Do pre četiri godine većina kompanija kupovala je servere od ove “velike trojke” – međutim, nove statistike pokazuju da je sada došlo do značajnih pomaka na tržištu. Pre četiri godine 75 odsto prihoda Intelovih server-čipova poticalo je od tri proizvođača servera: IBM, Dell i HP. U 2012, ima ih osam, a ne tri, koji dele 75 odsto profitnog kolača. Velike kompanije danas grade sopstvene servere i centre za podatke.
Godine 1956. prvi moderni kontejnerski brod isplovio je iz Njuarka za Hjuston. Danas nam se ovo može učiniti kao prosta ideja: brod koji više ne nosi nasumično nabacane male sanduke već smišljeno raspoređeni tovar – masivne kontejnere; spremišta koja se lako mogu premeštati sa brodova na vozove i kamione, direktno do fabrika. Za konstruisanje ovakvih kontejnera i plovila bile su potrebne godine, potom još i više – za njihovo usavršavanje i praktičnu primenu. Ipak, nakon što su pušteni u upotrebu, globalna transportna industrija više nikada neće biti ista.
Brodska spremišta – kontejneri – bili su revolucija u brodogradnji. Omogućavali su daleko lakši transport ogromnih količina jeftinih roba od luke do luke. Odjednom, mali sanduci – i mornari koji su živeli od njihovog utovara i istovara – postali su nebitni. Roba može biti pohranjena dovoljno dugo u kontejnerima, onoliko koliko je potrebno da se roba prebaci iz jedne fabrike u drugu, značajno štedeći vreme, novac i trud.
Analogno ovome, danas se odvija jedan sličan preobražaj: ovog puta, trasportujemo digitalnu, a ne fizičku robu. Umesto zidanja fabrika vidimo uspon onih digitalnih, virtuelnih.
Važne i uticajne ličnosti čije akcije i ideje snažno utiču na tok događaja u tehnologiji – Facebook, Google i Amazon – ne mogu opstati na ovakvim serverima – slabim i nedovoljno moćnim. A količina podataka koje treba pohraniti vezana je za jedan opštepoznati izraz: data-centri.
Po toj analogiji, one male gajbe i sanduci i vredni mornari predstavljaju sada već prevaziđene servere/centre za pohranjivanje podataka, čiji su “poslužitelji za utovar i istovar” proizvođači Dell, HP i IBM. Gde god da u svetu kompanije kupuju servere za pohranjivanje i prebacivanje svojih digitalnih roba i dobara, u jednom trenutku morale su da se oduče za nekog od ova tri velika igrača. Sada, kompanije radije biraju da same prave svoje servere i data-centre.
Zašto? Zato što su potencijali za efikasnost veći. Porast digitalnih „data-fabrika“ veoma je nalik nekadašnjoj epohi u kojoj je izgradnja sopstvene proizvodnje na terenu, fizički, značajno uticalo na razvoj biznisa. Tako, naime, velike kompanije danas grade sopstvene servere i centre za podatke. A oni mali „sanduci“? Pa, postaće prevaziđeni, stvar prošlosti.
Tako su se okrenuli konstruisanju sopstvenih „fabrika podataka“ koje su brže, sveobuhvatnije i fleksibilnije. Ovakvi “self-made” centri za podatke u stanju su da obrađuju daleko veće količine podataka od standardno zapakovanih servera i data centara, koji su dugi niz godina dominirali na tržištu.
Dalji dokazi u prilog ovim tendencijama mogu se uočiti po nekim zanimljivim podacima koje je pre nekoliko meseci Intel-ova CIO Dajen Brajent dala magazinu Wired. Ona je rekla da je u 2008, 75 posto prihoda Intelovih server-čipova poticalo od tri proizvođača servera: IBM, Dell i HP. U 2012, ima ih osam, a ne tri, koji dele 75 posto profitnog kolača.
Do pre četiri godine većina kompanija kupovala je servere od ove “velike trojke” – nove statistike koje je dala Brajentova pokazuju da je sada došlo do značajnih pomaka na tržištu. HP je negirao valjanost tih brojki, navodeći kako oni, uz Dell i IBM, drže 73,9 posto tržišnog udela. Ipak, ako pogledate koliko su data-centri zapravo napredovali i uzeli maha, ispada da podaci Brajentove potvrđuju značajne promene u industriji servera.
