Britanska vlada uvodi maksimalni iznos socijalnih usluga koje jedna porodica može da primi, što, kako misle tamošnji analitičari ne bi uradila čak ni veoma konzervativna Margaret Tačer. Inicijator ove ideje misli da Britanci treba više da se potrude da bi sebi obezbedili egzistenciju.
Kada je britanski ekonomista Vilijam Beveridž usred Drugog svetskog rata predstavio svoj izveštaj o koristima opšteg osiguranja u slučaju nezaposlenosti, većina Britanaca imala je važnijih briga. Ipak, Beveridž je time položio temelje britanske socijalne države. Sedamdeset godina kasnije, konzervativno-liberalna vlada usudila se da učini nešto od čega bi ustuknula i Margaret Tačer. Od oktobra ove godine, vlada će postepeno početi da uvodi jedinstveni maksimalni iznos socijalnih usluga koje jedna porodica godišnje može da primi. Mera se zove „universal credit“, koji iznosi 26.000 funti godišnje. U ovaj iznos uključena su primanja zbog radne nesposobnosti, poreske olakšice za porodice, kao i novac za socijalno stanovanje. Vlada je svoje planove predstavila u utorak i namerava da okonča reforme do kraja 2017. NHS (državno zdravstveno osiguranje) ostaće pošteđeno.
Pokretačka snaga iza ovih reformi je konzervativni ministar rada i socijalnih pitanja Ian Dankan Smit, veliki fan Margaret Tačer. On je pristalica ideje da Britanci treba više da se potrude da bi sebi obezbedili egzistenciju. Ne treba da nas čudi što Smit najvećeg krivca vidi u bivšoj laburističkoj vladi. „Država blagostanja pod laburistima dovela je do toga da su hiljade porodica zavisne od državne pomoći, umesto da se potrude da pronađu posao.“
U ovom trenutku nekih 5,5 miliona Britanaca u radno sposobnom dobu prima neki vid državne pomoći, uključujući 1,6 miliona ljudi koji imaju pravo na vremenski ograničeno osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Uz to, sve je više dugoročno nezaposlenih. Čak 67% primalaca pomoći, prema podacima ministarstva rada, nije bilo u radnom odnosu najmanje 5 godina. Administracija socijalnih usluga godišnje košta oko 3 milijarde funti, a gotovo svaka treća funta državnih prihoda odlazi na neki oblik socijalnih usluga. U očima konzervativaca to nije samo klasično rasipanje državnog novca, već pre svega teret za one koji rade. „Postavljamo pitanje gde je tu pravda. Radnik koji radi jutarnju smenu kreće na posao i šta ima da vidi – kod njegovih komšija su još uvek spuštene roletne. Oni spavaju i svoj život finansiraju socijalnim uslugama“, grmi ministar finansija Džordž Ozborn. Prema procenama njegovog ministarstva socijalni rashodi će pojesti trećinu državnog budžeta, ukoliko se nešto hitno ne preduzme. Ian Dankan Smit i Ozbornov kabinet ovom reformom nameravaju da postignu dva cilja. Prvi cilj je podsticanje što više ljudi da traže posao. Važna pretpostavka za ovo je debirokatizacija državnog socijalnog sistema uz pomoć „universal credita“. I drugo, mere štednje potekle iz Dauning strita 11, inače sedišta ministarstva finansija, moraju se sprovesti bez odlaganja.
Velika Britanija još uvek oseća posledice najteže finansijske krize u poslednjih 80 godina. Javni dug, prema podacima Eurostata, iznosi 86% BDP-a, što ide u prilog konzervativcima, koji pre svega nameravaju da režu socijalne usluge. Uz ograničenje iznosa socijalnih usluga vlada planira ukidanje usklađivanja socijalnih usluga sa inflacijom i ograničavanje njihovog godišnjeg uvećanja za samo jedan procenat u naredne tri godine. Time će primaoci državne pomoći morati da progutaju dalje pogoršanje životnog standarda, jer je stopa inflacije veća od dva odsto.
Laburisti, sindikati i socijalna udruženja protive se ovim reformama strahujući od produbljivanja podela u društvu. Međutim, laburisti ovom prilikom prećutkuju činjenicu da je do najvećih razlika u dohotku došlo upravo za vreme njihove vladavine 2002-2008. Tokom ovog perioda ekonomska elita, 0,1% stanovnika na vrhu lestvice dohotka, uvećala je svoja primanja za 600%, dok su realni dohoci većine Britanaca stagnirali ili padali. Najteža situacija je u takozvanim kritičnim oblastima poput istočnog Glazgova, jednog od najsiromašnijih gradskih regiona u Velikoj Britaniji, gde 9 od 10 stanovnika živi od državne pomoći, a alkoholizam je najčešći uzrok smrti. Nekada davno ovaj škotski grad bio je centar brodograditeljske industrije, ali ti dani su odavno prošli.