Čarls Darvin i Alan Tjuring su na različite na čine stigli do iste ideje: moguće je kompetentno rasuđivati i bez razumevanja. Tjuring je kao i Darvin rastavio na deliće misteriju inteligencije (ili inteligentnog dizajna) atomskih delića slepe slučajnosti koji, akumulirani u milionskim razmerama, dovode do pojave onoga što bi se moglo nazvati vrstom pseudo inteligencije.
Neki od najvećih, najrevolucionarnijih napredaka u nauci su na svom početku dočekani bez velike pompe. Čarls Darvin uspeo je da sažme svoju teoriju u jednom pasusu tako da svako može lako da ga razume. Fransis Krik i Džejms Votson su završnu reč svog epohalnog dela o strukturi DNA formulisali u jednoj fantastično jednostavnoj rečenici: “Našoj pažnji nije promaklo da postuliranje specifičnih parova odmah sugeriše i opciju mogućeg kopiranja genetičkog materijala”)
U eseju iz knjige “Alan Tjuring: Njegov rad i uticaj”, profesor na Univerzitetu Taft i pisac nekoliko knjiga o Darvinu Danijel Denet povlači paralelu između Darvina i Tjuringa (knjigu koja bi uskoro trebalo da izađe iz štampe priredili su S. Beri Kuper i Jan van Leuven, Elsevier, 2012).
Alan Tjuring je stvorio novi svet nauke i tehnologije, postavljajući osnov za rešavanje jedne od najvećih zagonetki preostalih u nauci, problem duha i tela. On je, jednom još kraćom rečenicom u svom radu iz 1936. godine o izračunljivim brojevima izrekao da je „moguće napraviti mašinu koja može izračunati svaku funkciju čija je vrednost izračunljiva”.
Tjuring nije do takvog zaključka došao pukom intuicijom već je na egzaktan način pokazao kako je to moguće učiniti.Tako je počela era kompjutera. Važno je napomenuti da je i pre Tjuringa postojao pojam kompjutera, ali tu je bila reč o ljudima koji su zahvaljujući svojim matematičkim sposobnostima, strpljivosti i veri u svoj rad, nakon dana i noći provedenih u računanju, mogli da ponude pouzdane rezultate.
Dobar način za razumevanje Tjuringove revolucionarne ideje jeste njeno upoređivanje sa Darvinovim shvatanjem o evolucije, piše Denet. Predarvinistički svet nije na okupu držao nauku, već tradicija: sve u univerzumu – od najuzvišenijeg (čoveka) do najneuglednijeg (mrava, kamenčića i kapi kiše) jeste kreacija onog kome se još više treba diviti, Boga, sveprisutnog i sveprožimajućeg tvorca, koji donekle nalikuje svom sekundarnom – nešto manje zadivljujućem – klonu (čoveku).
Ovu teoriju koja podrazumeva da je svet stvoren od umnog ka neumnom, Darvin je zamenio teorijom koja podrazumeva da od neumnog stižemo do inteligentnog. Darvin je dakle, piše Denet, smatrao da „apsolutno neznanje može u potpunosti zauzeti mesto i ulogu apsolutnog znanja u svim aspektima kreativnog stvaranja”.
Ni do današnjeg dana puno ljudi nije u stanju da prihvati tu uznemirujuću ideju da besciljni, bezumni proces može da funkcioniše kroz eone, i u tom kretanju neprestano stvara sve suptilnije i složenije organizme – bez ijedne pomisli o onome što radi.
Tjuringova ideja je bila veoma slična, u stvari izuzetno nalik Darvinovoj. U „pretjuringovskom” svetu računari su bili – ljudi, koji su morali da razumeju matematiku kako bi mogli da obavljaju operacije koje su im poverene. Tjuring je shvatio da to, naprosto, nije neophodno: moguće je iz tog posla izuzeti i najmanji trag smislenosti, i svesti ga na najbrutalniju mehaničku akciju. Da bi bio perfektna i prekrasna mašina, ne mora se poznavati aritmetika.
Ono što su Darvin i Tjuring na različite načine otkrili jeste da je moguće kompetentno rasuđivati i bez razumevanja. Takvo rezonovanje okrenulo je naopačke pretpostavku koja se čini intuitivno veoma plauzibilnom, da je razumevanje osnov svakog rasuđivanja. Pogledajmo kako je Tjuring izložio svoj dokaz: uzeo je „ljudske kompjutere” kao svoj uzor. Oni sede u nekoj prostoriji za radnim stolom, obavljaju jedan za drugim veoma pouzdane operacije i korake, proveravajući svoj rad i zapisujući rezultate tih međukoraka. Umesto da se oslanjaju na pamćenje svaki put kad bi to smatrali za shodno – vraćaju se svojim formulama i oslanjaju na niz rutinskih koraka koje bi na kraju, možda, mogli ponoviti i u snu.
Tjuring je te korake koje oni prelaze razbio na još jednostavnije komponente, uklanjajući sve primese razumevanja i odlučivanja. Da li je ljudskom kompjuteru teško da napravi razliku između broja 99999999999 i broja 9999999999? Zatim je razbio perceptivni problem prepoznavanja broja na još jednostavnije probleme, a složene forme sveo na najjednostavnije. Metodično je popisao sve elemente koji učestvuju u konstrukciji univerzalnog algoritma, koji može da čini deo bilo kog drugog algoritma. Na kraju tog posla zaključio je: „Sada možemo da konstruišemo mašinu koja će raditi posao (ljudskog) kompjutera”. Upravo ovde vidimo redukciju sa svih mogućih izračunavanja na jedan proces, u kojem je um nepotreban, kaže Denet.
