Održavati stanovništvo zdravim je veoma skupo, ako je cilj samo produžiti životni a ne i radni vek. To potvrđuje i izveštaj OECD-a, u kome se prognozira da će učešće troškova za zdravlje premašiti 60% ukupnih prihoda čak i kod onih sa visokim primanjima. Da bi se ublažile zdravstvene i finansijske posledice starenja, kroz reformu zdravstvenih sistema i ulaganja u biomedicinske nauke već danas se smanjuju budući troškovi – pre svega zahvaljujući prevenciji, ranom otkrivanju bolesti i ulaganjima u razvoj regenerativne medicine, za koju se veruje da predstavlja budućnost čovečanstva.
Zbog priraštaja stanovništva i produženja prosečnog ljudskog veka, procenjuje se da će ukupan broj stanovnika na planeti do 2050. dostići 9.1 milijardu. Prema statističkim projekcijama dominiraće stara populacija, i to ne samo u razvijenim zemljama već će i u manje razvijenim područjima stopa priraštaja padati brže od stope smrtnosti. Tako će, na primer, Japan na svakih 10 stanovnika imati jednog starijeg od 80 godina, u Južnoj Koreji će to biti slučaj na svakih 15, a u Americi i Evropi na 25, pri čemu će nesrazmera biti još izraženija kada je u pitanju starosna granica iznad 65 godina. Demografska kretanja već sada nedvosmisleno ukazuju da će broj starih lica kojima su neophodni izdržavanje i pomoć nadmašiti mladu i fizički sposobnu radnu snagu, iako kriterijumi biološkog početka starosti nisu jedinstveni. Naime, danas je očekivani prosećan životni vek u nekim zemljama u razvoju 65 godina, dok je u razvijenim zemljama 65 godina uglavnom granica radnog veka, i računa se da tek nakon nje zapravo počinje starost.
Makroekonomska istraživanja koje je za potrebe milenijumskog izveštaja UN obavio tim stručnjaka na čelu sa profesorom Džefrijem Saksom, i koja su objavljena 2000. godine, ukazuju na direktnu vezu između ulaganja u zdravstveni sistem i ekonomskog razvoja. Zaključak izveštaja je da samo kvalitetan zdravstveni sistem može da obezbedi ekonomsku budućnost. Studija je pokazala da su visoka izdvajanja u najrazvijenijim zemljama (u proseku oko 1.700 dolara po glavi stanovnika) neminovna cena održavanja zdravlja stanovništva, ali i cena starenja populacije u razvijenim ekonomijama. Drugim rečima, održavati stanovništvo zdravim je veoma skupo ako je cilj samo produžetak životnog, a ne i radnog veka.
Na takav zaključak upućuje i izveštaj OECD-a, koji pokazuje da zdravstveni troškovi po pojedincu primetno rastu nakon 45-te godina, a vrtoglavo nakon 65-te godine života. U izveštaju se ističe da će u budućnosti takav trend biti još izraženiji, te da će učešće troškova za zdravlje premašiti 60% ukupnih prihoda čak i kod onih sa visokim primanjima. Pri tom, treba imati u vidu da se kvalitet zdravlja stanovništva ne meri samo odsustvom bolesti, već i stepenom mentalnog i socijalnog blagostanja. Kako, dakle, uz duži životni produžiti i radni vek i obezbediti proizvodnu populaciju koja je neophodna za održivi razvoj?
Regenerativna medicina
Danas među starom populacijom u svetu preovlađuju tzv. hronična obolenja – šećerna bolest, kardiovaskularna obolenja i maligniteti, čija stopa raste uporedo sa godinama života, a smrtonosna su po svom napredovanju i posledicama. Za starost su još tipičnije degenerativne bolesti centralnog nervnog sistema kao Alchajmer ili Parkinsonova bolest, koje zahtevaju neprekidno doživotno lečenje i negu u kući ili institucionalizovanim ustanovama. Sve veći troškovi ovakvog lečenja direktno su povezani sa ukupnim porastom zdravstvenih troškova, pa su aktuelna istraživanja usmerena na traženje rešenja koja bi umanjila i zdravstvene i finansijske posledice. Bez obzira da li je reč o makro ili mikro planu, cilj je da se kroz reformu zdravstvenih sistema i ulaganja u biomedicinske nauke već danas smanje troškovi u budućnosti, pre svega zahvaljujući prevenciji, ranom otkrivanju bolesti i razvojem regenerativne medicine.
