Od elegantne i zabavne „glavolomke“ za vežbanje opšte kulture i poznavanja jezika, ukrštene reči i drugi enigmatski sadržaji pretvorili su se u rasadnik za promovisanje novokomponovanih zvezdica i nepravilnih oblika reči i ponavljanih pojmova. Mnogi specijalizovani autori povukli su se sa scene, odbijeni niskim honorarima i nedostatkom interesovanja kod čitalačke publike.
U dnevnim novinama engleskog govornog područja, a pogotovo onim najtiražnijim kao što su „Njujork Tajms“, „Gardijan“ ili „Vašington Post“, postoje odvojene sekcije isključivo posvećene „umnoj fiskulturi“, ispunjene raznovrsnim enigmatskim sadržajem od klasičnih ukrštenih reči, palindroma i anagrama, sve do raznovrsnih podvarijanti japanskog sudokua. Nekada je slična situacija vladala i na ovim prostorima: pre tri decenije na stranicama jugoslovenske dnevne štampe postojala je veća raznolikost nego danas, a posebno su bili popularni šahovski problemi. Posebnih nedeljnih i mesečnih enigmatskih publikacija bilo je mnogo više i one su predstavljale nezaobilazno štivo tokom letnjih odmora, uz petparačke roto romane. Međutim, danas je situacija u potpunosti drugačija.
„Padu kvaliteta enigmatskog sadržaja u domaćoj štampi najviše je doprinelo veliko smanjenje honorara, pošto izdavači više nemaju mogućnosti da adekvatno plate autore. Umesto vrhunskih zadataka u novinama sada izlaze najlošije ukrštenice koje pamtim. Pojavili su se ljudi koji su pre svega trgovci a ne profesionalne enigmate i obrazovani kreativci, koji su značajno oborili cenu nudeći velike količine gotovih ukrštenica, ponekad štancovanih i pomoću odgovarajućih kompjuterskih programa“, žali se Milan Šaban, elektrotehničar u penziji, ali i jedan od naših najpoznatijih enigmata, koji se sastavljanjem slovnih „glavolomki“ bavi još od 1957. godine. Između ostalog, Šaban je autor i najveće skandinavke ikada objavljene, koja je izlazila više od jedne decenije u skoro 250 nastavaka u časopisu „Enigma“.
Krajem avgusta u Kikindi je održana redovna skupština Saveza enigmata Srbije u okviru koje je sastavljena i najveća ulična skandinavka, nazvana „Kikindski mamut“ u čast pronađenih fosilnih ostataka ove praistorijske životinje. Naš sagovornik ironično dodaje da, iako penzionisan, spada među mlađe članove koji su tamo bili prisutni. „Novi naraštaji nisu više toliko zainteresovani da sastavljaju jezičke probleme i ukrštene reči. Oni ni sami više ne rešavaju enigmatiku u meri u kojoj su to radile ranije generacije jer su previše zaokupljeni svojim mobilnim telefonima i društvenim mrežama. Besparica i svakodnevna jurnjava uništili su interesovanje za enigmatski sadržaj i njegov kvalitet u domaćim medijima“, naglašava Šaban.
Tabloidizacija ukrštenica
Doktor lingvistike Ranko Bugarski smatra da domaća štampa pokušava da prilagodi svoj enigmatski sadržaj svakodnevnim situacijama, ali da to radi uglavnom na veoma površan način. „Specijalizovanih časopisa sve je manje na tržištu, ali to je posledica opšte ekonomske situacije. Preostali sadržaj koji se može pronaći po tiražnim dnevnim novinama gubi nekadašnji edukativni karakter jer se u čitavom društvu previše pažnje posvećuje tzv. kulturi španskih serija. Tome je u najvećoj meri doprinela tabloidizacija medija koja se desila još tokom devedesetih. Da bi se situacija promenila nabolje potrebno je angažovati prave ljude, jezičke znalce, koji su se i u ranijem periodu bavili ovim poslom, ali su ga u međuvremenu napustili jer su oterani iz sitnopolitičkih razloga ili zbog neadekvatnih plata“, napominje Bugarski. Prema njegovim rečima, u ukrštenicama koje imamo prilike da rešavamo, u poslednje vreme često dolazi do ponavljanja pojedinih pojmova ili nepravilnih upotreba gramatičkih oblika, po čemu se najbolje vidi da su ih pravili nestručni pojedinci ili nedovoljno razvijeni softveri.
