Uloge su se davno promenile, ali u svom začetku američko tržište je oskudevalo u mnoštvu proizvoda, koji su po „sili zakona“ morali da se uvoze iz Britanije. Britanski proizvođači i trgovci držali su ga u šaci do te mere, da je uvaljivanje Amerikancima skupog a lošeg u britanskim fabrikama čak preraslo u uzrečicu: „Dovoljno je dobro za Ameriku“.
Pre revolucije za nezavisnost, Amerika je po shvatanju Britanske carevine trebalo da je jeftino snabdeva sirovinama i da zauzvrat kupuje gotove proizvode. Taj sistem je bio uspostavljen u nizu propisa poznatih pod imenom „Navigacioni zakoni“, kojima je bilo utvrđeno da svaki proizvod koji se uputi prema Novom svetu mora biti poreklom iz Britanije, ili da prođe kroz nju na svom putu. Pravilo je važilo čak i ako je proizvod napravljen, na primer, na Zapadnoindijskim ostrvima, tako da je besmisleno dvaput prelazio preko Atlantika. Sa stanovišta elementarne logike ovakav aranžman je bio bezumno neefikasan, ali je zato bio izuzetno unosan za britanske trgovce i proizvođače, koji su praktično držali u šaci kontinent koji je ispoljavao brz ekonomski rast.
Osim što je tretirana kao jeftina sirovinska baza, Amerika je predstavljala i zahvalno tržište za kupovinu svega i svačega iz britanskih fabrika. Preuzimala je 80% izvoza britanske posteljine, 76% izvezenih eksera, 60% kovanog gvožđa i gotovo polovinu ukupno prodatog britanskog stakla u inostranstvu. Uvozila je i mnogo toga drugog, kao, na primer 14.000 kilograma svile godišnje, 5.000 kilograma soli i više od 130.000 kapa od dabrovine! Većina uvezenih proizvoda, pogotovo kape od dabrovine koje su toliko oduševljavale Amerikance, pravljeni su od materijala poreklom iz Amerike i mogli su da se proizvode i u američkim fabrikama. Taj detalj nipošto nije promakao doseljenicima u Novi svet, ali u to vreme američkoj privredi je britanska odmicala čizmama od sedam milja.
Ponesite sa sobom i prozore!
Jer, Amerika je još uvek bila zemlja sa malim unutrašnjim tržištem, pri tom raštrkanim na ogromnom prostoru, pa je i tako malo imalo problema u distribuciji jer nije bilo infrastrukture. Takva ekonomska jednačina onemogućavala je Amerikancima da budu konkurentni čak i kada bi to pokušali. Na primer, u 18. veku osnovano je nekoliko prilično velikih staklara, ali je njihov poslovni uspeh bio kratkog veka. Staklo je bilo toliko retko da je u većini domaćinstava polomljen prozor ostajao beskonačno polomljen, a onima koji bi tek kretali put Amerike u lov na sreću, obavezno se savetovalo da u tu idilu ne dolaze a da sa sobom ne ponesu prozorska okna. Podjednako hronična je bila i nestašica gvožđa, a na spisku rariteta nalazio se i papir. U Americi se proizvodilo samo najjednostavnije posuđe – bokali, zemljani lonci i slično. Sve kvalitetno, poput porcelana, moralo je da bude poreklom iz Britanije, ili još skuplje – da kroz nju prođe. Povrh svega, manjak naselja u Americi je posebno otežavao komunikaciju, pa je bilo lakše komunicirati sa Londonom nego među samim kolonijama u Sjedinjenim Državama.
To je imalo za posledicu da je maltene sve moralo da se naručuje preko udaljenih posrednika. A takav sistem je dalje nalagao da se svaka porudžbina opiše do najsitnijih detalja i da, potom, poručilac nema drugog izbora nego da se pouzda u dobru procenu i poštenje dobavljača, koji mu je bio potpuni neznanac. Jedna tipična porudžbina Džordža Vašingtona iz 1757. godine daje određenu sliku o nebrojenim stvarima koje Amerikanci nisu mogli da proizvode sami. Vašington je tražio: tri kilograma burmuta, dva tuceta četkica za zube od sunđera, 20 džakova soli, 25 kilograma grožđica i badema, tuce stolica od mahagonija, dva stola koji mogu i da se sklope, veliki kotur češirskog sira, malo mermera za dimnjak, određenu količinu kartona i tapeta, bure jabukovače, 20 glava šećera i 250 staklenih okana, pored mnogo drugih stvari.
