890
Gde je Bugarska? Kako doći do nje? Ovo su bila glavna pitanja Britanaca kada su napuštene kuće i imanja po pustim bugarskim selima zbog smešnih cena postale hit na globalizovanom tržištu nekretnina. Kupovali su ih i preko interneta, na neviđeno, po dva imanja odjednom. Mnogi su se u njih doselili, zamenivši GB za BG, ali se nisu snašli. Drugi su hteli da profitiraju kada ulaskom Bugarske u EU cene podivljaju, ali nisu, pa kuće i imanja opet zjape prazne, mnoge pretvorene u štale.
Mnoga sela nedaleko od bugarskih gradova Jambola, Velikog Trnova, Rusea i oko Stare Planine danas su puna praznih kuća. Doduše, bila su puna napuštenih kuća i nakon pada gvozdene zavese, ali mnoge krajem devedesetih i početkom novog milenijuma kupili su budzašto Britanci. Neki zato da ih koriste kao vikendice ili da se u njima ozbiljno skrase za male pare, jeftino ih obnove i uz jeftin život postanu novi građani Bugarske. Drugi zato da se za koju godinu opernate prodajući ih kada nakon ulaska Bugarske u EU cene nekretnina skoče u nebo.
Prvi dođoše, probaše, pa brzo otiđoše, drugi, spekulanti, nikada ni ne dođoše, svejedno, kuće ostadoše prazne. U nekima, onako praznima, privremeno se skrasiše lokalni Romi, druge vlasnici ostaviše na brigu ljubaznim meštanima, a ovi ih pretvoriše u skloništa za ovce… To je ukratko neslavna priča o pohodu Zapada, mahom Britanaca, na bugarsko tržište nekretnina. Kako je počelo?
Novo mesto pod suncem
Početkom novoga milenijuma, Britanci su ekonomsku krizu osećali u vazduhu. Optimizam je splasnuo, cene nekretnina i ostaloga divljale, a narod, kao i kod nas, utehu i beg tražio buljeći u mali ekran. Jedna od omiljenih emisija bila je „Mesto pod suncem“ Kanala 4, lifestyle program za prodaju nekretnina u inostranstvu.
Umesto domaćeg broda koji tone, emisija je obećavala Britancima plavo nebo neke evropske arkadije, a te 2001., kao idealan primer, pokazala je kako se sretna porodica Smith snalazi u Bugarskoj, stapajući se s domorocima i kiseleći krastavce. Španija je već bila ‘out’ s obzirom da se pretvorila u „fish and chips“ zemlju, a 3.000 funti koliko su Smithovi platili za ceo posed u jednom idiličnom bugarskom selu, u odnosu na skupe španske nekretnine činilo se bajkovito jeftino. Da ne spominjemo smešno niske cene hrane i režija u odnosu na one na Ostrvu. Nema veze što je reč o bivšoj komunističkoj zemlji, kada se u njoj i penzioner i socijalni slučaj osjeća kao car. Sve je bilo na prodaju i sve u okviru njihovog budžeta. „Prvi put smo osetili kako izgleda biti u koži Donalda Trumpa“, izjavljivao je za bugarski magazin Vagabond jedan od kupaca.
Za razliku od bivše Jugoslavije koja je u slavu „elektrifikacije plus industrijalizacije“ terala seljake u gradove da pune fabrike, Bugari su stanovništvo iz urbanih sredina terali u zabačena područja gradeći tamo industrijske mastodonte. Kolapsom socijalizma, odumrli su industrijski divovi i kolektivna poljoprivreda, a radništvo i seljaštvo se poslednjih dvadeset godina razbežalo po gradovima u potrazi za poslom ostavivši iza sebe napuštene domove, spremne ih prodati budzašto. Seoske nekretnine nisu privlačile domaće ulagače, koji ionako nisu imali para, no zato su Ostrvljani bili očarani.
Gde je Bugarska? Kako doći do nje? Koliko je ograničenje na kreditnim karticama? – pitali su. U vreme globalizacije tržišta, na internetu je lansirana krilatica ‘fly and buy’ (leti i kupi), ali i prodaja na neviđeno. Agencije su cvetale, a neke su čak Bugarsku reklamirale kao „posljednju stanicu imperija“. Godine 2007. organizovano je i udružejne InterNations Bulgaria, čiji članovi, iseljenici iz cele Britanije, od Jorkšira do Konrvola nude pomoć i savete novim članovima.
Tačnih brojki novih britanskih vlasnika nema, ali u magazinu Vagabond spominju ih do 250.000. U to doba sam i sama neko vreme boravila u toj zemlji začudno lepe prirode nagledavši se u unutrašnjosti praznih kuća, puste zemlje i celih napuštenih sela, slušajući strance kako govore da bi im kupovina za siću mogla za koju godinu doneti ogromnu zaradu. Ono što su mogli kupiti za 3.000 leva (1.500 eura), računali su da će brzo vredeti 30.000 evra.
