Globalnom osećanju da je izlaz iz krize ka prosperitetu u rukama proviđenja a ne građana i njihovih elita doprinosi i „nestašica” mislećih ljudi od integriteta, suverenih u analizi, poznatih i uticajnih ličnosti koje je vlast tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Potonuli su, između ostalog, i pod pritiskom korporativne moći koja kooptira i nameće svoje teme i ciljeve. Njihovo novo pribežište – uključujući tu i vrhunske ekonomiste i nobelovce je na – Internetu.
Public intellectual je teško prevodiv izraz, a uveo ga je u upotrebu istoričar Russell Jacoby u svojoj knjizi The Last Intellectual u 1987. Američki časopis “Society” posvetio mu je svoja dva broja tokom 2008 i 2009. Koncept se samo delom tiče onih javno eksponiranih intelektualaca kada deluju kao pojedinci, a više širenja javnog prostora za praksu kritičke, intelektualne intervencije; tiče se ‘govorenja u javnosti’, ali više ‘govorenja o temama od javnog interesa’; manje je reč o zastupanju neke ideološke orijentacije ili političkog programa, a više o jasno artikulisanom političkom ili moralnom stavu. I najvažnije: glavno obeležje je kritička pozicija u odnosu na moćne (institucije i ljude). Ukratko, public intellectual je ‘kritička ličnost’ koja artikuliše različite kolektivne i autonomne pozicije, inicijative i projekte, a često i širu opozicionu svest, uz osobenosti ličnog izraza.
Nekad su većinu public intellectuals činili pisci, novinari i uopšte umetnici, kasnije dominiraju ljudi kao što su J.P. Sartre, R. Aron, ili J. Habermas. Dugo su prototip bili profesori evropskih univerziteta. Danas su to mahom uski specijalisti, posebno ekonomisti. Donedavno, oni su pokretali ključne teme i davali okvir debate i predlagali novu javnu agendu. Bili su suvereni u analizi, poznati i uticajni, vlast ih je tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Srednja klasa, a posebno profesionalna elita, u njima su nalazili inspiraciju i okvir vlastite orijentacije.
Većina učesnika u debati „Society” zaključuje da se danas suočavamo sa nestajanjem kako kritičkih pozicija, tako i kritičkih ličnosti, pa su public intellectuals u krizi. Razloge nalaze u internoj kulturi akademskih i profesionalnih krugova, odnosno u stvaranju zatvorenih zajednica i njihovog unutrašnjeg tržišta ideja, komunikacije i statusne promocije. Uticaji okruženja su, medjutim, odlučujući. Tiču se ponajviše rasta korporativne moći koja kooptira, nameće svoju agendu i definiše okvire delovanja za rastući segment ovih zajednica. Drugo, i masovni mediji su u procesu korporatizacije i izrazite koncentracije i tako u stanju da preusmere tematski okvir, profesionalnu kulturu i autonomiju novinara kao (mogućih) public intellectuals. Isto važi i za otvaranje medijskog prostora za vrhunske intelektualce i profesionalce da govore i pišu na teme od javnog interesa, kao i da nude alternative.
Pojava Interneta je inicijalno novi okvir za bujanje autonomnih i/ili alternativnih pozicija i učesnika. Jedan od primera je www.project-syndicate.org. Koji okuplja političke analitičare, ekonomiste, naučnike, pisce i aktiviste. Za mnoge je takva komunikacija podsticaj za iniciranje i razvoj novih projekata i testiranja novih ideja. Za druge je to šansa da objavljuju i promovišu vlastite projekte, popularizuju složene ideje ili kritički osporavaju javni programi ili agende. Za treće to je kanal trivijalizacije.
Naš kontekst i public intellectuals
Naša zakasnela i nekompletna tranzicija implicira da su bazični politički, institucionalni i ekonomski aranžmani i dalje suštinski nedovršeni i nestrukturirani. Da sada ne spominjemo razorne uticaje globalne ekonomske krize. U takvom ozračju je država tj.vlada postala praktično jedini domaći akter u svim ključnim procesima. Njena autonomija je, medjutim, strateški ograničena procesom EU integracije, ulogom medjunarodnih finansijskih organizacija i medjunarodnog kapitala.
