U svom bestseleru „Fizika budućnosti“, američki profesor Mičio Kaku izlaže svoju viziju sveta za 100 godina. Kaku, sin japanskih imigranata, za ‘Der Spiegel’ daje svoje viđenje budućnosti. Nakon prvog, prenosimo vam i drugi deo ovog intervjua u kojem se osvrće na moći budućih generacija ljudi, robota, i na upravljanje zvezdama i galaksijama.
SPIEGEL: Ok, vratimo se wc-u. Šta će toalet učiniti nakon što me bude obavestio da se u mom organizmu nalaze npr ćelije raka?
Kaku: Razgovaraćete sa zidnom oblogom i reći…
SPIEGEL: Izvinjavam se, ali razgovaraćemo s tapetama?
Kaku: Kao što sam spomenuo, sve će biti inteligentno, čak i pozadina zidova. Možete razgovarati s njom i reći „Želim da se vidim s mojim lekarom.“ Bum!, lekar se pojavljuje na zidu. To je RoboDoc, koji izgleda kao lekar, razgovara kao on, ali je zapravo animirani lik. On će vam reći šta se to sve dešava u vašem telu, a odgovoriće na sva medicinska pitanja sa 99 posto tačnosti jer će mu na raspolaganju biti medicinska istorija svakog čoveka na planeti.
Spiegel: Hoćemo li imati i robote instruktore vožnje i robote kuvare?
Kaku: Da, naravno.
SPIEGEL: Ali, nisu li roboti još uvek prilično ‘glupi’, čak i nakon 50 godina istraživanja na polju veštačke inteligencije?
Kaku: To je istina. ASIMO, najbolji robot današnjice ima inteligenciju buba švabe. Međutim, to će se promeniti. Narednih decenija roboti će postati pametni kao miševi. E sada – miševi su vrlo pametni. Oni mogu da trčkaraju unaokolo, skrivaju se iza stvari, da traže hranu. Mislim da ćemo za 10, 20, 30 godina, imati miševe robote, onda zeca robota, pa s moždanim kapacitetom nalik psu, potom mozgu mačke i, konačno, ‘majmuna’ robota – možda već do kraja ovog stoleća. Oni će umesto nas raditi prljave, glupe i opasne poslove. To znači da će takođe morati da osećaju i bol.
SPIEGEL: Govorite li o mašinama sa sposobnošću da pate?
Kaku: Moraćemo da izradimo robota sa senzorom na bol, jer ne želimo da ih uništimo. Ovi senzori su pre zaštitni signal od kvara i štete nego što su neki resusrs emocija.
SPIEGEL: Onda, dakle, nećemo govoriti o ‘ljudskim pravima’ koje bi roboti budućnosti mogli da zadobiju od nas?
Kaku: Kada jednom budemo izradili takav model koji može osećati bol, biće to delikatna stvar. U tom trenutku ljudi će možda reći: „Hej, pa oni su baš kao psi i mačke.“
SPIEGEL: Kad će mašine postati pretnja, poput HAL-a iz Kjubrikovog filma ‘2001’?
Kaku: Na nekoj tački razvoja možemo da ugradimo čip u njihove elektronske mozgove koji bi ih automatski isključio ako bi počeli da razvijaju neke opasne planove.
SPIEGEL: Ali neće li računari novog doba biti dovoljno inteligentni da te čipove izvuku iz sebe ili ih blokiraju?
Kaku: Naravno, ali se to sigurno neće dogoditi u narednih 100 godina.
SPIEGEL: Baš utešno.
Kaku: Pa, onda ćemo imati mogućnosti i da sebe načinimo pametnijim no što jesmo.
SPIEGEL: Da li na ovom mestu aludirate na staru ideju iz naučne fantastike, da su naši mozgovi neizmerno pametni?
Kaku: Tačno, i da će čitave dane trošiti na računanje Ajnštajnove teorije relativiteta. Budimo ozbiljni, u to baš i ne verujem. To je nešto što doseže do onog pećinskog čoveka koji čuči u svakom od nas. Šta je to što pećinski ljudi žele? Pećinski ljudi žele da zadobiju poštovanje svojih saplemenika. Žele da izgledaju dobro suprotnom polu. Žele prestiž. A ako su naši računari zapeli negde pri analizi Ajnštajnove teorije relativiteta – ko još želi da se za takve stvari iznađe rešenje?
SPIEGEL: …Mada ideja da ćemo jednog dana svi biti Supermuškarci ili Superžene zvuči vrlo primamljivo.
Kaku: Mislim da ono što će se dogoditi jeste posedovanje avatara. Oni će imati sve moći koje želimo – biće savršen, biće natčovek i dobro će izgledati.
SPIEGEL: Sjajno! Znači li to da možemo poslati naše avatare na sastanke kojima ne želimo da lično prisustvujemo?