U napomeni je stajalo da „sve bude brižljivo spakovano“. Verovatno uzalud, jer je gotovo u svakoj isporuci bilo slomljene, nedostajuće ili ukvarene robe, ili robe pogrešnih dimenzija. Ali, ni dobavljači nisu uvek snosili krivicu za takvo stanje jer su porudžbine često bile zbunjujuće, dvosmislene i nedorečene. O tome, opet, svedoči Vašingtonova prepiska, u kojoj je naložio svom zastupniku u Londonu da mu nabavi „dva lava po ugledu na antičke lavove u Italiji“. Njegov zastupnik je verovatno bez teškoća shvatio da Vašington misli na kipove, ali mogao je samo da nagađa o njihovoj veličini i vrsti materijala. Pošto Vašington nikada nije bio u Italiji, od koje ga je delio okean, po svoj prilici ni on nije znao šta baš tačno hoće. Pisma koja je slao svojim londonskim zastupnicima Robertu Keriju i kompaniji neprestano su sadržala zahteve za predmetima „modernim“ i u „skladu sa najnovijim ukusom“, ili „jednoobrazno lepim i otmenim“. Međutim, pisma koja bi zatim usledila ukazivala su da je retko bio zadovoljan isporukom i smatrao da je njegovim željama udovoljeno.
Čak i najbrižljivije izrađena uputstva sadržala su rizik da ih trgovac ili proizvođač pogrešno protumači. Američki pisac i ilustrator Edvin Tunis navodi primer čoveka koji je uz svoju porudžbinu priložio crtež porodičnog grba koji je želeo na svom servisu za ručavanje. Da bi bio sasvim siguran da će njegova uputstva biti dobro shvaćena, dodao je debelu strelicu kako bi posebno istakao detalj do koga mu je bilo jako stalo. Kada su tanjiri stigli, poručilac je užasnut shvatio da je i strelica bila verno iskopirana na svakom komadu.
Papreni falš
Bilo je lako – i za mnoge posrednike neodoljivo primamljivo – uvaljivati Amerikancima odeću i nameštaj koji se nisu prodavali zato što u Britaniji više nisu bili u modi. „Ne možete ni zamisliti kakvo se đubre može naći u najboljim radnjama“, napisala je posetiteljka iz Engleske Margaret Hol prijateljici koja je ostala kod kuće. U to vreme, omiljena uzrečica u britanskim fabrikama je glasila: „Dovoljno je dobro za Ameriku“. Amerikanci su, pak, stalno podozrevali da su cene za to što dobijaju previsoke. Već po ko zna koji put pomenuti Džordž Vašington je besno pisao londonskom zastupniku Keriju po prijemu jedne isporuke, da su „mnogi dopremljeni proizvodi niskog kvaliteta ali ne i cene, jer po cenama uistinu daleko prevazilaze sve što sam ikada posedovao“.
Amerikanci su pravedno besneli i očajavali zbog nemara i lopovluka posrednika i trgovaca. Pukovnik Džon Tejlor je za vreme gradnje Bele kuće u Vašingtonu naručio kamin iz londonske fabrike „Koud“. Čekao je godinu dana na isporuku, a onda ostao zapanjen kada je otvorio sanduk i ustanovio da su zaboravili da mu spakuju policu. Umesto da čeka ponovo, okrenuo se domaćim snagama pa je naručio od jednog pouzdanog američkog stolara. Taj kamin (i dalje sa drvenom policom), danas je jedan od malobrojnih proizvoda fabrike „Koud“ koji su preostali u Americi.
Zbog poteškoća u snabdevanju, vlasnici plantaža često nisu imali izbora pa su sami morali da proizvode ono što im je trebalo. Tako je, na primer, Tomas Džeferson za gradnju svoje kuće sam pekao cigle – sveukupno oko 650.000. Ali, bio je to težak posao – samo je oko polovine iz svake serije bilo upotrebljivo usled neujednačene toplote u njegovim sušnicama, koje su takođe bile izrađene u sopstvenoj režiji. Džeferson je, pritisnut nestašicom na tržištu, počeo da proizvodi i eksere za svoje potrebe. Kako je napetost sa Britanijom rasla, situacija sa dopremanjem neophodne robe postajala je sve teža. Kada je 1774. Kontinentalni kongres na kraju i usvojio sporazum o zabrani uvoza, Džefersonu je bilo jasno: četrnaest pari veoma skupih pokretnih prozora koje je iz Britanije poručio za svoju kuću u izgradnji nikada neće videti – kao ni novac, koji je za njih dao unapred.
Zorica Žarković
BIZNIS TOP 2011/12