/ Otisak / Italija: Demokratija na ispitu
BiF Analize Čitajte B&F online

Italija: Demokratija na ispitu

This post has already been read 1510 times!

Ingovernabilità je reč koja dominira ne samo italijanskom nego i svetskom štampom. Za taj pojam mi nemamo jednu reč, a njegovo značenje bi se dalo naći u poslednjoj rečenici teksta objavljenog pre mesec dana na istom ovom mestu, koja glasi: „Onaj ko na izborima tesno pobedi, neće imati dovoljnu većinu u parlamentu da bi uradio bilo šta korisno po zemlju i građane.“ Ukratko – politička paraliza. Citirajući samoga sebe nisam imao nameru da likujem kako sam naslutio zbivanja, jer se time iscrpljuje sve što sam pogodio, a šta se stvarno dogodilo nisu u stanju da shvate ni moćni timovi analitičara, a kamoli jedan novinar. Uostalom kako izreka glasi: „Ko pogodi  cilj, promašio je sve ostalo.“ Dakle, Italija je glasala, a saopštavanje rezultata praćeno je zebnjom kao finale svetskog fudbalskog prvenstva u kojem nacionalni tim igra. Na kraju nikome nije jasno da li se igra završila pobedom ili porazom, pa zato nema ni slavlja.

Vlast i obavezu iznalaženja izlaza iz krize dele tri partije, koje kao revolveraški trio iz Tarantinovih filmova, svaki sa po dva revolvera, onoj drugoj dvojci drži cev na slepoočnici – ni u filmu, srećom, niko ne opali. Od te tri partije dve su tradicionalne (Bersanijevi demokrati – PD i Berluskonijeva – PDL), a jedna je sasvim nova, nekonvencionalna, konglomerat nezadovoljstva; nije jasno da li je to upošte partija te takvo ime i nosi: „Pokret 5 zvezdica“ (Movimento 5 Stelle – M5S), kao hotel, film ili proizvod najvišeg kvaliteta. Taj treći polupobednik je najveća nepoznanica. Okuplja, rekao bih, proletarijat trećeg milenijuma –  mlade bez nade, radnike bez posla i male privatnike bez egzistencije. Ovi poslednji masovno su bankrotiravali zbog krize. Samo u prvih šest meseci prošle godine 118 takvih „privatnika“ izvršilo je samoubistvo! Ni  jedna stara partija, zanete svojim kombinacijama osvajanja vlasti i gledanjem u soc spoljnih finansijskih i političkih diktata, nije njima obraćala dovoljno pažnje. Sada se iščuđavaju i traže sopstveni spas.

Konačni rezultati izbora pokazuju da je upravo M5S prva pojedinačna partija u Italiji sa 25,5 odsto glasača, druga je PD (25,4), treća PDL (21,5) dok je najveća nada EU, tehnokrata Monti, dobio neutešnih 8,3 odsto. Kako po italijanskom zakonu pravo predlaganja vlade stiče koalicija, to je ipak PD na prvom mestu (29,5), na drugom PDL (29,1) i treći M5S sa svojih 25,5 odsto glasova. Snaga trećega je upravo u tome što nije koalicija, jer PD čine 6 grupa od koji su samo dve prave partije, a ostalo pokreti koji se zovu Megafon, Edelvajs i slično. Koaliciju PDL čini čak 9 grupa, od kojih su dve profašističke i jedna secesionistička. Montijev pokret je imao dva saveznika – jednog demohrišćanina i jednog ex fašistu. Monti se preigrao kada je od tehnokrate želeo da postane političar i ušao u konfrontaciju sa svima. Za ovu turu izbora on je autsajder na kojega niko ne računa. Moglo bi da se desi, da kao ukrasni lisitić peršuna, bude stavljen na neko „kuvanje“ važnijih sastojaka. Valja identifikovati M5S čiji je vođa Bepe Grilo, biši komičar, gromadni uspaljenko, sklon da napada sve i svakoga, kao i da obećava svašta, međutim sa jakim talentom populističke upotrebe velikog nezadovoljstva. Iza njega u senci stoji internetski guru, Đanroberto Kazaleđo, za koga važi da „piše scenario“ po kojem Bepe Grilo igra pred javnošću. Nepojamna je veza između njih dvojice i prilično amorfne mase sledbenika bez političkog iskustva. Njihova struktura upravljanja, izbor predstavnika, komunikacija i kreiranje ponašanja podvrgnuti su kombinaciji Web-a i okupljanja masa na trgovima uz potpuno prenebregavanje TV, oko koje se drugi jagme.

