Samo je 25,4 odsto onih koji imaju između 15 i 29 godina zaposleno. U istoj starosnoj grupi stopa nezaposlenosti je čak 43,2 odsto. Među njima je već 9 odsto onih koji kažu da su se, tražeći posao, obeshrabrili. Profesor Mihail Arandarenko i docent Jelena Žarković -Rakić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu upozoravaju da mladi radnici često ostaju zarobljeni u neformalnoj ekonomiji, dok država štedi baš na programima zapošljavanja koji su njima namenjeni i najpotrebniji.
Tek pri kraju „drugog“ talasa krize na red je stigla rasprava o njenom uticaju na mlade. Računica kaže da su je skupo platili – u radnim mestima. U Srbiji je između 2008. i 2009. 50 hiljada mladih ostalo bez posla a situacija ni na sredini 2012. ne izgleda ništa bolje zbog slabog oporavka domaće privrede i slabe ponude na tržištu rada. „Na prvi pogled zastrašujuću stopu nezaposlenosti od 43,2 odsto među mladima do 30 godina prema najsvežijim podacima iz Ankete o radnoj snazi ipak treba sagledati i iz drugog ugla“ objašnjava Jelena Žarković – Rakić. „ Mnogi u toj starosnoj grupi još su na školovanju, pa smo zato i proširili obuhvat praćenja u istraživanju do 29. godine života, dok Međunarodna organizacija rada mladima smatra one od 15 do 24 godine. Školovanje je u toj starosnoj grupi glavni razlog i za visinu stope neaktivnosti – podatka o broju onih koji ne traže posao aktivno a koja ide do 71,2 odsto. Postoji, međutim, i jedan pokazatelj koji odslikava problem sa kojim se suočavaju mladi: deo njih je spreman da radi tokom školovanja ili studiranja ali ne uspeva da uskladi posao i obrazovanje.“
Rad i zakon
Rezultati studije „Od neaktivnosti do zaposlenosti“ Fonda za razvoj ekonomske nauke, čiji su autori Mihail Arandarenko, Jelena Žarković-Rakić i Marko Vladisavljavić, govore i o mladima koji bi hteli da rade ali ne mogu zato što ih, paradoksalno, koče školovanje i radno zakonodavstvo neprilagođeno njihovim potrebama. „Mnogi mladi bi želeli da imaju poslove uz koje bi mogli i da studiraju. Takvih poslova, međutim, nema baš previše ne samo zato što je tražnja za radnicima mala nego zato što ne postoji nikakav podsticaj za takav tip zaposlenja, mogućnost da rade 2 ili 4 sata dnevno ili nekoliko dana nedeljno. To bi bili atipični radni ugovori uz koje bi mogle da se ponude i poreske beneficije za zapošljavanje mladih, ali za sada nema takvih promena u našem sistemu“, kaže profesor Mihail Arandarenko i naglašava bi to bile korisne izmene za dinamičnije formalno tržište rada. Rezultat te manjkavosti je situacija gde veliki broj poslodavaca ne može ni da razmišlja o fleksibilnom zapošljavanju, a to bi odgovaralo i njima i mladima kao verzija probnog rada. Tu nije kraj smetnjama u sistemu. Jelena Žarković – Rakić podseća da, za razliku od mladih koji se školuju, njihovi vršnjaci koji više nisu na obrazovanju daleko aktivnije traže poslove. Oni se, međutim, suočavaju s krajnje oskudnim mogućnostima za zaposlenje kao i preprekama u obliku drugih propisa- tipično je pravilo koje važi na teritoriji Beograda da deca čiji je jedan roditelj nezaposlen nemaju pravo na mesto na listi čekanja za upis u vrtić. „Slična pravila napuštena su u Evropi a najbolji primer je Švedska, gde je po ukidanju tog ograničenja verovatnoća da će do tada nezaposlene majke male dece pronaći posao porasla za 30 odsto. U Srbiji je, međutim, briga o malom detetu ili starijem članu porodice jedan od najčešćih razloga za neaktivnost mladih žena na tržištu rada“ objašnjava Žarković – Rakić.
