iraku. Kritika nije usredsređena na propuste u strategiji već na loše generale koji prave strategije i na loš, nepreduzetnički, sistem koji ih pravi. „Ne može se očekivati da oficir koji provede 25 godina pokušavajući da udovolji institucionalnim prohtevima postane inovativan u kasnim četrdesetim”, zaključuje se u tekstu.
Ono što je najveći neprijatelj „preduzetništvu“ američke vojske jeste taj striktni period vremena nužan za unapređenje u određeni čin. Aktivno vojno lice može se povući iz vojske nakon dvadeset godina službe ali, da bi bio unapređen u generala, potrebno je najmanje 22 godine službe, a to se odnosi i na najtalentovanije i najinspirativnije vojnike u državi. Džon Nagl je mogao biti takvo vojno lice i njegova knjiga iz 2002. godine, „Kako jesti supu nožem” predviđa razne vrste pobunjeničkih borbi sa kojima će se Amerika verovatno susresti u novom veku, osvrćući se na Irak i Avganistan.
Nakon toga je pomogao generalu Petreusu da napiše doktrinu protiv pobunjenika 2005. Nagl je 2008. odslužio svojih dvadeset godina i povukao se iz službe. Iako nije postao pukovnik bilo je jasno da će biti mnogo uticajniji kao civil. Sada je na čelu vašingtonskog Centra za novu američku bezbednost, poznat i kao Obamin omiljeni institut. Iako autor smatra da je nečuveno što je vojska izgubila ovakav kadar, većina vojnih lica sa kojima je razgovarao ovo smatra tipičnim.
Potom je pitao ispitanike da ocene od „A“ do „F“ određene vojne standarde. Najbolju ocenu „A“ dobila je sposobnost vojske da regrutuje „nove sirove talente” u 12%, i „B“ u 43%. Obuka i vojna doktrina su takođe dobile dobre ocene. Loše ocene je dobio kadar, a sistem napredovanja je dobio 51% „D“ i „F“ ocena. Zaduženja su dobila 55% loših ocena, sistem napredovanja 61%, a najlošije ocene je dobio sistem kompenzacija, 79% „D“ i „F“ ocena.
Autor zaključuje da vojska mora da promeni sistem ako želi da zadrži najtalentovanije ljude, počev od menjanja rigidne lestvice sistema napredovanja do bolje specijalizacije kadrova. Šanse za ranije unapređenje želelo je 87% ispitanih. Ovo je teško izvesti sve dok centralizovana birokratska mašinerija određuje zaduženja. Takođe, potrebno je osposobiti unutrašnje tržište rada i konkurenciju. Današnja vojna lica dobijaju „naređenja” da se jave na nova zaduženja svake 2 do 4 godine. Opet birokratija stupa na scenu jer ako vojna jedinica u npr. Koreji želi određenog oficira, pre će dobiti nekoga ko želi da služi u Evropi i ko taj položaj ne želi.
Bolja alternativa je haos, kaže autor, haos koji ekonomisti zovu slobodno tržište gde „nevidljiva ruka” opslužuje tražnju. Institut za strateške studije u izveštaju kaže da je „davanje vojnim licima više mogućnosti za izbor zaduženja, povećava njihovu vernost službi i produktivnost”.
Preveo: Uroš Nedeljković