Dakle trojka na vrhu moraće da nađe rešenje kako da se prva trećina udruži sa još nekom da bi dobila preko 50 odsto glasova i pravo da ponudi vladu. Postoji pomoćna varijanta da prvoplasirani PD formira manjinsku vladu i da krajnje nestabilno opstaje od glasanja do glasanja u parlamentu. Vođa DP, Pjerluiđi Bersani, već je najavio tu varijantu, uz zahtev za poverenje vladi na njen program već na prvom zasedanju što znači da ako ga ne dobije, vlada pada i mora se ići na nove izbore. Doskora arogantni Berluskoni, postao je mek kao pamuk pa nudi prvoplasiranom da zajedno naprave vladu spasa (levice i desnice) uz patetičnu retoriku o nacionalnom interesu. Medjutim, kako njemu niko više ništa ne veruje, pa je njegovu stranku glasalo čak 7 miliona glasača manje nego na prošlim izborima, jer je izneverio sve i svakoga, to njegova varijanta nema mnogo izgleda. Tim pre što niko u svetu ne bi voleo da vidi Berluskonija, makar i kao pomoćnog kormilara Italije.

Poseban problem je što u aprilu ističe mandat predsednika države, Đorđa Napolitana, komuniste u mladosti i italijanskog političara koga poštuju svi u svetu, od Pape do Obame. On je nesporno vešt i korektan političar, koji odbija da prihvati  još jedan mandat ili produženje sadašnjeg, a veruje se da će – vođen iskustvom, političkom veštinom i razumom – uspeti opet da iznađe najbolje rešenje da bi se izbegli ponovni izbori. Grilo za tu funkciju predlaže Daria Foa, a on Grila – komičarska ujudurma.

Nepredviđeni haos

Razvoj događaja niko nije predvideo. Agencije za ispitivanje javnog mnenja mesecima su davale prognoze da levi centar (PD) ubedljivo vodi sa 36 prema 24 odsto u odnosu na desnicu, uzgred su beležili duel M5S i Montijeve partije sa oko 11 do 14 odsto i sve je izgledalo da će Berluskoni i desnica biti pokopani. A onda je Silvio B. – neobuzdani prevarant, šarlatan, plejboj u poodmaklim godinama, svom silinom ušao u igru, boreći se da sačuva sebe i svoju partiju, koja je pala čak na samo 16 odsto pristalica. Ne postoji šta nije obećao, a osnovno je bilo da će ukinuti porez na imovinu i vratiti iznos koji su platili za prošlu godinu, te taj iznos od 4,5 milijardi manjka za državnu kasu nadoknaditi oporezivanjem Italijana koji su izneli pare u Švajcarsku. Kad su Švajcarci zvanično saopštili da od toga nema ništa, zakleo se da će iz sopstvenog džepa dati pare. Kad se videlo da ni to ne pali, posegnuo je za starim marketinškim podmuklim trikom: poslao je na adrese poreskih obveznika pisma identična sa obrascem obaveštenja poreske uprave u kojima im saopštava da tim pismom mogu podići povraćaj poreza na imovinu uplaćen u 2012. godini, te da iznos mogu primiti preko svog tekućeg računa ili ga podići direktno na šalterima pošte. Malo ko je obratio pažnju na sitno odštampanu fusnotu u kojoj piše da je to obećanje i da će važiti tek ako Berluskoni bude pobedio na izborima. Stvorili su se redovi pred poštanskim šalterima, prerasli su  u horove psovki izigranih.

