Izborom prvog crnog predsednika Amerika nije postala post-rasno društvo. Naprotiv: raste broj anketiranih koji smatraju da su rasni odnosi zapravo pogoršani. Mnogi Afro-Amerikanci očekivali su više od Baraka Obame, a tvrdo jezgro belih glasača u državama čiji glasovi najčešće odlučuju o predsedniku, itekako uzima u obzir boju kože predsedničkih kandidata.
„Kako da objasnim svojoj deci da me je otpustio prvi crni predsednik?“ pitala se kroz plač Širli Šerod kada joj je nadređeni u Ministarstvu poljoprivrede SAD naložio da odmah podnese ostavku posle pojave jednog video klipa montiranog tako da deluje da se hvali da je diskriminisala belog farmera.
Šerod, čiji je rođak linčovan 1943 i čijeg oca je 1965. ubio belac koji za to nije bio osuđen, i sama je bila žrtva diskriminacije: lokalni šerif je sprečio da se registruje za glasanje, a zadruga malih farmera od 6.000 ari koju je osnovala propala je, nakon što je Ministarstvo poljoprivrede u vreme Regana odbilo da primeni iste kriterijume za zajmove kao za bele farmere. Uprkos svemu, nije podlegla „rasnom besu“ a sa dolaskom Obamine administracije, upravo to ministarstvo angažovalo ju je da nadzire one protiv čijeg diskriminatornog ponašanja se dotad borila.
To je trebalo da bude jedna od sitnih ali značajnih promena koju je donela Obamina pobeda 2008, ali ju je već pomenuti video klip brzopotezno pomeo. Bela kuća je ekspresno čestitala ministrovim saradnicima što su Šerod nagovorili da ponudi ostavku pre no što je čitava stvar uzela maha u medijima. Kada je autentičan snimak objavljen, Obamina administracija izgledala je „smešno i kukavički“.
Ova epizoda jedna je od ključnih u skorašnjem eseju Ta-Nehisi Coates u časopisu Atlantik naslovljenom „Strah od crnog predsednika“. On kritikuje Obamu da je suprotno svojim predizbornim tvrdnjama kako je „rasni problem nešto što nacija ne može sebi dopustiti da ignoriše u ovom trenutku“, zapravo ignorisao rasna pitanja.
Da je uz klasnu i rasna dimenzija krize „jednostavno u velikoj meri ostavljena po strani tokom Obaminog predsednikovanja“ može se čuti u raznim slojevima Afro-Američke zajednice, od univerzitetskih profesora do repera. Ovi poslednji, veoma prisutni u izbornoj kampanji 2008, u međuvremenu su se u znatnoj meri distancirali; ili je, zapravo, kako analizira Gardijan, to učino prvo Obama u odnosu na njih. U naporu da prevaziđe podele i da izbor prvog crnog predsednika ne pretvori u predsednikovanje posvećeno rasnim problemima, Obama je, između ostalog, odbio zahtev crnačkih lidera da se napravi poseban plan za smanjenje nezaposlenosti ove zajednice, jer to „nije američki način“.
Glasno ćutanje
Rasni problemi figurirali su u obe Obamine autobiografije; građanskim pravima crnaca bavio se i kao pravnik, predavač i aktivista. Obama se predstavljao kao osoba uronjena u crnačku kulturu, a ipak namerna da premosti i rasne i stranačke ograde. Tokom svog mandata nastojao je uglavnom samo da suptilno signalizira dostignuća kulture Afro-Amerikanaca, od odabira poezije i muzike na inauguraciji do kreatorke haljine koju je Mišel Obama nosila na nedavnoj konvenciji Demokrata. O rasnim problemima jedva da je govorio, uglavnom onda kada su međurasni incidenti dobili na značaju u američkim medijima. Pa i tada komentari koji su signalizirali empatiju prema Afro-Amerikancima, nisu bili od pomoći, poput izjave da je lokalni policajac postupio „glupo“ kada je za profesora afro-američke kulture na Harvardu 2009. pomislio da provaljuje u sopstvenu kuću. U februaru je crnog tinejdžera na Floridi upucao lokalni belac smatrajući da je reč o sumnjivom provalniku, i zatim tvrdio da je reč o samoodbrani. Obama je izjavio, između ostalog: „Da imam sina, on bi izgledao kao Trevor“, što je obilato korišćeno na konzervativnoj desnici za širenje straha od crnog predsednika. „Da li predsednik sugeriše da je ubijeni bio belac, to bi bilo ok jer ne bi ličio na njega?“ hitro se zapitao Njut Gingrič, a počinilac ovog zločina je sakupio hiljade dolara za svoju odbranu.