Kaku: Slaćete svoje avatare na Mesec ili na virtuelna putovanja ili na bilo šta drugo. No, takođe imate opciju da ga isključujete i ponovo vraćate u operativni mod. Prosečna osoba ne mora nužno da želi da neprekidno bude nalik Superčoveku, već pre mogućnost da to bude recimo za samo jedno popodne. Lepo je biti Supermen tog popodneva, ali će onda reći, “hej, a sad izlazim s drugarima da pijemo pivo.“ Nadam se da razumete ovo?
SPIEGEL: Da, naravno. Naši će avatari pulsirati atavizmima koji izbijaju iz nas. Ali, koliko su jaki impulsi ovog pećinskog čoveka? I može li se jednoga dana pojaviti pokret uperen protiv sve te nove tehnologije koja se ocrtava na horizontu vremena?
Kaku: Takvi pokreti uvek prate tehnološke promene. Kada se prvi put pojavio telefon, ovaj događaj je ispao vrlo kontroverzan. Kroz našu istoriju jedino smo razgovarali s prijateljima, rodbinom, sa decom. To je bilo to – samo jedno razdoblje bez telefona; a onda se on pojavio. Čuli su se tada mnogi glasovi osude, koji su povikali kako moramo da se vratimo razgovoru s našim familijama i bližnjima, itd itd…
SPIEGEL: U svojoj knjizi tvrdite kako smo najvažnija ljudska generacija koja je ikada živela na planeti. Nema li svaka generacija pravo da misli na ovaj način?
Kaku: Od svih generacija koje su hodale zemljom, mi smo jedini koji svedočimo začetku procesa nastanka planetarne civilizacije. Mi odlučujemo hoće li čovečanstvo opstati ili ne.
SPIEGEL: Šta mislite kad kažete da smo „planetarna civilizacija?“
Kaku: Mi fizičari rangiramo civilizacije po svojoj energiji. Tip 1 planetarne civilizacije koristi svu energiju koja mu je na planeti raspoloživa. Za sto godina, mi ćemo biti tip 1. Na putu smo da to postanemo. Kontrolisaćemo vremenske prilike. Najzad, kontrolisaćemo aktivnost potresa i vulkana. Sve što je vezano za našu planetu, to ćemo uspeti da stavimo pod svoju kontrolu. Tip 2 je stelarna tj zvezdana civilizacija. Kontrolisaćemo zvezde, kao što to rade u seriji ‘Star Trek’. Zatim ćemo postati Tip 3, koji će kontrolisati čitavu galaksiju, kada ćemo biti u mogućnosti da kontrolišemo npr naš Mlečni put.
SPIEGEL: Čekajte malo… pa do te tačke dosad nismo ni približno stigli!
Kaku: Ne, mi smo u tranziciji. Svoju energiju još uvek crpimo iz fosilnih ostataka tj mrtvih biljaka – nafte i uglja. Karl Segan je izradio jednu precizniju kalkulaciju. Po njegovom shvatanju, mi smo sada tip 0,7. Dakle, na pragu smo da postanemo tip 1. Imaćemo dva planetarna jezika, engleski i mandarinski. Pogledajte nedavno završene Olimpijske igre u Londonu. Sve su to planetarni sportovi. Pa fudbal, još jedan planetarni sport, možda najzastupljeniji. Evropska unija je začela planetarnu ekonomiju, ako sve bude teklo kao što je zacrtano u njenim izvornim konceptima.
SPIEGEL: Imamo nekoliko sitnih problema s ovom poslednjom stavkom…
Kaku: Pa, sada ipak posmatram jedan veći zamajac, zamah koji neke stvari i trendovi imaju, kako se oni zajedno prepliću istovremeno utičući jedni na druge, zajedno i simultano. Kročili smo u planetarnu modu i već smo svedoci rađanja planetarne kulture. Svojom demokratizacijom, svet maršira napred.
SPIEGEL: Navedite nam jednu stvar iz sveta budućnosti koju biste želeli da posedujete danas, ovog trenutka.
Kaku: Pa, ne bih imao ništa protiv da poživim još nekoliko narednih decenija, na primer, kako bih bio u stanju da konačno ugledam i prvi Zvezdani brod. Takođe, baš je žalosno jer nisam u stanju da živim u jedanaestoj dimenziji.
SPIEGEL: Šta pod tim mislite?
Kaku: Mislim na vaskoliku energiju ‘crvotočine’ – crnih rupa koje spajaju paralelne Univerzume, mislim na crne rupe i na Veliki prasak – Big Bang. Trebalo bi da živite u civilizaciji Tipa 3 da biste bili u stanju da manipulišete ovim energijama. To je moja oblast istraživanja, teorija superstruna.
SPIEGEL: Mislim da je ovo tačka u kojoj više ne možemo držati korak s Vama. Profesore Kaku, zahvaljujemo Vam na ovom intervjuu.
Intervju vodio Philip Bethge i Rafaela von Bredow
preveo Milan Lukić