Nakon izbora Berluskoni je gotovo panično počeo da daje pomirljive izjave i preko svojih poslušnika izneo ponudu „velike koalicije“ sa levicom. Možda bi mu taj trik uspeo da nije 1998. godine sa tadašnjim vođom levice, Masimom D’Alemom, sklopio pakt o bipartizmu – da dve najveće partije vladaju, a da male šutnu sa scene. Udvostručen je cenzus (na 4 odsto) za ulazak u parlament, pa su otpali neki opiljci sa desnice, ali i dve komunističke partije i zeleni, sa levice. Složno je izglasana serija zakona među kojima i dva ključna za Berluskonija (o superimunitetu  za 4 najviša položaja u državi, te zakon o telekomunikacijama koji njegovim privatnim TV donosi monopolski položaj u oblasti pribavljanja oglasa). Kad je to dobio glatko je šutnuo saveznike sa levice, blateći ih na sve načine. O Berluskoniju i njegovim moralnim i političkim vratolomijama Biznis i finasije na svom sajtu publikuje sveobuhvatan feljton. I u ovoj izbornoj situaciji Berluskoni proklamuje svoju  pobedu, iako je od prošlih izbora njegova partija izgubila 7 miliona glasača. No, svestan da je na izdisaju, prihvatio bi partnerstvo i sa Bepe Grilom, samo kad bi taj hteo. Verna mu je ostala jedino secesionistička Severna liga (Lega Nord), koja se zahvaljujuči savezu sa njim polako širi i osvaja ceo sever Italije sa namerom da ga, kad dođe trenutak, odcepi i proglasi svoju državu Padaniju. Nekadašnji vođa, Bosi, želeo je to da postigne silom, sadašnji Maroni, skloniji je političkom cenjkanju i tihom osvajanju prostora. Vođstvo te partije činili su uglavnom nisko obrazovani nasilnici – Bosi je po kavlifikacijama rok i pop pevač – koji se polako pripitomljavaju, ne slikaju se više pokazujući vulgarne simbole i ne tvrde, kao Bosi, da italijanskom zastavom mogu samo obrisati d…-onji deo leđa. Ipak, i njima je rejting opao i teško da bi ušli u parlament da nisu u koaliciji sa Berluskonijem.

Sekretar PD, Pjerluiđi Bersani, smireni, razumni reformator koji je na predizborima levice uveo glasanje ne samo za kandidata budućeg premijera nego i za sve buduće poslanike i tako se oslobodio ustajalih kadrova i dogmatske politike. Njegov osnovni princip je da pristaje na saradnju sa svakom partijom i političarem ukoliko se on slaže sa programom levice. Objektivno to je prilično oštra selekcija. Tako je i koaliciju od 19 političkih partija i grupa, koje su pod simbolom masline Romana Prodija, ratovale više između sebe nego sa desnicom, sveo na dve partije i četiri beznačajne političke grupe. Kao ministar za ekonomski razvoj u Prodijevoj vladi započeo je značajne reforme liberalizacije i modernizacije, ali je najveći deo blokiran u parlamentu, da bi ih uglavnom sprovela tek Montijeva tehnokratska vlada kao svoj patent razvoja. Druga partija iz leve koalicije se poetično zove „Levica, Ekologija, Sloboda“ (SEL) – njen vođa je Niki Vendola, predsednik južnjačke regije Pulja, kooperativni komunista, deklarisani gej, verni katolik, sa odličnim vezama sa visokim klerom i neizbežnom dijamantskom minđušom u levom uhu. Nije zagrižen da uvede gej brakove, traži samo izjednačavanje sa defakto brakovima nevenčanih. Sa Bersanijem dobro sarađuje, pogotovo od kada je iz rezultata izbora video da bi ispao iz igre da nije u koaliciji.

Treći akter je Pokret 5 zvezdica i njegov eksponent (nema nikakvo zvanje) Bepe Grilo (Beppe Grillo) komičar sa TV i trećerazrednih filmova (Regan je takođe bio beznačajni glumac!). Nestalnog duha i preterane fizičke energije (u izbornoj kampanji je imitirajući Mao Cedunga preplivao sa kopna na Siciliju – 3,2 km žestokog mora između mitske Scile i Haribde – „da donese pravdu“), nezadržive lavine reči, ne bira neprijatelja (osuđen je svojevremeno na kaznu od 4.000 € jer je lažno optužio dostojanstvenu tada stogodišnju nobelovku i doživotnu senatorku, Ritu Levi Montalćini, da u dosluhu sa farmaceutima truje narod). Pred ove izbore hvalio se da mu nobelovac Jozef Stiglic savetuje, što je dotični odmah demantovao. Ukratko svašta od njega. Politički pohod on je počeo borbom za automobile („Auto H“) na vodonik. Pred Fiatovu  najveću fabriku dovukao je neku šklopociju, ustvrdivši da ta ide na vodinik i da bi automobil koštao 2 – 3 hiljade evra, a iz auspuha mogao da se diše čist kuseonik, samo kad međunarodni kapital i multinacionalne kompanije ne bi krale ljude. Neuspevši u tome proklamovao je „Vafa“ pokret. Naziv je skraćenica od psovke „vaffanculo“  (j… se!) koju je upućivao korumpiranim parlamentarcima, ali i svima drugima. Svesno ili ne, ali on izigrava današnjeg Savanarolu – moralni bič.

