Mladi ljudi kucaju na svojim laptopovima u kafiću ‘St. Oberholz, popularnom svratištu berlinskih „Cyber-boema“, već poznatu formaciju pod nazivom ‘Smallcaps’. „Siromašan, ali seksi“ je nova mantra za nemali broj mladih Berlinera; nemački kapital je po pravilu kreativan i uvek u žiži kreativnog i naprednog razmišljanja, ali – da li se to odnosi i na one ‘snalažljive’ koji preživljavaju od subvencija koje im plaća država? U Berlinu živi priličan broj mladih koji oskudevaju u novcu, ali i koji, istovremeno, očekuju da se može živeti od besplatnih promotivnih proizvoda, državne pomoći i donacija, i ne baš pravedno stečenih socijalnih primanja.
Moj prijatelj H. je uplašen jer je u kritičnoj starosnoj dobi i bliži se tački gde će ga, u realnoj ekonomiji, prozvati „starijim radnikom“.
U Berlinu, međutim – uz malo promućurnog ‘muljanja’ možete zaći i u do sredine svojih četrdesetih – bez da imate redovni posao. H. ne spada među one adolescente koji su se borili da bi našli svoje mesto u nekoj profesiji; nije se nikad trudio da svoja prva radna iskustva stekne volontirajući u projektu vezanom za napredovanje u nekom zanimanju. Radio je u medijima. Kad sam ga prvi put susreo pre osam godina u Berlinu, živeo je dan-za-dan i šakom i kapom rasipao neki svoj novac.
Danas, on poseduje neku nekretninu i upisan je na neke studije, ali se i pored svega toka jako prepao. To je taj strah, koji ga tera da odgovara na pozive za upoznavanje sa sistemom ‘UBI’ (Universal Basic Income – Jedinstveni Osnovni Dohodak). UBI će mu, kao i svim ostalima u njegovoj situaciji, pružiti oslobođenje od nužnog podvrgavanja “ugnjetavačkoj pacovskoj trci za posao i plate u sistemu”. Kroz UBI će doživeti svoje psihološko oslobođenje. Nastavio bi onda da vredno i prilježno radi, samo bez te trajne anksioznosti koja ga je dosad proganjala.
Da biste kako-tako opstali u Berlinu, morate imati barem 1.000 evra neto mesečno, a čak i to ponekad može biti premalo. Novac mora da dođe odnekud: bilo od države, poslodavaca, roditelja ili prijatelja.
Na svojoj veb-stranici Kris Heler, bloger koji redovno objavljujeinformacije o svemu što mu se događa u životu, možete dobiti prilično dobre ideje i detalje o načinima za ovakav opstanak – sve do u zadnji evro-cent: kako i koliko i za koje pare mlad čovek u ovom gradu može živeti na jeftinim čokoladama, pilećem kebabu i supama iz kesice.
A ako vam odnekud pristigne i nešto malo ekstra-keša no obično, vreme je da ga potrošite na najnovije ‘Eplove’ gedžete i pohvalite se o kupovini istih na vašem Twitteru. Ako nema dovoljno novca, uslediće tipična onlajn rasprava: malo više konsternacije nužno začinjene predlozima kako, kada i gde ‘odraditi’ malo nekog hašiša ili piva. Među ovom populacijom mladih široko je zastupljeno uverenje kako je monotonija radnog veka generacije njihovih roditelja “već ukinut model”.
Jedan od stručnjaka koji zastupa ovakve životne stavove je i Johan Ponader, politički direktor stranke ‘Pirata’ koji takođe živi u Berlinu. Mišljenja vezana za njega su podeljena: i dok sebe vidi kao „agens društvenih promena“, drugi, pak u njemu vide pretnju za nemačku državu blagostanja.
Ponader nije samo vodeći zagovornik koncepta Jedinstvenog Osnovnog Dohotka (UBI); on je, uostalom, i dobio posao i funkciju u ‘Piratima’ baš zato što je obećao da će 40 neplaćenih sati nedeljno raditi na propagiranju UBI ideje. I dok Nemačka finansijska pomoć dugotrajno nezaposlenima znači da će se ljudi poput Ponadera što pre vratiti na posao, Ponader ga promatra više kao svojevrsni ‘grant’ – neprofitnu potporu ili vrstu stipendije, bespovratnih sredstava koje država ulaže u njegov ‘projekat’: „Država mi plaća da bih preživeo, dok ja, s druge strane, za sopstveni politički angažman imam da zahvalim upravo činjenici što sam još uvek živ“.
Činjenica je da ovakav stav unutar stranke ‘Pirata’ uglavnom preovladava u Berlinu. Po svemu sudeći, ovaj trend vuče svoje korene još od 1945, kada je Berlin postao disfunkciolnalna oblast, zavisna od zapadnih/istočnih grantova i donacija – a naročito u trenutku ujedinjenja dve Nemačke: kada je dotok ogromne količine svežeg keša u Istočnu Nemačku i Berlin bio neizbežni deo politike „fiskalnog izjednačavanja dve Nemačke”.
