Krenite put Istoka, savetuje britanski ‘Ekonomist’ secirajući singapursku državu koju karakteriše dugoročno planiranje, valjana a jevtina i kompetentna administracija, kadrovski elitizam na svim nivoima baziran na znanju i visokim platama, i fokusom i kapacitetom za privlačenje stranog kapitala. Nove ekonomije poput srpske, suočavaju se sa objektivno skučenim mogućnostima i “subjektivnim slabostima” u podsticanju privrednog oporavka i zapošljavanja.
Uloga države, odnosno njena javna intervencija u ekonomiji i društvu, tiče se kapaciteta da se regulativom, fiskalnom i monetarnom politikom kao i različitim programima definiše delovanje privrednih subjekata, ali i uslovi života građana. Od javne intervencije se eksplicitno očekuje (bolja) alokacija ekonomskih resursa i (kvaliteniji) ekonomski rast.
Ovako definisana, javna intervencija države stalni je izvor neslaganja i suprotstavljanja. Tako se u tradiciji klasične ekonomije tržište vidi kao ključni alokator roba, kapitala i radne snage, ali i kao samo-regulacioni sistem sa ugrađenim mehanizmima korekcije. Državna intervencija proizvodi nestabilnost, stvara poremećaje u formiranju ponude i potražnje, guši motivaciju i uzrokuje opštu neefikasnost poslovanja. I zato su liberalizacija, privatizacija, deregulacija i fleksibilnost radne snage željeni model.
Radikalni zaokret pravi Džon Mejnard Kejnz (1886-1948), zastupajući tezu da u vremenima ekonomskih lomova (1929-1933) jedino država ima kapacitet da zaustavi krah i usmeri ekonomiju ka prosperitetu. Tvrdi ne samo da tržište nema mehanizme korekcije, već da u recesijama monetarna politika nije uspešna. Ukazuje i na bazično iracionalne temelje ekonomskog ponašanja. Naime, u kriznim vremenima građani se odlučuju da štede, banke se ustručavaju da daju kredite, privatni investitori da ulažu. Zato je i neophodna državna intervencija: radikalno povećavanje javne potrošnje, uz smanjivanje poreza kako bi građani mogli više da troše, ali i povećavanje poreza za bogate.
Brutalno pojednostavljujući: graditi piramide, bolnice, puteve, trošiti se mora. Tako pojačana tražnja pokreće industriju i druge sektore i uspostavlja nove cikluse prosperiteta. U suštini, u suočavanju sa krizom iz 1930-tih, Kejnz je sebi postavio ograničen zadatak. Video je svoju ulogu da objasni zašto ekonomija povremeno operiše ispod nivoa pune zaposlenosti. On nije sebi postavio zadatak da razume otkud ekonomska kriza, već da pragmatično predloži novi ’alternator,’ tj. instrument za oživljavanje privrede. Dakle, kako stvoriti novu zaposlenost? Svoj zadatak je video u spašavanju kapitalizma; njegov zahtev za redistribucijom prihoda u korist radničke klase nije bio zasnovan na moralnom kodeksu ili specifičnoj ideologiji, već na makro-ekonomskim kriterjumima efikasnosti i stabilnosti. Kejnz nije želeo da država upravlja ekonomijom niti se zalagao za oblike državnog vlasništva. On se jednostavno zalagao za aktivnu državnu intervenciju radi savladavanja nezaposlenosti i podsticanja privatnog sektora i građana da više ulažu i troše.
Kejnzova formula se pokazala uspešnom i u upravljanju ekonomskim bumom Evrope nakon Drugog svetskog rata. „Ništa ne traje večno“, i ova formula polako pokazuje i svoje naličje; stalno napadana od „nove levice“ i „nove desnice“ (neefikasnost ili represivnost, demotivisanje investitora, smanjivanje podsticaja za rad), pokazuje svoje unutrašnje granice, tako da je naftna kriza iz 1970-ih temeljito uzdrmava. Uvek snažna protržišna kultura Amerike i Engleske započinje žestoku mobilizaciju i nudi svoje recepte. U rapidnom ubrzavanju globalizacije, neo-liberalizam zadobija potpunu dominaciju. Sledi brzi i specifičan ekonomski rast i njegovo globalno širenje, kao i optimizam da je formula trajna i opšte primenjiva.
Ali krajem 2008, ikona nove ekonomije – njen finansijski sektor – jednostavno se urušava i u duboku recesiju povlači realnu ekonomiju. U kakofoniji iznenađenja, šoka i ad hoc recepata sve su seglasnije čule poruke “vratimo se Kejnzu.” SAD i Evropske zemlje upumpavaju 1,5-2% svojih BND-a u finansijski sektor i realnu ekonomiju, a zatim najavljuju velike infrastrukturne projekte, smanjenje poreza, odnosno uvođenje progresivnih poreza, kao i ograničene nacionalizacije. Na delu je, međutim, specifična evolucija globalne krize: od krize finansijskog sektora ka krizi realne ekonomije, a onda ka ozbiljnoj javnoj zaduženosti i budžetskom deficitu, koji postaju ključna javna agenda tokom 2011. i 2012, dok većina vlada najavljuje ili primenjuje drastične mere štednje. One uvek znače smanjivanje javnih programa (zdravstvo, obrazovanje, penzije), kao i manje sredstava za investicije i nova zapošljavanja, uz otpuštanje zaposlenih.