Zemlja na raskršću civilizacija
Bugarska nas podseća na Veliku Britaniju pre trideset godina, kada na vlasti još nije bila Margaret Tačer, izjavljivali su imigranti sa Ostrva. Sredinom prošle dekade, u Varni sam i sama viđala i malu koloniju nemačkih penzionera kojima je život na obali Crnog mora bio kudikamo jeftiniji i sunčaniji od Nemačke. U to doba dobro stojeći Britanci naveliko su kupovali i apartmane u najpoznatijem bugarskom skijalištu Bansko.
I sami domaćini prilično su bili iznenađeni tim iznenadnim interesom. Zemlja na raskršću civilizacija bila je navuknuta na to da stranci kroz nju prolaze, ne i da ostaju. Ako su to činili, bilo je to zato što su bežali pred progonom (Jevreji), masakrom (Jermeni) ili građanskim ratom (Belorusi), češće zato što su bili osvajači, Turci, Grci, Srbi, Mongoli, Tatari… Ne zato što su ovde očekivali ispunjeniji život, novi početak.
Neki su Bugari brzo objasnili ‘prave’ razloge zbog kojih su britanski doseljenici GB zamenili za BG. „Dolaze nam samo siromašni. Britanija ne zna šta bi s njima pa ih ohrabruje da emigriraju. Najpre smo bili zasuti polovnim automobilima, a sada nam dolaze starci“, izjavljivao je jedan ispitanik tokom istraživanja profila novih emigranata, koje je 2007. sprovodila Association of Bulgarian Chevening Scholars (Udruženje bugarskih Chevening naučnika) u saradnji s britanskim Ministarstvom spoljnih poslova i britanskom ambasadom u Sofiji.
Pa ipak, nisu svi doseljenici bili ubogi penzioneri, 25 posto njih su bile mlade porodice sa školskom decom, koje su ovde mogle postići ono za šta bi im u Britaniji trebale godine. Dolazili su zbog niskih cena i kvaliteta života, ali i zbog klime, prirode i zdrave hrane, onoga što nova generacija otkriva u doba new agea. Dolazili su i zbog osećaja pripadnosti zajednici, koji se izgubio u Britaniji, oduševljeni činjenicom da će im sused ponuditi košaru jabuka, jaja i sira ne očekujući ništa zauzvrat ili pomoći pri selidbi ne tražeći novac. Doduše, smetao im je nemaran odnos prema smeću, nesmiljen odnos prema domaćim životinjama, što pse drže u dvorištu na lancu i po život opasna vožnja, naročito na lokalnim putevima.
Bugari su pak bili oduševljeni prvim britanskim susedima. Oni su njihova zaboravljena sela vraćali na geografsku kartu i bili svojevrsni statusni simbol nekog mestašca. Lokalne vlasti su im išle na ruku, iako su ih neki dočekivali na nož izjavljujući kako im dolazi „društveni talog sa Zapada“, a načelnik jednog sela nedaleko od Jambola izjavio je da im „domaći samo služe dok oni leže i piju“.
I onda je 2008. počela globalna kriza, britanski domovi u Bugarskoj su se ispraznili, a entuzijazam splasnuo. Život neretko bez struje i tekuće vode u zabačenom svetu više nije bio idiličan, deca su stasala za srednju školu i fakultet, zime su bivale hladnije, obnova kuća sporija i skuplja jer je zavisila o volji lokalnih majstora. Posla u Bugarskoj nije bilo ni za Bugare pa su ostajali oni koji imaju osiguran prihod iz Britanije. Zdravstvena zaštita je bila lošija od one na koju su navikli, bolnice lošije opremljene, a bugarski jezik jednako težak, u očekivanju da domaći nauče engleski. Domaćini su bili iznenađeni što novi susedi ne znaju koju reč ruskog, nemačkog ili francuskog, da se mogu bolje razumjeti. „Neokolonijalizam na seoskom nivou“ – kako su neki opisivali dolazak ‘prvih pionira’ na istočni ‘divlji zapad’, brzo se slamao na jezičkom nivou.
Foto Novinite
Kulturni šok, usamljenost i alkohol takođe su dali svoje. Neki su uspeli da prodaju nekretninu pridošlicama uz mali profit, ali oni koji su očekivali drastičan rast cena ostali su na suvom ili postali žrtve beskrupuloznih britanskih agenata i trgovaca koji bi ih znali oguliti do kože prodajući i nekoliko puta njihovu bugarsku imovinu.
Retki su ipak uspeli i ostali uspešno se uklopivši u lokalnu zajednicu, a neki i zato što im u slučaju nezaposlenosti, ako su stalno nastanjeni u Bugarskoj, Bugarska mora isplaćivati pomoć za nezaposlene. Ali ne u visini one koju dobijaju Bugari, nego one koju bi dobijali u Velikoj Britaniji. To znači da bugarski Britanci mogu dobiti dvostruko više od prosečne bugarske plate i gotovo četiri puta više od onoga što mesečno prima nezaposleni Bugarin. Sasvim dovoljno za život na visokoj nozi, koji plaćaju bugarski poreski obveznici budući da se Bugarska kao članica EU obavezala pridržavati EU zakona, standardnog za sve članice pa i za siromašniju Bugarsku.