I organizacije civilnog društva, ionako u senci države, postaju zavisne od međunarodnih donatora, pa su tako reducirane na fund-raising aktere, čije su ključne delatnosti zagovaranje i trening, ali mahom tudje agende. Istraživačke i profesionalne zajednice su strukturno ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom. Zato i nova i specifična kultura u traganju za (stranim) grantovima dominira u potpunosti, u kojoj metodologija istraživanja javnog mnenja i tržišta postaje gotovo isključiva. Ali se istraživanja i analiza, umesto traganja za istinom, pretvaraju u tehnički servis. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budžetska, adminstrativna i tehnička pitanja. Istraživačko-analitičkim domenom dominira tzv. grupa eksperata, usko specijalizovana i senzitivna na agendu i očekivanja donora i drugih naručilaca. To uključuje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca koji počinju da okupiraju važne adminstrativne i menadžerske pozicije, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim. Ova grupa, inače važan segment profesionalne elite, teško da može da nudi alternative i strateške opcije ili da kritički procenjuje važne probleme, kao i da bude public intellectual.
Zato mnoge važne teme, problemi i aktivnosti izostaju kao javna agenda. Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog izmedju političke i profesionalno-akademske elite. Kako se nova preduzetnička klasa i dalje suočava sa problemom vlastitog legitimiteta i socijalnog statusa, javni sektor nastavlja da bude izvorište srednje klase (i kulturnih i profesionalnih elita) – uz rastući uticaj internacionalizovanih lokalaca i menadžera iz civilnog i privatnog sektora.Ali to i dalje reprodukuje stari obrazac vertikalne sistemske integracije, tj.usmerenost kulturnih i profesionalnih elita ka lokalnoj i centralnoj administraciji, političkim partijama, internacionalnim organizacijama i važnim državnim agencijama. Njihova horizontalna sistemska integracija, tj, usmerenost ka profesionalnim udruženjima, javnim tribinama, klubovima, sindikatima, nezavisnim medijima i stručnim časopisima, kao i mrežama za specifične interese i javno delovanje unutar civilnog drustva— time je ograničena, fragmentovana i generalno slaba.
Neselektivna trka za grantovima, anonimne analize i izveštaji u formuli zadate agende, prilagođavanje rezultata očekivanjima naručilaca, uz odsustvo stručne i šire javnosti koja vrednuje, čini vidljivim i uvažava – vidljivo vodi dramatičnoj kolektivnoj i individualnoj marginalizaciji, a političku elitu čini jedinim akterom. Rečju, autonomija i nezavisno i kritičko delovanje u smislu kolektivnog aktera je upitno, teško vidljivo ili ga i nema. To su okolnosti koje mnoge navode na zaključak da se gase osnovne pretpostavke za delovanje u konceptu public intellectuals.
Šta da se radi?
Možda je potpuno obrnuti zaključak preko potreban. Dakle napor da se profesionalne elite preobrate iz tehničkih egzekutora države/partija ili donora, u preko potrebne autonomne aktere. Da zamene pozicije zagovaranja tudjih agendi, pokretanjem temeljne javne rasprave iz koje će izaći nove ideje, dokumentovani predlozi i alternative. Umesto improvizacija i populističkog udvaranja javnosti, nova i strateška javna agenda, ali na osnovu kvalitetnih analize i pristupa. Ekonomska i socijalna situacija je krajnje preteća, marginalizacija same elite produbljuje krizu. Stvara se „tunel perspektiva”, po kojoj je izlaz iz krize ka prosperitetu u rukama providjenja a ne građana i njihovih elita. Ovde polazimo od obrnutog postulata: stabilnost i budući prosperitet zavisi, pre svega, od nas samih. Dakle, od sposobnosti da se načini konsenzus oko osnovnih tema, da se formulišu adekvatne strategije i programi, kao i jasne podele rada, odgovornost, procedure i kontrolni mehanizmi. U svemu tome uloga profesionalnih i kulturnih elita je ne samo specifična, veći presudna.