Prevencija i rano otkrivanje bolesti ne samo da umanjuju troškove već poboljšavaju ishod lečenja i pozitivno utiču na kvalitet i dužinu života. To su najjeftiniji i masovno primenjivi mehanizmi koje je Svetska zdravstvena organizacija unela u svoju strategiju Healthy Ageing (zdravo starenje), a tehnološke mogućnosti, naročito dijagnostičke tehnologije neinvazivnog pristupa, vizualizacija trodimenzionalnom slikom digitalnog karaktera i prenos podataka na daljinu, biće buduća osnova za rano otkrivanje bolesti i efikasnije lečenje. Zahvaljujući tehnologiji danas je značajno unapređena i rehabilitaciona i fizikalna medicina i njena uloga u poboljšanju kvaliteta života nakon intervencija, tokom hronične bolesti ili invaliditeta.
Konačno, budućnost čovečanstva je u regenerativnoj medicini. Njeni dometi malo su poznati čak i u profesionalnim krugovima. Reč je o novoj oblasti koja se zasniva na principu biološke regeneracije i restitucije organa i tkiva. Poput gmizavca kome je odsečen rep i kome potom izraste novi, čovek će moći da se leči, restituiše i regeneriše organe, tkiva i delove tela, što će po oceni stručnjaka iz ove oblasti radikalno pomeriti granice i životnog i radnog veka.
Shodno takvim trendovima, povećavaju se i ulaganja u navedene oblasti a dalje investicije očekuju se u novim istraživačkim projektima, laboratorijskim i kliničkim studijama i uspostavljanju terapeutskih protokola. Istraživačke zdravstvene institucije postaju mesta sa najvišim ulaganjima, svojevrsni koncentrat tehnike, tehnologije i znanja. Sve to, istovremeno, zahteva i definisanje adekvatne regulative u toj oblasti, ali i razvoj državnih strategija i poslovnih kompleksa kao što je već slučaj u Južnoj Koreji, Japanu i Kini. Ove zemlje su još 2006. svrstale istraživanja u celularnim terapijama u svoje strateške programe razvoja i u njih investirale od jedne do dve milijarde dolara godišnje, dok se za 2015. prognozira da će globalni nivo ulaganja u ove oblasti dostići 219 milijardi dolara, u čemu će prednjačiti Evropa i Amerika.
Trka je već počela
Brojni patenti u ovoj oblasti doprineće „eksploziji“ ove industrije i oni koji budu spremni postaće i nosioci tog razvoja. U Evropi već postoji veliki broj istraživačkih centara za regenerativnu medicinu i ćelijsku terapiju, (Nemačka, Francuska, Španija…). Jedan od takvih centara je, na primer, Univerzitet u Lajpcigu gde su od stem ćelija već napravljena tkiva jetre, mišića i hrskavice kao zamena za tkiva ili organe koji nedostaju. Ov institucije ulažu napore da što veći broj istraživanja usmere ka stimulisanju prirodnih potencijala organizma za regeneraciju i restituciju, bez spoljašnje intervencije.
Rezultati novih postupaka su fascinantni a evropskim rezultatima sve se više približava i Amerika. Konkretno, u istraživačkom centru u Kaliforniji već koriste printer koji po slojevima „štampa“ tkivo, razdvajajući ćelije po zadatoj potki i prema računarskom crtežu, a potom u inkubatoru gaje pomenuti „odštampani“ organ dok ne naraste. Slučaj bolesnika sa implantiranom mokraćnom bešikom koja je sačinjena na taj način je odavno publikovan, a skoro je u medicinskoj literaturi opisana i zamena traheje kod jednog pacijenta.
Ovi sporadični slučajevi biće rutina u budućnosti, pod uslovom da se za to spremamo već danas. Mada su projekcije o tome u kojoj meri će razvoj novih medicinskih oblasti pomeriti biloške granice i dostupnost kvalitetnog lečenja i dalje spekulativne, ne treba zanemariti ni prognoze koje u medicini budućnosti vide rizik od još drastičnijih socijalnih podela. Tim pre je veća odgovornost onih koji kreiraju nacionalne strategije u ovoj oblasti, pogotovo u situaciji kada je evidentno da je za neke zemlje u tom pogledu budućnost počela još juče.