Četvorogodišnjica kraha Liman Bradersa prošla je skoro neopaženo proteklog 15. septembra.Prognoze davane u to vreme, koje su se tada činile pesimističnim, poput one da će nam „trebati nekoliko godina da saniramo štetu i vidimo svetlo na kraju tunela“, sada više izgledaju kao infantilni optimizam. Oporavak se danas ne predviđa pre isteka ove decenije dok oni pesimističniji prognoziraju rešenje problema čak i u ratu svetskih razmjera. Postoje teorije, ma koliko ovo ludo izgledalo, da je ova kriza instrument za stvaranje evropske imperije. Prenosimo jednu takvu.
Javno mnjenje prihvata krizu kao jednu vrstu prirodne neminovnosti. Razni pokušaji da se objasne motivi kraha mogu biti različiti, no „recept“ za izlazak je jedinstven: nemilosrdno smanjenje javne potrošnje, bez alternative. Na sreću saveti koje daje princ Čarls, poput onoga da se treba „kraće tuširati zarad očuvanja vode“, nemaju pravnu osnovu.
Programi štednje koje je „predložila“ evropska birokratija i koji su podržani i izglasani u nacionalnim parlamentima, ne mogu se zanemariti. Kakvo god bilo mišljenje naroda nad kojima se sprovode, oni su sada „de facto“ zakoni.
Situacija se u Evropi dodatno pogoršala u proleće ove godine kada je, kao odgovor na te mere, došlo do serije protesta. Manifestacija koja je organizovana od strane pokreta „15. maj“ u neposrednoj blizini španskog parlamenta bila je indikativna. Vladina zgrada je bila okružena masom nenaoružanih nezadovoljnih građana, čak i porodica sa decom. Bez obzira na to, španjski premijer je tu manifestaciju definisao kao pokušaj „državnog udara“.
U stvari „Plaza de Neptuno“ u Madridu je doživela „replay“ onoga što se događalo u Atini godinu dana ranije na Trgu Syntagma. Razvoj događaja u Grčkoj i Španiji su primer modela koji bi trebalo da ima širu primenu koja podrazumeva urušavanje suverenosti evropskih država. Bitno je naglasiti da ne bi institucije EU trebalo da budu te koje će kontrolisati ovaj proces, nego bi jedna buduća evropska imperija imala vlast nad novom redizajniranom Evropom.
Španska pobuna kroz zahteve za nezavisnošću
U Španiji kruže glasine da će se, ako budu usvojene naknadne mere štednje, zemlja raspasti ostavljajući Madrid da sam plaća španski dug. Od 1983. ujedinjena Španija ima 17 pokrajina i dva autonomna grada. Svi imaju svoje vlade i parlamente. Autonomne španske pokrajine imaju samostalne vlade i stranke, koje su finansijski nezavisne.
Pretnja nezavisnosti se osetila kada je premijer Rahoj drastično smanjio budžet pokrajinama, te je sledio jak otpor na ovu odluku. Vlada Katalonije je dala ultimatum Madridu zahtevajući „ili da ih se oslobodi poreza ili da im se odobri zajam od 5 milijardi evra“. Rahoj je pristao na zajam, no katalonski parlament je svejedno ostao nezadovoljan i premijer Katalonije Artur Mas je proglasio prevremene izbore za 25. novembar.
Protivnici Madrida u Kataloniji su počeli predizbornu kampanju 30.06. sa sloganom „Marš nezavisnosti“. Manifestacija, koja se održala u Barseloni pod sloganom „Katalonija – Nova evropska država“, bila je impresivna. Na ulice se slilo prema procenama Madrida 600 000, a prema Katalonskim 2 000 000 ljudi. Uzevši u obzir da celokupna populacija Katalonije broji 7,2 miliona ljudi, čak i najniža procena je više nego zadovoljavajuća.