U maju mesecu 2009. godine pokušao je da se ubaci na predizborima demokratske partije za njenog kandidata za budućeg premijera. Nisu mu dopustili. U septembru iste godine internetski guru Đanroberto Kazaleđo (Gianroberto Casaleggio) uočava „rudnik“ i uspeva da sa Grilom sklopi savez i preobliči njegov politički haos u postmodernu partiju „Pokret 5 zvezdica“. Kazaleđo, dugokos i sa uočljivom željom da liči na Džona Lenona, je vlasnik agencije koja se bavi unapređenjem prodaje preko interneta i po tom modelu je lansirao novu partiju. Istovremeno ime, logo i istatut  patentirao je zvanično kao vlasništvo njega i Grila – dakle partija postaje privatno preduzeće! Rezultati izbora pokazuju da je Kazaleđo veliki mag svog posla, jer je uspeo da privlače 8,4 miliona pristaša. M5S preko interneta komunicira sa članstvom i čak tako bira rukovodstvo i poslanike za parlament i lokalne uprave, sa velikim mogućnostima manipulacije. Sve je naoko javno, ali krajnje netransparentno. Neki koji su se povukli iz vrha partije optužuju da u njoj nema ni trunke demokratije, da se o finansijama ništa ne zan, da praktično iz senke vlada Kazaleđo, puštajući Grila da pleni i skreće pažnju javnosti.

Izrazitu suzdržljivost prema toj političkoj tvorevini korigujem iskrenim poštovanjem za njeno članstvo, kako rekoh – proletarijat trećeg milenijuma. Strah me je da bi taj očajni deo stanovništva mogao biti još jednom izigran i tako bi definitivno bile zatvorene perspektive pravednijeg društvenog razvoja, ne samo u Italiji. Neka forma saradnje M5S i demokrata mogla bi neiskusnim mladim poslanicima i senatorima, koji su se našli u čudu, dati političku logistiku i približiti ih levici sa kojom imaju mnogo zajedničkih intencija, a čiji je sekretar Bersani jasno rekao: „Mi jesmo  prvi, ali nisamo  pobednici“. Dakle u nekoj formi zajednice mogli bi biti i pobednici. Zajedničke tačke su im: temeljna reorganizacija u korist zapošljavanja i pokretanja ekonomije, pravednija raspodela bogatstva, žestoka bitka protiv mafije i korupcije, smanjenje broja parlamentaraca (ima ih 945) i političkog aparata uopšte, smanjenje plata političara koje su najveće u EU, dostići nivo življenja i obrazovanja najrazvijenijih…

Na žalost Grilo, osećajući da u zajednici može izgubiti svoj model upravljanja partijom kao verskom sektom, žestoko odbija saradnju. Naviknut da ruši, a ne da gradi, napada Bersanija „kao mtvaca koji govori“ i tvrdi da nikada neće glasati poverenje njegovoj vladi. Njegovi sledbenici, ljudi su pa se boje gubitka tek osvojenih pozicija i  poslaničkih plata, po prvi put protestvuju i traže pregovaranja. Ako ne uspeju slede ponovni izbori ili guranje levice u neprirodnu koaliciju sa Berluskonijem i Montijem kako bi se vlada ipak formirala. Igra je napeta i opasna, jer bi lako mogla navesti sile iz senke (vojska, policija, jaka masonerija, mafija…) da žestokim udarom „spasavaju državu“.

Njujork Tajms tvrdi da je Grilo odbio 100 miliona dolara subvencija, za šta, bar ja, ne nalazim dokaza. Posebno je pitanje otkuda mu pare koje prtilično neštedimice troši, medjutim italijanske partije se finasiraju na sledeći način: putem tzv. „4 od hiljadu“ i naknadom za troškove izbora. Referendumom (uz učešće 90,3 odsto glasača) je 1993. godine odlučeno da se političke partije finasiraju time što će svaki poreski obveznik slobodno odlučiti  kojoj partiji daje 4 hiljadita dela svoje poreske obaveze. Lepo, demokratski, ali malo za glomaznu političku mašineriju. Da bi se spasli besparice političari su jednoglasno odlučili u parlamentu da partijama nakon izbora pripada „naknada troškova“ od 5 evra po dobijenom glasu. Tako je na izborima 2008. Berluskonijeva PDL „zaradila“ 206 miliona, PD 180 miliona i tako redom, ukupno nepuna milijarda! Za ove izbore objavljena je šema buduće raspodele po kojoj PD treba da dobije 45,8, M5S 42,7 a PDL 38 miliona evra, jednog dana. Grilo još nije izjavio da će odbiti te milione.