Druga strana diplome
Mladi koji su još na školovanju u proseku ostaju u obrazovnom sistemu duže nego njihovi vršnjaci u Evropi. Naši sagovornici upozoravaju da razlog ne leži toliko u tome što oni žele viši stepen obrazovanja koliko u strahu od onoga što ih čeka na tržištu rada. Uz to, smatraju da im obrazovni sistem u dovoljnoj meri ne obezbeđuje veštine koje traže budući poslodavci. Pre tri godine u istraživanju „Tranzicija mladih od škole do posla“ pokazalo se da su mladi svesni da viša stručna sprema uglavnom znači i sigurniji, bolje plaćen posao ali je u isto vreme pokazano da se smanjila verovatnoća da će deca iz obrazovanijih porodica dostići isti nivo obrazovanja. Takav odnos mladih prema obrazovanju pripisuje se „efektu devedesetih“, kada stručna sprema nije zaštitila njihove roditelje od gubljenja radnog mesta i siromašenja. Treba uzeti u obzir i povlastice koje može da obezbedi status studenta. Prema važećem Zakonu, recimo, postoji pravo na uvećanu socijalnu pomoć ako su svi članovi domaćinstva nesposobni za rad, a nesposobnošću se smatra i školovanje do 26. godine. Drugi „podsticaj“ za produženo studiranje je i obezbeđeno zdravstveno osiguranje. Arandarenko, ipak, smatra da se mladi po pitanju izbora između školovanja i posla ponašaju krajnje racionalno postavljajući sebi pitanje „šta dobijam a šta gubim?“. „Ako vi kao student gubite to da možete da radite u firmi, lepo zaradjujete i gradite karijeru – onda nećete studirati. Ako vam se takva mogućnost ne otvara, naravno da ćete studirati, koristiti kakve-takve povlastice tog statusa i još otvoriti sebi dodatne izglede u budućnosti. Svako ima neku svoju računicu koja se pravi na osnovu raspoloživih informacija. Današnji srednjoškolci i studenti će biti deo tržišta rada do 2070., kao obrazovaniji imaće bolju startnu poziciju a ni roditelji ih, u našem kulturološkom miljeu, sigurno neće izbaciti iz kuće. Budućnost je nepredvidiva i ume da prevari ma kakve informacije imali, kao što je sedamdesetih neko doneo odluku da ne upiše fakultet nego da završi srednju školu, da se zaposli u svom gradu i da dobije stan od firme posle nekog vremena. Taj sistem se urušio devedesetih i posle dve hiljadite. A ti ljudi, iako su retrospektivno ispali gubitnici ipak su, jednostavno, imali na raspolaganju drugačije informacije kada su donosili odluku.
Drugo pitanje je šta će poslodavci tražiti u budućnosti, kada se ti školovani mladi ljudi pojave na tržištu rada. Arandarenko kaže da se u Srbiji poslednjih 5-6 godina sprovode ad hoc ankete poslodavaca o obrascima zapošljavanja i otpuštanja, o tome kakvi su im planovi poslovanja na kratak i srednji rok i kakve kvalifikacije i znanja traže. „Ono što dobijamo, međutim, su dva problematična nalaza. Prvi može da se nazove „preveliki optmizam“ odnosno, poslodavci uvek kažu da će zaposliti više a otpustiti manje. Drugo, precenjuju kvalifikacije radne snage za koju tvrde da će ih zaposliti. Tvrde da će zaposliti programere a pre zaposle knjigovođe. Ipak, ono što iz tih anketa može da se zaključi jeste da će se tražiti sve obrazovaniji kadrovi. Problem kod tih anketa je što, naravno, ne možete da pitate buduće, potpuno nove, poslodavce kakvi će im kadrovi trebati, a uglavnom to ne pitate ni one koji će uskoro prestati da postoje ili će proći kroz temeljno restrukturiranje.Sa druge strane, mladi koji ovih dana upisuju škole biće na tržištu rada u narednih 60 godina i nema tog ministarstva, fakulteta ili škole koji mogu da pogode koje zanimanje će biti traženo a koje ne za deceniju ili dve.“
Ko zakasni, kajaće se