Tako je, kao rezultat ovog poremećaja, danas u toku razvoj tri ključna trenda.
Zahtevi pojedinačnih kompanija već su prerasli obim proizvodnje (dosadašnjih) dobavljača/proizvođača servera. Danas, samo jedna kompanija ima toliku količinu podataka za pohranjivanje da se tom količinom može obuhvatiti gotovo čitav biznis jednog značajnog proizvođača servera. Ako Dell ima npr obim proizvodnje od 2 miliona servera – a vašoj je kompaniji potrebno milion takvih – onda samo vaše sopstvene potrebe sačinjavaju polovinu Dell-ove ukupne proizvodnje. Ovo je tačka u kojoj pitanje posrednika/dobavljača/proizvođača postaje besmisleno i bespredmetno. Samo se upitajte šta o svemu ovome misli jedan Google, koji se na Intelovoj listi nalazi na petom mestu od osam najvećih serverskih “proizvođača”. A ovaj gigant, nepotrebno je i reći, čak ni ne prodaje servere. Njima je, naprosto, ogromna količina servera potrebna kako bi vodili svoj biznis; to, sve u svemu, znači da ima mnogo više smisla graditi sopstvene servere i data-centre.
Kompanije koje proizvode komponente (kao što, recimo, Intel proizvodi serverske čipove za Dell, HP i IBM, prim. prev.) konsoliduju se međusobno i sve više standardizuju. Još jedan trend: sve je manje kompanija koje se bave proizvodnjom serverskih komponenti. Ostala su nam samo tri glavna proizvođača – Intel, Samsung i TSMC, dok su samo dve velike kompanije za hard – diskove (Seagate i Western Digital). Ova konsolidacija bez presedana znatno olakšava kompanijama da grade svoje data – centre, jer manji broj igrača automatski povlači veću standardizaciju komponenti. Kompanije tako mogu birati između ova tri proizvođača, koje komponente žele da koriste u svom poslu.
Komponente postaju roba kao i svaka druga. Tako su, u jednom trenutku, roba postali i sami serveri. Danas, međutim, posmatramo iste tendencije u proizvodnji serverskih komponenti: kupovina ne servera već komponenti od koji su sačinjeni – ploče, mrežnih kontrolera i procesora itd – pokazatelj je velikih pomaka na tržištu. A oni, isto tako, pokazuju da kompanije sve češće prave sopstvene servere i data-centre, umesto da kupuju hardver od nekog drugog ili troše novac za zakup data -prostora na tuđoj računarskoj opremi. I, što je možda još značajnije – Intel je uzeo u obzir ovakav trend, pa sada svim zainteresovanim kompanijama nudi garanciju i na pojedinačne komponente.
Ono čemu prisustvujemo u svetu servera i data-centara je upravo ono što smo videli pre 50 godina – kada su transportni kontejneri i propratne fabrike uneli revoluciju u globalni način poslovanja.
Kontejneri – brodski, kamionski, avionski – korenito su izmenili način na koji čuvamo i prebacujemo fizičku robu. Moderni data-centri menjaju način na koji čuvamo i transportujemo digitalna dobra. Računari i serveri bili su nekada u fokusu naše industrije, pre pojave data-centara – baš kao što su nekada mali sanduci bili u fokusu brodskog transporta, pre pojave kontejnera. Danas, međutim, možemo da izrađujemo vlastite data-centre, da ih konstruišemo i prilagođavamo… baš kao što su nekada konstruisani kontejneri i fabrike.
Šta bi sve ovo trebalo da znači? To bi značilo da će velike kompanije same izrađivati svoje date-centre i njima upravljati. A male kompanije želeće da iznajme prostor kod većih “data-centrala”.
Ovo je već jedna nova vrsta „cloud computinga“, holistički koncept koji će maksimizirati efikasnost naših ekonomija i dovesti ih do jednog višeg nivoa. A u ovom poslu više neće biti bitan onaj ko pravi “ambalažu”, već sadržaj – a to su komponente.
Džejson Hofman,
The Wired magazin, 17. decembar 2012.
(prevod: Milan Lukić)