Bilo da je reč o berlinskim aerodromima ili o skandalu sa ‘Landesbankom’, S-Banom ili nesposobnosti da svoje puteve održavaju prohodnima tokom zime, Berlin živi u stalnom stanju proglašene insolventnosti, nastavljajući da iz godine u godinu uporno gura svoju staru priču, i bivajući konstantno doniran od strane bogatijih pokrajina. Bogatstvo i efikasnost tih istih pokrajina koje Berlince finasijski pomažu su, međutim, među ovim stanovnicima grada prezreni kao „buržujski“; kako to već internet-filozof, futurista i ‘mikrostrateg’ Majkl Sejlor postavlja u svojim online razmišljanjima: kritikujući bogatije i radnije, i gledajući na njih kao na „kulturnu potku našeg društva, uvek orijentisanog na maksimizaciju performansi pojedinca, na njihovo guranje do tačke pucanja, na društvu utopljenom u protestantsku radnu etiku“. Ostatak zemlje misli kako je ovakav Sejlorov stav već poodavno dosadan i staromodan – što ih, nažalost ne oslobađa plaćanja dotacija ovoj zahuktaloj – a nesolventnoj – metropoli.
U svom prekrasno opakom romanu „Mendelova kancelarija“, Berni Mejer beleži storiju koja je odlična slika baš ovakvih, oportunističkih i nemirnih duhova Berlina. Nakon gubljenja svojih dobrih zarada i životnih uslova, protagonisti pokušavaju da svoju egzistenciju uspostave kao npr. detektivi, što ubrzo nadmašuje njihove moći. Oni moraju da ulaze u razne stvari i situacije koje već nekako po običaju krenu po zlu; neki fijasko uvek prekine njihovo prijateljstvo, ostavljajući protagoniste sabijene u jednu čudnu koegzistenciju, u kojoj nema stvarne emotivne posvećenosti bilo kome.
Jedina stvar na koju se u romanu uistinu može računati jeste žuti Audi A8 iz bavarske provincije. Uverenja, međusobni odnosi i emocije jesu ulozi nemilosrdno potrošeni u njihovim životima – životima koji podsećaju na neku igru na sreću. Berlin iz ovog romana je cinično loša banka u kojoj svi čekaju da se pojavi neki sledeći spasilac. On će iznenada izvući novac za otkup njihovih dugova – i time sve ponovo kreće ispočetka: do novih gubitaka i potrage za novim spasiocem. A ako im ne budu tražili novac u iste svrhe – tražiće za nešto drugo – pa, barem kamčenje tuđeg novca ide lako.
Uzmimo primer internet-preduzetnika Saše Loboa. Saša je želeo da započne posao u onlajn reklamiranju, kako bi profesionalizovao nemačku blogersku scenu. Ovaj poduhvat funkcionisao kao i berlinski S-Bahn, što znači poprilično jadno. Potom je pokušao s knjigama koje podržavaju ovakav ‘cyber-lifestyle’ – poput knjige „Second Life“, u kojoj se virtuelni svet javlja kao ultimativni poslovni model. Njegov prvi roman ‘Strohfeuer’ priča je o njegovim iskustvima u toj predstojećoj, digitalnoj „Novoj Ekonomiji“.
Lobo, i pored svih trzavica, uporno nastavlja sa svojim nastupima po skupovima i konferencijama, gde svojoj publici objašnjava koliko zaostaju kada je u pitanju digitalna budućnost.
Mnogi koji u tim nastupima slušaju Loboa žele da krenu njegovim stopama i steknu svoje mesto pod suncem – u kompanijama kao što je npr ‘Speigel Online’ – gostujući sa svojim recenzijama i postujući o tome “šta je sve potrebno da bi se zaradilo hiljadu neophodnih evra”, nemajući pri tom nikakav svoj ‘UBI’ – Jedinstveni Osnovni Dohodak.
Moj prijatelj H. ispričao mi je sve o svojim nevoljama čiji je uzrok konstantna besparica, misli upravljenih na koncept UBI pre nego što smo otišli za Italiju. Na našem putu, u blizini Insbruka razgovarali smo o kolačima; prolazeći kroz Južni Tirol iz usta nismo mogli da izbacimo slaninu. Oko jezera Garda došli smo i na temu prodaje njegove imovine, kako bi nekako utekao iz Berlina – s jedinim ciljem da se skrasi kraj ovog jezera i napravi nešto u čemu je stvarno dobar.
Ono što bi ovom šampionu UBI koncepta odagnalo večitu teskobu i nespokojstvo s kojima se suočava, i zbog kojih beži iz grada, možda bi bila misao da – ako već ne može da bude u stanju da zaradi za život – barem vrlo dobro zna ko bi trebalo da mu udeli tih 1000 € mesečno.
preveo Milan Lukić