Svojevremeno skandalozni komentar predsednika jedne niskobudžetne avio – kompanije da bi rešenje za „ekološka trabunjanja“ bila jedna „duboka i krvava recesija“ danas je realnost u političkim agendama na najvišem nivou, koje pitanje posledica klimatskih promena odlažu za neka bolja vremena. Neće ih biti, tvrde pak pojedini ugledni ekonomisti, jer su „klimatske promene najveći i najrasprostranjeniji trzišni neuspeh viđen do sada“. Nasuprot mlakoj državničkoj politici, većina velikih kompanija već više od decenije radi na svojoj klimatskoj i finansijskoj budućnosti, objašnjava profesor Mančesterskog univerziteta Vladimir Janković.
Humanitarna organizacija DARA je nedavno objavila procenu da će do 2030. godine, ukoliko se ništa ne preduzme, efekti klimatskih promena koštati svet 3.2 procenta pada BDP i skoro 100 miliona ljudskih života. U izveštaju se upozorava da je klimatski mortalitet već sada dostigao 400.000 sa cenom od 1.2 triliona dolara, smanjujući globalni BDP za oko 1.6 procenata godišnje. Prognoze ukazuju da bi porast od jednog stepena celzijusa na globalnom nivu značio pad od oko 10 procenata u poljoprivrednoj produktivnosti. Međutim, većina stručnjaka deli mišljenje da je uprkos ovako dramatičnim predviđanjima, angažovana klimatska politika postala žrtva ekonomske recesije, kaže Vladimir Janković, profesor Mančesterskog univerziteta.
Naš sagovornik podseća da je još 2007. godine predsednik niskobudžetne avio -kompanije „Ryanair“ Michael O’Leary, buneći se protiv ekoloških poreza za avioprevoznike, poželeo „dobru, duboku, krvavu recesiju od 12 do 18 meseci koja bi zaustavila ekološka trabunjanja“. O’Leary nije poznat po negovanom rečniku ali njegov komentar je donekle predvideo reakciju na zelene inicijative s početka recesije, ocenjuje Janković i dodaje: „Iako slika nije crno-bela, njena logika se može razumeti: glasačko telo u vremenima stezanja kaiša preferira kratkoročne mere i opipljive rezultate u odnosu na „neopipljivosti“, sa dalekim datumom ostvarenja i maglovitim razlozima isplativosti. U recesiji je, dakle, teže opravdati niskokarbonske investicije koje zahtevaju dalekovidost, kapital, hrabrost i znanje – a pre svega politički signal koji bi investitorima dao miran san da su njihova ulaganja sigurna na duži rok. Ne treba zaboraviti da je izlazak iz karbonske zavisnosti skup: neophodni porast ulaganja u obnovljive energente i prateće infrastrukture za scenarija „kočenja“ emisija na 550ppm do 2050. su između 4.5 i 11.5 procenata iznad ulaganja u postojeće izvore energije“.
BiF: Da li je klimatske promene generisao isti ekonomski koncept koji je produkovao i ekonomsku krizu?
V. Janković: Govor o klimatskim promenama je postao brutalno realističan. Ekološke dimenzije klimatskih promena i negativne posledice na živi svet i zdravlje ljudi tokom protekle decenije često su se zamenjivale analizom ekonomskih rizika i razmišljanjima o dugoročnoj reakciji tržišta. Kao ilustraciju, mogu pomenuti izveštaj Nikolasa Sterna iz 2006. godine – tada šefa Službe za ekonomiju britanske vlade a prethodno glavnog ekonomiste Svetske banke – u kome se kaže da su „klimatske promene najveći i najrasprostranjeniji trzišni neuspeh viđen do sada.“ U tom smislu, naravno da su klimatske promene rezultat tržišne ekonomije i proizvodnje zasnovane na konvencionalnim izvorima energije, kao što su to i zagađenje vazduha i smanjenje ozonskog omotača, i uništavanje šuma i nestanak vrsta. Govoreći ekonomskim jezikom, ove pojave su „negativni eksternaliteti“ koji se u principu mogu „internalizovati“ tržišnim mehanizmima, s tim što u slučaju klimatskih promena veličine procenjenih šteta teže da pod pritiskom recesije demorališu racionalnog investitora i raspoređivanje državnih resursa. Svakako ne pomaže ni činjenica da bi i u slučaju robusne regulacije uvek postojali šverceri -„free-riders“, firme koje usled svoje geografske lokacije ili sposobnosti lobiranja mogu izbeći takse ili ostale oblike kontrole.
BiF: Ali ni sami ekonomisti ne slažu se oko toga koliko je danas moguće proceniti buduće štete?