I tako je napravljen pun krug: smenjivale su se dominantne paradigme u stvaranju i/ili suočavanju sa krizama; ujedno su potvrdile da nijedan projekat ili paradigma ne mogu biti trajna formula. Nezavisno od teorija i normativnih zamisli, međutim, moderni ‘Levijatan,’ tj. država se širi, razgranava, usisava ekonomiju, postaje skupa i neefikasna. Neke su efikasnije a manje skupe, dok posebnu pažnju izazivaju države jugoistočne Azije, posebno Singapur (i, ranije, Južna Koreja). ‘Go East, young bureaucrat’ sugeriše The Economist, ukazujući na tajnu ekonomskog uspeha. Brutalno pojednostavljujući, evo formule: dugoročno planiranje, valjana a jevtina i kompetentna administracija, kadrovski elitizam na svim nivoima (selekcija bazirana na znanju, visoke plate), fokus i kapacitet za privlačenje stranog kapitala. “Dodjite kod nas: imaćete sjajnu infrastrukturu, obrazovanu radnu snagu, razvijene kanale trgovine, pravnu državu i niske poreze.” Uz to, postoji i vrhunski obrazovni sistem, dobre bolnice, mreža agencija za podršku biznisu i nema nasilja na ulicama. I prihodi zaposlenih omogućuju štednju, ali i da se plaćaju privatizovane usluge. To u prevodu znači: niska socijalna davanja, snažna uloga proširene porodice, kao i autoritarnost države (elita upravlja iz senke, kontrolisana javna potrošnja i ‘red i disciplina’). Kako je izvoz ključ ekonomije, ogromna su ulaganja države u infrastrukturu ali i u obrazovanje; izvoznici kupuju po svetskim cenama, ali imaju povoljniji pristup kapitalu. I vrednost valute je prilagođena; poreske olakšice se selektivno primenjuju; država razvija marketinške i istraživačke agencije za podršku izvozu; pravila i licence se postavljaju i nadziru radi uvećanja izvozne reputacije zemlje; identifikacija sektora i kompanija koje, kada je u pitanju izvoz, zaslužuju podršku – ili ih pak usled nedovoljnog kvaliteta treba destimulisati – važan su deo uloge države.
Kada je u pitanju Evropa, intervencionistička uloga države se, uprkos svemu, ipak u osnovi ne dovodi u pitanje. Iz socijal-demokratkih i neokejnzijanskih krugova predlaže se ključna uloga države u formulisanju ekonomskih ciljeva, ali znatno redukovana u njihovoj implementaciji. Dakle, postavljanje ciljeva i strategija, ali i pomaganje drugim akterima u gradnji kapaciteta, kao i poverenja koje ohrabruje saradnju. Država takođe mora podržavati konkurenciju među akterima, ali i da spreči koncentraciju bogatstva i moći, posebno kada nisu zasluženi I kada teže samo-reprodukciji. Zadatak države u implementaciji mora biti u delegiranju na niže organe vlasti, privatni i neprofitni sektor, kao i na različite građanske inicijative. Sve to treba da je praćeno transparentnošću, jasnim kriterijumima I procedurama kao i odgovornošću. Londonski ‘Economist’ umesto normativnog pristupa nudi empirijsku analizu. Države se značajno razlikuju u kvalitetu i efikasnosti svojih administracija (Švedska i Singapur na vrhu, Kina i Kalifornija znatno zaostaju), a uspešni eksperimenti čine uštede i donose efikasnost. Generalno, dobra centralna administracija i njene službe su ključni za ukupni ekonomski uspeh (Švedska, Singapur); kreiranje dobrog poslovnog ambijenta i ‘pravne države’ su glavni doprinosi države.
Mogu li ‘nove ekonomije’ (npr. Srbija) da primenjuju Kejnzijanske recepte, dakle da smanje kamatne stope, aktiviraju poreski sistem, i započnu velika javna ulaganja i tako nadomeste pad privatne potrošnje i poreskih prihoda? Teško, jer njihova primena obično uvećava urušavanje ekonomija. Nove ekonomije strepe da li će im valute kolabrirati a investitori izgubiti poverenje. Uz to, ovde su obično krize mnogo izrazitije. Između 1970. i 1994. godine tokom manjih recesija, društveni proizvod bi opao u Latinskoj Americi u proseku 8%, a u OECD zemljama samo 2%. Poreska osnova je mnogo uža i tanja, a poreski prihodi neizvesniji (recesije bi smanjile budžete za 20% u L. Americi, a u OECD samo 6%). Kada strani investitori strahuju da kupuju obveznice, nove ekonomije ne mogu pozajmljivati; stalno su u opasnosti od inflacije i panično teže da stabilizuju svoju valutu; kako duguju u dolarima ili evrima, pad vrednosti njihovih valuta opako uvećava zaduženost. I tako, zbog niske akumulativnosti privrede i male štednje, nove ekonomije zavise od inostranih ulaganja. A šta i kako radi država? Čak i površna analiza (Srbije) ukazuje da ovde država teško da funkcioniše u kontekstu delovanja zemalja južne Azije (i Evrope). To i nameće zaključak da kratkoročno – uprkos svim uveravanjima, idejama i najavama – neće biti vidljivih promena (rast zaposlenosti i standarda). Tajna je u dugoročnim promenama i gradnji kapaciteta, ali to je već ‘pitanje od milion dolara’.
Miroslav Ružica
broj 91, septembar 2012.