„Ako ste besni zbog neke nepravde, i ljudi vas uhvate u toj ljutnji, diskusija postaje o tome kako je pogrešno biti besan ili reći nešto u besu, a ne o samoj nepravdi“, objašnjava ovu zamenu teze jedan tamošnji analitičar. Problem je što postoji duboko razmimoilaženje o tome koliko je nepravda zaista prisutna: 70% belaca veruje da je pristup tržištu rada jednak za sve; a čak 80% da policija i sudovi jednako tretiraju Afro-Amerikance. Ideja da postoje makar implicitne predrasude žestoko se osporava. Konzervativni komentatori, poput Džejmsa Tarantana iz Vol Strit Džurnalu protestuju što se „metodom slobodnih asocijacija svaki komentar Republikanaca može tumačiti kao tvrdnja: Mi ne volimo crnce“. Na svojoj konvenciji Republikanci su se potrudili da pokažu da vole crnce, uključujući konzervativne govornike iz ove i Latino populacije. Dva učesnika Konvencije koja su bacala kikiriki crnkinji koja je bila angažovana za snimanje događaja uz reči „tako mi hranimo životinje“, izbačena su a organizatori su se ogradili od njihovog ponašanja.
Uverenje da čin izbora prvog Afro-Amerikanca za predsednika najmoćnije zemlje sveta predstavlja dokaz da je rasno pitanje u SAD prevaziđeno, izraslo je na ogromnom talasu nade i optimizma na kome je Obama izabran novembra 2008. Prema tadašnjem istraživanju Galupa, 56% ispitanih Amerikanaca očekivalo je da će Obamin izbor rezultirati poboljšanjem međurasnih odnosa, dok je samo 10 odsto anketiranih verovalo da će doći do pogoršanja. Slika je već 2009. bila znatno izmenjena: procenat onih koji su očekivali poboljšanje pao je ispod polovine, na 41 procenat, a više je nego dupliran broj onih koji su cenili da dolazi do pogoršanja, na 22 odsto. Do daljeg smanjenja broja optimista došlo je avgusta 2011, na 35 procenata. U ovoj, izbornoj godini, prema istraživanju Njusvika, situacija je potpuno promenjena u odnosu na 2008: gotovo 60 odsto ispitanih procenjuje da su rasni odnosi isti ili gori. Obama je i sam priznao da su rasni odnosi „još komplikovani“ u aprilskom intervjuu za Roling Stone, ograđujući se da nikada nije ni bio uveren da „izabravši mene, mi nekako ulazimo u post-rasni period“.
Crno beli procenti
Obamin izbor je zapravo doveo do sagledavanja raznih javnih politika u rasnom kontekstu, odnosno dodatne politizacije: liberali optužuju konzervativce za rasizam, konzervativci liberale da igraju na rasnu kartu. Studije poput one Mihaila Teslera sa Braun Univerziteta pokazuju da, kada se određena rešenja u zdravstvenom sistemu prikažu kao Obamina, ona imaju sasvim drugačiji odjek nego kada se portretišu kao deo Klintonove inicijative iz 1993. Uostalom, jedan konzervativni komentator Foks televizije je ovu reformu okarakterisao kao „reparacije“ crnačkoj populaciji. Izjave poput one potpredsednika Bajdena da Republikanci žele da vrate crnce u lance, svakako ne doprinose prevazilaženju rasnih predrasuda. S druge strane, uverenje jednog broja desničara da Obama nije rođen na tlu Amerike, koje je rezultiralo zahtevom petnaestak saveznih država da za predstojeće izbore mora da dostavi dokumentaciju o tome, svojevrstan je pokušaj delegitimizacije njegovog predsednikovanja: ako on nije pravi Amerikanac, onda Amerika zapravo još nije imala Afro-Američkog predsednika, i sve ovo je velika zabuna koja će kad-tad biti otkrivena…
Harvardov doktorant Set Stefens-Davidoviz sproveo je opsežno istraživanje rasističkih termina „guglovanih“ u određenim oblastima SAD, upoređujući ih sa rezultatima Demokratske partije na izborima 2004. kada je njihov kandidat bio Džon Keri, i 2008. godine, kada je Obama bio u trci. Ustanovio je direktnu korelaciju između traženja rasističkih termina na internetu sa Obaminim izbornim uspehom u određenoj oblasti. Izračunao je da je rasni animozitet Obamu koštao gubitka 3-5 odsto u ukupnoj masi glasova, dok mu je veći izlazak crnačkog stanovništva doneo samo 1 odsto glasača više. Prema ovoj metodologiji, rasne predrasude su najsnažnije u Zapadnoj Virdžiniji. Upravo u ovoj državi na izborima unutar Demokratske partije, Obamu je izazvao belac osuđen za kriminalna dela i dobio 41 odsto glasova. Stefens-Davidoviz smatra da je na prethodnim izborima Obama imao vetar u leđa koji mu je omogućio da prevaziđe trajne rasne predrasude – ekonomija je bila u kolapsu, a rat u Iraku nepopularan, za šta su bili odgovorni Republikanci. Ovog vetra više nema, a rasne prepreke su ostale, pa tih nekoliko procenata u prilično izjednačenoj trci Obame i Mita Romnija mogu prevagnuti i Obamu koštati ključnih država u kojima je predsednička trka tradicionalno neizvesna, poput Ohaja, Floride i Pensilvanije.
Pa ipak, bilo da je ovo samo prvi ili jedini mandat Baraka Obame kao predsednika SAD, činjenica je da će njegovo ime i fotografija kao prvog Afro-Amerikanca nakon 43 bela predsednika ostati u udžbenicima istorije, što će uticati na generacije bele dece da gledaju na svoje crne vršnjake drugačije, i na crnu decu, da na same sebe gledaju drugačije.