V. Janković: Prema Sternu, na primer, momentalna ulaganja u smanjenje emisija, ma koliko skupa trenutno, bila bi daleko isplativija od kasnijih i sporijih ulaganja, koje predlaže američki eknomista William Nordhaus. Razlike između Sternovih i Nordhausovih računica su predmet analiza i odnose se na njihovo razmimoilaženje u proceni realne diskontne stope za klimatske štete nanesene u budućnosti. Uobičajene procene od 3-5% su po Sternu „etički neodbranjive“ (Stern koristi 0.1%), jer zanemaruju da su buduće štete i rizici skoro podjednako urgentni i vredni ulaganja kao i tekući. Drugim rečima, oni se ne slažu koliko buduće štete „vrede“ danas i, shodno tome, koliko je isplativo danas ulagati u smanjenje budućih šteta. Očigledno da svako rešenje ove problematike nije samo stvar ekonomske matematike već i etičkih stavova i da nije za očekivati da će „zelene“ investicije ikada biti rukovođene konsenzusom koji je isključivo zasnovan na proračunu diskontnih stopa.
BiF: Da li „zeleni programi“ mogu značajnije da utiču na pokretanje novih industrija i usluga, pa time i na otvaranje novih radnih mesta?
V. Janković: Komentatori se slažu sa takvom procenom. Bankarski kolaps iz 2008. je stvorio barem jednu novinu u vezi sa ekonomijom klimatskih promena: predlog da se ekonomija pomeri od finansijskih servisa i naftne industrije prema zelenoj proizvodnji. Takav predlog je dobio čak i široku političku podršku, makar deklarativnu – setimo se Obaminih obećanja „zelenih poslova“. Iako je ta retorika zgasnula, delimično zbog dubine recesije a možda i zbog reperkusija u Kongresu nakon velike havarije u Meksičkom zalivu, potencijal investiranja u obnovljive energije i klimatski neutralne usluge ostaje i dalje na stolu.
Zalaganja za kreiranje alternativne niskokarbonske privrede, doduše, nisu nova. Može se reći da je interesovanje za „zeleni“ profit bilo u porastu još od sastanka u Riju 1992. godine, a krajem devedesetih se pojavilo mišljenje da tzv. „prirodni kapitalizam“ može pomiriti „prividnu“ kontradikciju između ekološki čistog i ekonomski profitabilnog. Mnogi su reagovali, „previše dobro da bude istinito“, ali ove ideje su dobile na značaju naročito nakon Kjota i uvođenja trgovine karbonom, ali i kao posledica Sternovog evangelizma niskih diskontnih stopa, barem u zapadnoj Evropi i Britaniji. Možete zamisliti do koje mere ovakvi stavovi frustriraju eko-grupe i levo orijentisanu javnost. Pa ipak, „klimatski kapitalizam“ postaje relanost u mnogim enklavama tržišta – od proizvodnje, preko usluga, do maloprodaje – i nije neobično da stručnjaci vide u tome svojevrsnu „akumulaciju kroz dekarbonizaciju“, i stvaranje novih sfera investiranja.
BiF: Kako se kreću procene o vrednostima „zelenih“ tržišta?
V. Janković: Stern smatra da je vrednost niskokarbonskih proizvoda u najmanju ruku oko 500 milijardi godišnje do 2050. Investiranje u nove metode proizvodnje energije bi, do 2050. dostiglo cifru od 13 triliona dolara. Kompanija Shell procenjuje da bi tržiste zasnovano na smanjenju emisija moglo biti vredno i do 1 trilion dolara u prvih pet godina, a zatim 2 triliona godišnje do 2050. Čak i Ujedinjene nacije kroz svoj Program zaštite životne sredine (UNEP) ističu da investitori koji ignorišu ovakve procene rade to na sopstveni rizik. U svakom slučaju, ovakva logika je barem donekle oslobodila investitore od tradicionalnog kalkulisanja o ulaganjima i dobiti, i onima koji raspolažu resursima, podrškom i novcem jedina briga je da klimatske promene budu dovoljno dugo na listi političkih i javnih prioriteta. O tome brine jedna od najvećih međunarodnih institucija, Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC), čiji izveštaji praktično predstavljaju zvaničnu autorizaciju i ratifikaciju dugoročnih investicija u niskokarbonske tehnologije.
BiF: Da li veliki tržišni igrači počinju da kalkulišu sa kimatskim promenama kao novom ekonomskom šansom?
