Četvrtina mladih radi na poslovima van struke i ispod svojih kvalifikacija. Nada da ulaganjem u sopstveno obrazovanje mogu da poprave svoju poziciju na tržištu rada znatno je splasla od 2004. godine do danas, pa sada dobitnom strategijom smatraju oslanjanje na rodbinske i poliičke veze, pokazuje između ostalog najnovije istraživanje o mladima od 19 do 35 godina, kojim je rukovodila prof dr Smiljka Tomanović. Primeri iz života potvrđuju takve nalaze.
Pasionirani čitaoci novina mogli su nedavno da se upoznaju sa sudbinom Rafeta Tiganja, diplomiranog pravnika koji radi u jednoj novopazarskoj mesari. U žižu interesovanja nije došao kao primer mladog čoveka koji na pogrešnom radnom mestu traći sopstvene i resurse društva, već kao pošteni nalazač 7.000 evra nađenih u zaboravljenoj jakni.
Na drugom kraju zemlje, u Ajriš pabu u Novom Sadu istovremeno su kao konobari radili diplomirani istoričar, pravnik, profesor književnosti i ekolog sa Matematičkog fakulteta koji je novinarima ironično objasnio da je pre toga radio na građevini, pa je konobarisanje shvatio kao svojevrstan napredak.
Da je reč o privremenom poslu u vreme krize, ovi mladi ljudi ne bi se mnogo razlikovali od ranijih generacija koje danas iz pozicije zaposlenih u struci i pristojnih karijera prepričavaju dogodovštine iz lude mladosti kada se konobarisanjem zarađivao novac za letovanje ili prvo inostranstvo, a u magacionerskim danima sticale prve ideje o pokretanju svog biznisa.
Rafet i njemu slični pripadaju sve brojnijoj grupi mladih koje prati docent dr. Dušan Mojić, sociolog rada. Prema najnovijim podacima iz istraživanja socijalnih biografija mladih u Srbiji, čije rezultate ekskluzivno objavljujemo, danas u struci radi manje od polovine (48%), van struke, ali na istom nivou kvalifikacija 27,1%, a blizu četvrtine (24,9%) mladih obavlja posao van struke i ispod kvalifikacije. „Navedeni podaci svedoče o instrumentalnoj orijentaciji mladih – prihvatanju trenutnog posla kao „manjeg zla“ u odnosu na (verovatnu dugoročnu) nezaposlenost“, kaže Mojić. Istraživanje je obuhvatilo 1627 mladih ljudi u četiri kohorte 19/20, 24/25, 29/30 i 34/35 godina, obavljeno je 2011. godine i daje nove uvide u odnosu na prethodno slično istraživanje iz 2004. godine, objavljeno u studiji “Mladi u tranziciji”.
U odnosu na period od pre sedam godina, mnogi stavovi mladih ljudi su se promenili, a pre svega uverenje da se višim obrazovanjem stiču veće šanse za bolje pozicioniranje na tržištu rada.
Sonja B. je bila jedan od najboljih studenata novinarstva na Fakultetu političkih nauka ali joj to nije mnogo pomoglo da nađe posao. Radila je “u struci” kao honorarni novinar za 100 do 200 evra mesečno, a kada su i te isplate počele da kasne, našla je drugi posao. Prala je čaše u jednom beogradskom kafiću za dnevnicu od 500 dinara, a potom odlučila da nastavi školovanje u inostranstvu. Kada se vratila sa dve master diplome i dalje nije mogla da nađe posao u struci te se opet zaposlila u kafiću. “Služila sam pića, prala čaše i trpela poniženja od ljudi koji jedva da imaju završenu srednju školu. Konstantno me je bilo sramota od same sebe što to moram da radim”, priča ona.
Sonja B. primer je onih mladih ljudi koji su u Mojićevom upitniku 2004. godine zaokruživali odgovor da imaju vere u budućnost – veliki broj njih je verovao da će im visoko obrazovanje dati karijernu šansu. U radu “Načini društvenog uspona u postsocijalističkoj Srbiji: percepcije i preferencije mladih” Mojić piše da je između 2004. i 2007. više od 27% mladih kao svoju životnu strategiju navodilo obrazovanje, ali 2011. taj broj je pao na 15,2%. Veru u obrazovanje zamenila je vera u “poznavanje ljudi na pravim pozicijama”, pa se u upitniku iz prošle godine 24,2 odsto mladih uzdalo u nepotizam.
“Slanje biografija poslodavcima je sve ređe među mladima – a i ono se obavlja gotovo rutinski i uz svest da bez pomoći roditelja, prijatelja i poznanika nema gotovo nikakvih izgleda na uspeh“, kaže Mojić.
Za Sašu Đ., diplomiranog inženjera elektrotehnike, taj socijalni kapital i soptvena fleksibilnost i prilagodljivost odigrali su ključnu ulogu u pronalaženju posla. Zahvaljujući „vezama“ i širenju poznanstava radio je razne poslove, od šefa nabavke, preko organizatora gostovanja pozorišnih predstava do menadžerskog. Sada radi kao account manager u jednoj velikoj IT kompaniji i zadovoljan je i poslom i okruženjem.
„Nije mi jasno zašto se većina ljudi samosažaljeva zbog posla koji radi“, kaže ovaj sagovornik B&F: „Ako tražiš sreću na pogrešnom mestu – nećes je nikad ni naći. Posao definitivno nije to mesto gde leži sreća“. U slobodno vreme Saša Đ čita stručnu literaturu i bavi se stvarima koje ga ispunjavaju.
