Euroskepticizam je ostao preovlađujuće raspoloženje u Britaniji, dugo pošto je Britanija iza sebe ostavila vekove antievropskih osećanja i 1973. godine se pridružila zajedničkom tržištu i postala član mnogo kompaktnije Evropske unije dvadeset godina kasnije.
Do nedavno, periodični napadi britanskog provinicijalizma nanosili su vrlo malo trajnije štete. Ali otkad je Evropa ušla u dužničku krizu i recesiju, na ostrvu, po širini političkog spektra raste raspoloženje za napuštanje Evropske unije. Kao što je Rodžer Kar, vođa najveće britanske poslovne grupe, Konfederacije britanske industrije, s pravom upozorio u ponedeljak, ovaj poslednji talas takvog raspoloženja treba uzeti vrlo ozbiljno i na njega odgovoriti snažno proevropskom reakcijom poslovnih i političkih lidera. Vodeći političari očekuju da će se o daljem ostanku Britanije u EU odlučivati na referendumu verovatno 2015. godine. Da se takav referendum održava danas, prema rezultatu ankete Opinium / Observer antievropsko opredeljenje bi bilo preovlađujuće, podržano od ogromnog broja konzervativaca, mnoštva laburista i vrlo malog broja liberalnih demokrata koji bi glasali za izlazak Britanije iz EU.
Napuštanje Unije bila bi teška greška, jer bi time bile zakopane nade za budući prosperitet Britanije a u korist nezrele čežnje za danima kad je Britanija bila moćno carstvo i znatno manje zavisila od trgovine sa Evropom. Proevropski lideri imaju dovoljno vremena da takve argumente predoče javnosti. Ali oni moraju čuti savet gospodina Kara i jasno progovoriti.
Evropsku uniju čini 27 zemalja, a još nekoliko zemalja poput Islanda, Srbije i Turske nadaju se da će joj se pridružiti. Čak i bez daljnjeg širenja, Unija učestvuje u britanskoj trgovini sa gotovo 50 posto i njen je najveći trgovinski partner.
Naravno, skeptici mogu reći da je Evropska unija ovakva kakva je, izvor mnogih razočaranja. S previše besmislenih pravila, odredbama koje više guše nego što regulišu i birokratijom koja je pod nedovoljnom demokratskom kontrolom. Skupe poljoprivredne subvencije lokalnim poljoprivrednicima koje je teško odbraniti onemogućavaju zemljama u razvoju da pristupe njenom tržištu, i predstavljaju jedna od uzroka zbog koga izbeglice hrle ka Evropi, o čemu političari vole da govore povišenim glasom.
Evro je ustanovljen kao zajednička valuta sa premalo pripreme i institucionalne podrške. A u proteklih godinu dana, nemačka kancelarka Angela Merkel je destruktivno pritiskala svoje partnere da uvedu kruta ograničenja budžetskih deficita, odbijajući da nekim zemljama da mogućnost za fleksibilnije vođenje fiskalne politike koja bi im omogućila privredni rast.
No, ti nedostaci Unije trebalo bi za Britaniju da budu razlog više da zadrži svoje mesto za evropskim stolom za kojim će biti odlučena ekonomska budućnost Evrope.
Velika Britanija, je kao treća najveća ekonomija na kontinentu posle Nemačke i Francuske, imala ključnu ulogu u stvaranju evropske politike, gurajući blok prema slobodnijoj trgovini i odvraćala je od političkog rešenja koje bi podrazumevalo više federalizma. Pomogla je drugima da očuvaju svoja prava da izađu iz neželjenih inicijativa poput ove sa evrom. Sad kad se u skoroj budućnosti očekuju važne odluke u vezi sa fiskalnom politikom, supervizijom banaka i regulacijom finansijskog tržišta, britanski glas nikada nije bio potreban koliko sada, a ako se želi zaštita britanskih interesa i takođe širih evropskih interesa.
Oni koji podržavaju opstanak Britanije u Evropskoj uniji, a članovi su sve tri velike partije i poslovne zajednice treba da se odupru zavodljivom pojednostavljivanju protivnika Unije koji tvrde da Britanija može ignorisati Evropu i prosperirati sama za sebe. Oni treba da pokažu da britansko angažovanje u Evropi, kako je to godpodin Kar rekao u ponedeljak, treba da bude “osovina naših širih globalnih trgovačkih interesa”. Britanija treba Evropsku uniju isto kao što i ona treba Britaniju.
T.J.
Izvor: Njujork tajms 23. novembar 2012