Nekreativni kompjuteri
Kvalitetne ukrštene reči se odlikuju velikom prosečnom dužinom reči, a u našim dnevnim novinama poslednjih godina ona nikada ne prelazi četiri slova, što je nedovoljno. „Ukrštenice sa prosečnom dužinom reči preko četiri i po slova smatraju se vrhunskim, a iznad pet slova enigmatikom najboljeg kvaliteta. Poznato je da enigmatske rubrike londonskog „Tajmsa“ i „Njujork Tajmsa“ sadrže ukrštene reči sa prosečnom dužinom pojmova iznad pet i po slova. S druge strane, kompjuterski programi imaju baze reči određenih dužina koje slažu bez određenog smisla, pa zahvaljujući njima nastaje velika količina ukrštenica po istom kalupu, koje se prepoznaju po maloj prosečnoj dužini i čestim ponavljanjima pojmova“, ističe Milan Šaban.
Rad na pravljenju jedne ukrštenice pomalo liči na šah, priča iskusni enigmata, s tom prednošću što u ovom slučaju uvek može da se vrati „loše odigran potez“ jednostavnim pokretom gumice. Kada počinje da osmišljava novu ukrštenicu, autor uvek u glavi ima ciljani pojam, smisao koji treba dokučiti i koji se često nalazi na fotogafiji priloženoj uz zadatak. Dobra ukrštenica mora da bude vickasta i edukativna, kako bi na kraju onaj koji je rešava imao osećaj da je postigao cilj i saznao nešto novo. Postoje različiti tipovi ukrštenih reči: od klasičnih novinskih do belih skandinavki u koje treba upisivati crna polja, a njihovi formati su skoro uvek unapred zadati, u zavisnosti da li se radi o dnevnim novinama ili enigmatskim časopisima. „Ima dana kada stane mozak i ne mogu da maknem dalje od početka, pa tada i ne pokušavam da radim jer znam iz iskustva da neću mnogo napredovati, a s druge strane ima trenutaka kada sam posebno nadahnut pa napravim veliku zalihu. Oko nosećih pojmova umeću se ostale reči, ali u jednom trenutku one same počnu da se smeštaju u nacrtanu mrežu i popunjavaju praznine pa se može reći da, iako autor započinje kreiranje ukrštenice, ona stvara svoj konačan oblik bez njegovog velikog uticaja“, objašnjava Šaban.
Od „frivolne zabave“ do pitanja prestiža
Igre sa rečima, a posebno ukrštene reči, ugledale su svetlost dana na stranicama dnevnih novina pre više od 120 godina. Današnji oblik ukrštenice su dobile oko 1910. u njujorškoj štampi i odmah stekle veliku popularnost među čitaocima. Ipak, uredništvo već tada najpoznatijeg dnevnika, „Njujork Tajmsa“ uporno je odbijalo da stranice svog časopisa ukrasi enigmatskim zadacima, nazivajući ih „frivolnim vežbanjem uma“. Tek 1942. godine u njemu su izašle prve ukrštene reči, a danas predstavljaju jedan od zaštitinih znakova ovog dnevnika. Njihovo nedeljno izdanje smatra se jednim od najzahtevnijih ukrštenica za rešavanje i naknadno se objavljuje u zasebnim zbirkama. Samo četiri urednika u tačno sedam decenija bavilo se pripremanjem enigmatike u „Njujork Tajmsu“, a njihovo radno mesto smatra se veoma poštovanim i dobro plaćenim.
Enigmatika je danas prisutna u čitavom svetu, ali se u Skandinaviji, Japanu i zemljama sa engleskim govornim područjem tradicionalno najviše rešava. Nekada su i zemlje bivše Jugoslavije bile poznate po mnogim izdanjima i strastvenim rešavačima, ali sada ih je sve manje pa se i enigmatski klubovi sve više zatvaraju. Zanimljivo je da postoji i autentična vrsta ukrštenice sa ovih prostora. Zove se „srpska skandinavka“ i predstavlja mrežu od šest puta šest bez crnih polja.
Marko Miladinović
broj 90, septembar 2012.