Nasuprot njemu, Vesna Đ. koja radi kao prodavačica šest i po sati dnevno bez pauze, i za to vreme ne sme da jede, pije vodu, niti da sedne, ima sve manje vremena za latinski i starogrčki koji je studirala. Kada dođe kući prva misao joj je da podigne noge kako bi ih odmorila od stajanja. Svoj CV je nekada redovno slala na konkurse a sada razmišlja o odlasku iz zemlje.
Od nade do malodušnosti prošla je dug put. Završila je Klasične nauke (latinski i starogrčki) na Filozofskom fakultetu, a zatim svoj CV bezuspešno 3,5 godine slala školama nadajući se da će negde moći da predaje. Kada je došla do zaključka da se posao u školi dobija samo preko veze i da se konkursi raspisuju “pro forme”, odustala je od toga i zaposlila se kao prodavačica. “Dosadilo mi je da po ceo dan sedim za kompjuterom i gledam oglase za posao. Htela sam da se osetim korisno, produktivno. Sada, posle dvogodišnjeg rada u prodavnici, imam osećaj da sam gubila vreme”. Iako nekada nije mnogo marila za novac, sada počinje da se uklapa u onaj obrazac mladih materijalista koji su sociolozi uočili među novim generacijama. “Rado bih se prekvalifikovala na neki posao gde se dobro zarađuje”.
Psiholog rada dr Svetlana Čizmić priznaje da je mladima koji su proveli više od polovine života nad knjigom teško objasniti da to što što rade posao koji ne vole ne treba da im bude izvor frustracije i da mogu da se ostvare na druge načine. U odnosu na 2004. godinu udeo zaposlenih mladih koji vole svoj trenutni posao smanjio se sa 52,9% na 50,6% a istovremeno se povećao procenat onih koji bi radili nešto drugo (sa 26 na 28,9%).
Može se samo nagađati do koje mere je rad na crno uticao na razočaranje poslom. U poslednjih deset godina u Srbiji nije urađeno nijedno ozbiljno istraživanje o sivoj ekonomiji, ali se posle toliko duge pauze, prvi ozbiljan uvid u to pitanje očekuje u septembru. Procene USAID-a kažu da 17 odsto radne snage radi „na crno“, i da su to najčešće mladi i primaoci socijalne pomoći. Direktor Inspektorata za rad Predrag Peruničić primećuje da se osim klasičnog rada u sivoj zoni na gradilištima i u kafićima, mladi suočavaju sa perfidnijim vidovima nezvaničnog zapošljavanja: „Postoji rad koji se obično svodi na zaključivanje ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Ugovor se potpisuje da bi poslodavac imao neki papir, iako poslovi nisu ni povremeni ni privremeni nego traju godinama”. Čak i u nekim državnim institucijama mladi rade na ugovor koji se produžava svaka tri meseca po nekoliko godina.
Posao van struke, vrlo često i ispod sopstvenih sposobnosti, ne predstavlja problem samo zbog izneverenih nada u drugačiju karijeru ili niskih primanja. Vrlo često, sagovornici B&F kao jedan od glavnih problema navode to što se po interesovanjima i mogućim temama za razgovor u velikoj meri razlikuju u odnosu na svoje kolege na poslu. Jedna od sagovornica B&F kaže da je na poslu vrlo često bila predmet ismevanja jer ne raspoznaje ljude i teme koje predstavljaju predmet pažnje njenog okruženja a drugoj najteže padaju lekcije da nije ni trebalo toliko da studira, kad ionako radi kao prodavačica.
Čizmić kaže da je „u ovakvom, kontrastnom okruženju, na mladim ljudima da se snađu i odrede svoje mesto u šarenom socijalnom ambijentu. Mogući ishodi su tolerancija, prihvatanje kulturnih različitosti i/ili segregacija“. I dr Milanko Čabarkapa sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta ima slično mišljenje: „Danas u većini poslova, ali i u životu, najbolje prolaze komunikativni i fleksibilni ljudi“.
On smatra da su razlozi apatije mladih i to što su posle „mnogo neuspešnih pokušaja da poboljšaju svoj život digli ruke od svega i prepustili se sudbini, kao da čekaju da se nešto dogodi samo od sebe. Međutim, kaže Čabarkapa, prošlo je vreme velikih društvenih i naglih promena, i sada mladi mogu da se uzdaju samo u sebe. Na nivou društva on se najviše uzda u bolju zakonsku regulativu koja bi pokušala da ispravi sadašnju protivrečnost da se zaposlenima stalno produžava radni staž, a penzionerima dozvoljava da zarađuju dodatne prihode, uprkos tome što nezaposlenost mladih raste.
Mladi zaposleni nisu nerealni – nezaposlena omladina je 2004. godine u dvostruko više slučajeva svoj život ocenjivala kao loš u odnosu na zaposlenu. Od tada do danas, mladi su postali i realniji u ocenjivanju svojih prioriteta pa se umesto visine sada prednost daje redovnosti plate (57% prema 81% ispitanika). Iako je to prividno kontradiktorno, porastao je udeo mladih koji se ne plaše otpuštanja (sa 51% 2004. na 60% 2011. godine). To je rezultat činjenice da su mladi ljudi svesni da su bolje obrazovani od starijih generacija i da ukoliko poseduju dodatna znanja i veštine, mogu da traže i bolji posao.
Neki naučnici pak smatraju da i obrasci roditeljskog ponašanja u evropskoj i američkoj civilizaciji stvaraju decu zavisnom od roditelja, i postavljaju pitanje da li su njihovi mladi razmaženi. Teško da se ovaj problem može poistovetiti sa nemogućnošću nalaženja pristojnog posla u korumpiranom sistemu ali evo jednog suprotnog mišljenja, i pitanja da li je problem u rano stečenim radnim navikama.
Marija Dukić
broj 88, jul-avgust 2012.