Mladi na tržište rada, dakle, dolaze sve kasnije i konkurišu za veoma mali broj slobodnih radnih mesta. U pomenutom izveštaju o tranziciji od škole do posla pokazano je da, ako osoba za godinu ili dve ne nađe prvi značajan posao, koji traje duže od 6 meseci sa punim radnim vremenom, dolazi do promena i u odnosu tražioca posla prema tržištu rada i poslodavaca prema takvom kandidatu za radno mesto. Prvi postanu demoralisani, a potonji počnu da ih diskriminišu kada, čitajući poslovne biografije takvih kandidata, primete da su ovi završili školovanje pre nekoliko godina, a nisu radili ili su bili angažovani samo povremeno i na kratak rok. Taj začarani krug neangažovanja zato što neko nije radio završava se porazno po mlade. „Posle više neuspešnih pokušaja na formalnom tržištu rada oni često završe u sivoj ekonomiji, na niže plaćenom radnom mestu bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja“ upozorava Jelena Žarković – Rakić. Kriza je, međutim, pogodila i sivi i formalni deo ekonomije u Srbiji, pa su mladi gubili radna mesta i u „skrivenom“ i u zakonitom delu privrede. „Tamo gde su bili zaposleni najčešće su imali lakše raskidive ugovore o povremenom angažovanju ili na određeno, imali su manje staža i, shodno tome, niže otpremnine ako su ih uopšte i dobijali pa se pokazalo da je poslodavcima bilo lakše da se odreknu mlađe radne snage“ kaže Arandarenko. Mladi u Srbiji, takođe, nisu u dovoljnoj meri zainteresovani za razvijanje sopstvenog biznisa. Jelena Žarković – Rakić kaže da je samozaposlenost među mladima sporadična i da je, verovatno, rezultat toga da potiču iz porodica gde su roditelji mahom radili u društvenim i državnim preduzećima gde i nije bilo preduzetničkog duha. Na ruku preduzetničkim poduhvatima ne ide ni loš ambijent za poslovanje u Srbiji, sa komplikovanim procedurama i skupim državnim zahvatanjima, od poreza i doprinosa do firmarina i raznih naknada.
Štednja ili potrošnja?
Država je, pokušavajući da ublaži problem nezaposlenosti među mladima, ponudila razne programe: od subvencija za samozapošljavanje, obavljanja stručne prakse do „Prve šanse“ preko koje je, prema podacima ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, prošlo oko 20 hiljada mlađih od 30 godina u 5700 firmi. Fond za zapošljavanje mladih Nacionalne službe za zapošljavanje finansirao je uz pomoć španske i srpske Vlade obuke i subvencionisano pokretanje posla za pripadnike marginalizovanih grupa. Kriza ili politikantska računica je, međutim, pojela novac u budžetu za ovu godinu pa naši sagovornici primećuju da je, uprkos preporukama Nacionalne strategije za zapošljavanje do 2020., suma za aktivne mere zapošljavanja-smanjena. „Neozbiljno je da se odustaje od sprovođenja Strategije koja je usvojena samo godinu dana ranije. U budžetu za 2011. obezbeđeno je povećanje udela novca za te mere na 0,2 umesto 0,1 odsto BDP. U 2012. smanjeno je na 0,1 iako Strategija predviđa postepeno povećanje tog udela do 0,5 odsto u 2020.“ upozorava Arandarenko. On i Jelena Žarković-Rakić smatraju da se nešto veća potrošnja za aktivne politike zapošljavanja isplati, a posebno u domenu obuka i prakse u preduzećima. „Poslodavci, prema istraživanjima, ne troše novac na obrazovanje mladih radnika. Oni će radije ulagati u obrazovanje iskusnijih zaposlenih koji su duže u firmi. Država zato treba posebno da obrati pažnju na one mlade koji su napustili školovanje ili koji imaju niži nivo obrazovanja – njima su obuke i praksa najpotrebniji a poslodavci tome nisu skloni ukoliko ih država ne podstiče.“
Milica Milovanović
broj 88, jul-avgusta 2012.