Korišćenjem Tjuringovih jednostavnih gradivnih elemenata možemo da konstruišemo sloj po sloj sofisticiranijeg računanja, postepeno obnavljajući onu umnost „ljudskih kompjutera” koje je Tjuring tako pažljivo secirao.
Ali šta sa Tjuringovim i, kasnije, genijem drugih programera, čije je razumevanje vlastititog rasuđivanja bilo izvor modelovanja Tjuringovih neumnih blokova u korisno rasuđivanje? Nije li ta zavisnost mašine od njihovih umova samo na druga vrata uvelo teoriju da inteligencija ide s vrha ka dnu, i time proizvela Tjuringa u boga? Jedan takav mislilac kakav je Rodžer Penrouz bio je skeptičan prema mogućnosti da veštačka inteligencija može biti rezultat takvog nečeg kao što je bezumni algoritamski proces. Tjuring, međutim, u radu iz 1950. godine zaključuje da nema nikakve nelogičnosti u tome da (ne ljudski) kompjuter može da uči.
On je, kao i Darvin, razbio misteriju inteligencije (ili umnog dizajna tj stvaranja) na ono što bi smo mogli nazvati atomskim delićima slepe slučajnosti, koji, akumulirani u milionskim razmerama, dovode do nečega što bi smo mogli nazvati pseudo inteligencijom. Centralna procesorska jedinica (CPU) kompjutera nije svesna toga šta je aritmetika ili šta znači “dodati” ali „razume” komandu da sabere dva broja i njihov zbir stavi u registar – tako da u minimalnom smislu može pouzdano dodavati onda kada joj je zadata komanda “dodaj”, i stavi rezultat – zbir dodavanja – na odgovarajuće mesto.
Recimo da kompjuter “nekako” razume komandu dodavanja. Na nekom od viših nivoa operativni sistem ne razume da u tom trenutku proverava greške u transmisiji i popravlja ih ali „nekako” i razume i radi taj posao na pouzdan način. Nekoliko nivoa iznad, kada se nadgradi na milione i milijarde tih gradivnih blokova, program za igranje šaha nije sposoban da “zaista razume” kako je kraljica na tabli u opasnosti ali “na neki način” razume to, i IBM-ov Votson “na neki način” daje pravi odgovor na to.
Zašto se upuštamo u taj “na neki način” razgovor? Upravo stoga što kada ove hrpe podataka analiziramo ili sintetizujemo na sve razumnijim nivoima, moramo imati na umu dve stvari: šta ti nivoi jesu i šta oni rade. Šta oni jesu – moguće je opisati u smislu organizacione strukture delova od kojih su sačinjeni – sve dotle dok imamo na umu kako ti delovi rade ono što im je zadato. Ono što oni obavljaju jeste neka vrsta kognitivne funkcije, koju oni “na neki način” obavljaju – dovoljno dobro kako bi na sledećem nivou mogli da pretpostavimo da na našem stoku raspolažemo pametnijim gradivnim elementom, koji sprovodi samo određenu operaciju – „nekako” dovoljno dobru da bismo je iskoristili.
To je ključ za razbijanje osnovne dileme, oko koje su glave razbijali mnogi umovi: kako je uopšte moguć um sastavljen od mehaničkog spajanja materijala, piše Denet. Za to nam je potrebna Darvinova postupnost – da bi smo objasnili razliku između majmuna i jabuke, humanoidnog robota i ručnog kalkulatora. Majmun i jabuka stvoreni su od istih elemenata, različito strukturisanih i iskorišćenih u mnogo skokova i u različitim funkcionalnim ulogama. Ne postoji ta linija koja bi principijelno odelila “na neki način majmuna” i majmuna. Humanoidni robot i ručni kalkulator sačinjeni su od istih osnovnih elemenata od Turingovih gradivnih elemenata, bez uma, bez osećanja. Međutim, prilikom njiihovog slaganja u veće, složenije strukture, koje tada postaju elementi još razumnijih struktura, polako dolazimo od struktura koje su “na neki način” inteligentne, i koje zaslužuju da budu nazvane mislećim.
Još nismo postigli da zaista razumemo robote, i ono o čemu oni “zaista razmišljaju”, ali smo tome sve bliži. To je, barem, prosuđivanje nas koji smo inspirisani Tjuringovim uvidima, piše Denet. Tjuringova neobična inverzija razuma – baš kao i Darvinova – ide protiv hiljadugodišnje tradicije razmišljanja. Ako je istorija otpora Darvinovoj misli dobra mera, možemo očekivati da će još zadugo u budućnosti – još mnogo vremena nakon što svaki trijumf ljudskog uma bude jednak ili prevaziđen razmišljanjem “pukih mašina” – postojati mislioci koji tvrde da ljudski um funkcioniše na tako tajanstven način da ga nauka ne može shvatiti.
Prevela i priredila Tanja Jakobi
broj 88/89, jul/avgust 2012.