V. Janković: Dovoljno je pogledati dokumentaciju, PR i CSR koje većina velikih firmi koristi kao deo politike razvoja. Ne treba zaboraviti da naftni giganti poput BP i Shella već više od decenije rade na svojoj klimatskoj i finansijskoj budućnosti, uprkos skeptičnoj javnosti. Kompanije koje rano prihvate strateški potencijal klimatskih ulaganja mogu obezbediti prednost „prvih pokretača“ i time dominantno mesto na tržištu, ali i političku težinu u formulisanju mera i zakona ublaživanja i adaptacije. I ponavljam, važno je da takvi prvi pokretači imaju jasan signal i od države i od nauke da skupe promene u poslovanju imaju svoj rezon u dugoročnim hidro-meteorološkim trendovima.
BiF: Prema klimatskim scenarijima, koji regioni se procenjuju kao najugroženiji?
V. Janković: Mediteran će biti ugrožen zbog suša i visokih temperatura. Stručnjaci smatraju da ce tzv. „vodeno siromaštvo“ i „klimatske izbeglice“ postati svakodnevica. Severna Evropa biće ugrožena zbog topljenja permafrosta i daljeg oslobađanja metana i ugljen dioksida. Sve naseljene oblasti u priobalju okeana, naročito zemlje trećeg sveta poput Bangladeša biće žrtve visoke vode i učestalih subtropskih nepogoda. Šteta će biti nanesena megalopolisima, kao i svim velikim gradovima. Kombinacija trenda povećanja stanovništva sa povećanjem gradskog „toplotnog ostrva“ usled izgradnje i širenja veštačkih površina dodatno će pogoršati već postojeće probleme zagađenja vazduha i atmosferske neprilike povezane sa globalnim poremećajima – posledice će biti ne samo infrastrukturne i energetske, već i epidemiološke i društvene.
BiF: Koje indutrijske delatnosti će najviše biti pogođene?
V. Janković: Sigurnost ishrane, poljoprivreda i ribna industrija, stočarstvo, šumarstvo će biti direktno pogođeni. Procene su različite za različite geografske oblasti, ali je konsenzus da će zemlje u razvoju imati štete veće od razvijenih zemalja, što će podstaći dalje ekonomsko raslojavanje i nove političke probleme. Sve vremenski osetljive industrije počev od transporta, proizvodnje, usluga, osiguranja i maloprodajnog sektora biće pogođene, ali ne podjednako. Pojačavanje snage uragana, na primer, će imati posledice na industriju osiguranja, građevinski sektor i turizam. Na berzi bi sezonski vremenski derivativi mogli postati veoma privlačni za industrije koje žele da se obezbede od atmosferske ranjivosti. Neki sektori, dakle, mogu imati zaradu – investicioni fondovi, instrumenti transfera rizika, derivativi, ekološki zajmovi, ili privatni „equity“ fondovi koji ulažu u štete. U septembru ove godine je, recimo, indeks maloprodaje odevanja u Britaniji skočio zbog preranog zahlađenja, a najnovija vest o privrednom porastu od 1 procenta u trećem kvartalu je dovedena u vezu sa lepim vremenom u toku Ollimpijskih igara. Ovo govori da ne postoji definitivan ni jednoznačan obrazac koji povezuje ekonomske i klimatske pokazatelje – oni zavise od lokacije, postojeće privrede, regulative, i raspodele investicija po sektorima.
BiF: Deo stručne i inetelektualne javnosti u svetu zagovara tezu da nove tehnologije ne mogu biti izlaz ukoliko se već sada ne redukuju potrošačke navike, odnosno ne promeni samo poimanje progresa i kvaliteta života. Da li delite takav stav?
V. Janković: Postoji doza ushićenja, pa i naivnosti kada su u pitanju procene efekata i opravdanosti obnovljivih energanata. Naravno da bi bilo idealno imati rastuću ekonomiju i stabilnu planetu – predvidivost ponašanja životne okoline je pretpostavka prosperiteta. Ali realne potrebe za energijom koja bi održala minimalan rast svetske ekonomije su takve da bi bio potreban herkulovski zahvat i mašte i tehnologije kojom bi se te potrebe ostvarile kroz alternativne izvore i metode. Promene ponašanja su bolna tačka svake analize. Sa jedne strane, mali broj ljudi bi želeo da zamisli svet bez jeftinog avio – prevoza i korišćenja interneta. Sa druge, svi smo svesni efekata takvog razmišljanja. Na primer, energetski otisak jednog imejla procenjuje se na oko 0.3 grama ugljen dioksida, što je oko 1 metar vožnje autom. Pogledajmo plastične kese: sa prosečnom težinom od 15 grama, energetski otisak je 100 grama ugljen dioksida, ili oko 300 imejlova. Brojevi rastu kada počnemo da posmatramo dnevne vrednosti ovih i sličnih, neupadljivih aktivnosti, bez kojih, čini nam se, ne bismo mogli. Ili možda bi?
Zorica Žarković
BIZNIS TOP 2011/12