Politika kao folklor

Ako se italijanska politička scena ne raspadne pre, onda će konstuisati najmlađi parlament u EU uz 34 odsto ženskih deputata, dok je do sada bio najstariji (posle britanskog) sa samo 14 odsto žena. Podmlađena PD i mladost M5S učinili su preokret. Do sada je parlament bio skup korumpiranih političara (95 poslanika je pod istragom ili osuđeno, ali ih štiti imunitet – od toga 65 je iz Berluskonijeve partije), ekstravagantnih radikala (za poslanicu su svojevremeno imenovali porno zvezdu – Ćićolinu), besmislenih ličnost (Berluskoni je dvojicu svojih školskih drugova imenovao za posalanike sa obrazloženjem – „ako je Kaligula mogao da uvede konja u senat, mogu i ja dva magarca“), zatim nadrilekara, paranormalistu, brojne predstavnike onih sa IQ ispod proseka i nasuprot njima briljantne političare i intelektualce. Valjda je to demokratija.

Vidim da se predsednik Napolitano naljutio na predsednika nemačke SPD Štajnbruka, što je rekao da su u Italiji izabrana dva klovna. Ja ljutnju ne shvatam sem kao povredu protokola. Samo dan ranije uticajni novinar Đulijano Ferara (Giuliano Ferrara) u mladosti aktivni član ultraleve organizacije Neprekidna borba, a danas ultradesni politički savetnik Berluskonija, napisao je: „Ovi izbori moraju biti tumačeni antropološkim, a ne političkim ključem. Sada je jasno: u Italiji nemaju cenu profesionalci, tehnokrati, ponajmanje ozbiljni političar. Pobedili su komičar Grilo i veliki showman Berluskoni“. Bil Emont, urednik The Economista, napravio je na istu temu film „Girlfriend in coma“. Nikada ranije nisam video tako žestoku kritiku Italije sa toliko ljubavi prema njoj. Svet voli Italiju i kad joj drži lekciju.

Dvojica briljantnih Italijana, kad smo već kod „klovnova“, dobila su najveća svetska priznanja Dario Fo – Nobelovu nagradu, a Roberto Beninji – Oskara za film „La vita e bella“. Obojica su nenadmašni produkt italijanske tradicije pagliaccia i piazze (klovnova i ulice u našem smislu). Sa Foom su u Nobelovom komitetu imali muke gde da ga svrstaju, jer nesumnjivo zaslužuje nagradu, pa su ga tutnuli u literaturu sa kojom ima manje zajedničkog nego sa pozorištem i likovnom umetnošću, a svoje burleskne spektakle izvodi najradije po trgovima širom Italije. Beninji je briljantni tumač Dantea, uz duboko poznavanje klasične literature i filozofije, ali sve, čak i tragediju konclogora tumači metodom spadala, šarlatana, klovna. Italija je jedna i jedinstvena. Danas je to anahronizam koji nestaje zatrpan hamburgerima, iPhonima, serijskim proizvodima neke nove civilizacije kojoj nije dosta što dominira, nego želi da uništi sve što nije njeno.

Epilog italijanskog kaprića, voleli mi to ili ne, napisaće svetsko finasijsko tržište. Neurotične berze reagovale su prvog dana posle izbora oštim padom od – 4,9 procenata i „spaljenih“ 17 milijardi evra, uz rast spreda za 60 poena. Dan kasnije pad se smanjio za 1,06 odsto, pa je uspela prodaja državnih obveznica u iznosu od 7 milijarrdi evra. Kalvarija je ipak tek na početku. Italija je shodno broju stanovnika i moći privrede najzaduženijia zemlja na svetu (33.400 evara po stanovniku). Njoj to niko neće hteti da oprosti. Bez pomoći EU nema joj spasa, a Grilo traži napuštanje evra, pa i Unije. Neminovne su dalje reforme i stezanje kajša. Moguća je jedino pravednija raspodela tereta, ali ne i njegovo otpisivanje. Prenebregnuti te činjenice znači pasti na nivo sa kojega bi Grčka izgledala kao Holivud.

Kraća verzija ovog teksta naći će se u najnovijem, martovskom izdanju časopisa Biznis i finansije

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close