Madrid drži da je Katalonija odgovorna za 40 milijadi evra duga, dok Katalonci odbacuju optužbe objašnjenjem da oni doprinose sa 20% celokupnom BDP-u Španije i da su među najvećim izvoznicima u Evropi, ako se uzmu pojedinačno kao regija. Ispitivanja daju prognozu od oko 90% ZA u eventualnom referendumu o nezavisnosti.
Katalonija nije jedini kandidat na putu ka nezavisnosti. Postoje i ostali koji su spremni da je slede. Potres koji je prouzrokovala pobuna rudara, te nasilje i obračuni sa policijom prošlog leta doveli su do toga da su parlamenti Galicije i Baskije takođe proglasili prevremene izbore, slične onim katalonskim za 21.oktobar. Madrid priznaje katalonsku naciju i njen status, no pozicija Baskije i Galicije (kako oni tvrde) je takva da zahtevaju isti tretman od strane vlade u Madridu.
Čak i druge pokrajine, koje istorijski nemaju separatističke težnje, razmišljaju o nekoj vrsti autonomije ili oblika nezavisnosti.
Bez mogućnosti izbora
Vlada premijera Rahoja nalazi se u situaciji da mora odabrati između nezavisnosti, ako zajmovi ne budu odobreni i politike popuštanja, koja može biti sprovedena samo sa ogromnim zaduživanjem kod Evropske Centralne Banke. U drugom slučaju potrebna je saglasnost EU. Bez sumnje Brisel će pristati na pomoć španskom bankarskom sistemu, no posle će se Španija (kao i Grčka) morati odreći imovine koja joj je od vitalnog značaja. Npr. Kanarska ostrva ili neka druga. Prema prognozama u tom slučaju daljeg zaduživanja, ukupni španski dug bi dosegao 90% BDP-a već do 2013.
Uzimajući novac od EU, vlada premijera Rahoja biće prisiljena da ga razdeli autonomnim pokrajinama. Ove bi mogle odlučiti da su im posrednici u tom procesu nepotrebni. Možda će to biti razlog za ubrzavanje procesa ka nezavisnosti, i dodavanja još koje zvezdice na zastavu EU.
Rahoj to, naravno, želi da izbegne. Kao rešenje je sugerisao EU da se izdaju zajedničke EU obveznice i plasiraju na svetskom tržištu kapitala, no Brisel nije uzeo tu opciju u razmatranje.
Naravno, špansko jedinstvo nije ono što ide u prilog nadolazećoj evro-imperiji. Sateran u pat-poziciju, Madrid je odštampao vladine obveznice vrednosti 186,1 milijardi evra u pokušaju da ih zameni za USD, yuan, rublje ili bilo koju valutu, u pokušaju da ne mora zavisiti o pozajmicama EU.
Ostale obveznice u vrednosti 200 mlrd.€, za period od 2-3 godine trebale bi da budu izdate 2013., no teška istina je da se globalnoj krizi ne nazire kraj, te bi ova zamisao mogla imati svoj kraj pre nego što zaživi. Sledom toga Španija ima smo sledeće mogućnosti:
– „Grčki scenario“ u kojem bi Španija morala, kao prvi korak, zameniti ostrva za novac, a i u budućnosti se ponašati u tom smislu
– „Argentinski scenario“ prema kojem bi Španija rekla zbogom evrozoni, prihvatila inflaciju i nacionalnu valutu
– „Briselski scenario“ po kojem bi španski dug bio prodat Evropskoj centralnoj Banci
Ovaj posledni bio bi najmračniji, ako bi se ostvario. Španija više ne bi bila nezavisna i bila bi pod ingerencijom u svakom smislu nadnacionalnih institucija EU.
Ako pažljivo promatramo, uzrokovanje i održavanje dužničke krize iz Brisela, nisu samo uzrok mogućeg raspada pojedinih evropskih država, već je gledano u jednom širem kontekstu, pretnja suverenitetu i jedinstvu kao temeljnim osnovama jedne države.