U Italiji se 24. i 25. februara održavaju izbori – „presudni“, kao i uvek. Sjajni TV novinar, Enco Bjađi, koga je Berluskoni oterao sa državne TV RAI i iz života, jer je osamdesetogodišnjaku novinarstvo bilo smisao postojanja, rekao je nekoliko sažetih istina o svojoj zemlji, među njima i ovu: „U Italiji je situacija uvek tragična, ali nikada ozbiljna“. Naime, nakon veštog svrgavanja Berluskonija krajem 2011. godine, vladu tehnokratskog spasa formirao je Mario Monti, predsednik najčuvenijeg italijanskog ekonomskog univerziteta Bokoni i bivši komesar za tržište i konkurenciju u EU, te za godinu dana uspeo da reformiše i sredi ekonomiju toliko da je famozni spred sveo sa 574 na ispod 300, što kreditne obaveze smanjuje za oko 40 milijardi evra. Italija je njemu zahvaljujući prestala da bude pretnja: njen bi krah povukao za sobom EU i evro.
Tri meseca pre isteka mandata te vlade Berluskoni je zapretio da će je oboriti ako ne usvoji dva zakona koji njemu obezbeđuju sudsku nedodirljivost i veće prihode medijske imperije. Monti je podneo neopozivu ostavku ne želeći da služi nikome, pa su raspisani prevremeni izbori. Tehnokrati to obično ne rade, ali Monti nije odoleo da učestvuje u političkoj igri te je stvorio svoju pseudopartiju „S Montijem za Italiju“. Njegove ambicije su uočljivo veće nego što su realne šanse (oko 10% potencijalnih glasača). Tokom tehnokratskog upravljanja i sprovođenja reformi najjači saveznik mu je bila demokratska partija levice (PD) koju je, međutim, postavši političar definisao kao svog „prirodnog protivnika“, a desnici ponudio savez pod uslovom da prethodno sa svog vrha ukloni Berluskonija. Ima logike: Monti je ipak bio jedan od ekonomista u vrhu Goldman Sachs banke, Moody’s kredit rejting agencije, Coca Cole, Atlantic Council think tanka i miljenik Vatikana, te mu pakt čak i sa umerenom levicom nije blizak. Gotovo po svim anketama, levica (PD) koju predvodi smireni evropejac i dosledni reformator Bersani, dobiće najviše glasova, ali je pitanje hoće li imati i većinu. U bilo kakvoj sprezi sa Montijem odneli bi pobedu kojom bi slistili ne samo Berluskonija nego i druge populiste sa krajnje levice i desnice. Bersani je ponudio takvu saradnju, ali je Monti nije prihvatio.
Nastao je politički haos besmislenih nadmetanja pa se „suštinskim stvarima u Italije ne bavi politika nego sudovi i komičari“ (opet Bjađi). Sud je otkrio da je u najstarijoj banci na svetu – Monte Paschi di Siena (osnovana 1472. godine), u dugo prikrivanoj igri sa derivatima prokockano 4, možda 8, možda 9, a možda čak 11 milijardi evra. Skandal ogromnih razmera koji sve političke partije teže da minimizuju, jer su sve upletene u manipulisanje bankom. Istovremeno, komičar Bepe Grilo, osnivač političke partije „Pet zvezdica“ populistički hara političkom scenom i dobija, po anketama, 12% do 14% glasova. Niču ili dižu glavu brojne grupe i partije naročito na krajnjoj desnici, pa je tako Italija dobila svoju podružnicu grčke „Zlatne zore“, a čak je i novosadski vođa Nacionalnog stroja, Goran Davidović, dolazio na bratimljenje sa italijanskim fašistima. Da bi se dodvorio rastućoj ultradesnici, Berluskoni je na Dan sećanja došao nepozvan na komemoraciju i izjavio kako je Musolini, kad se izuzmu rasisitički zakoni, uradio mnogo dobroga! Ukratko haos – gotovo ludilo.
A haos takođe ima cenu. Od 2008. godine BDP je pao za 6,8% i shodno tome u proseku 35 preduzeća dnevno prestaje da postoji; nezaposlenost koja je bila jedna od najnižih u EU dosegla je 11,2%, a među mladima do 25 godina čak 36,6%; porezi su porasli na 46%, što praktično znači da uz ostale namete zaposleni sa 2.000 evra bruto plate na ruke primi 1.060 evra. Trošak za hleb porastao je za 41,5%, za meso 37,6%, za ribu 57,5%, za odeću 40,3% i tako u nedogled. Četvrtina Italijana nalazi se na ivici siromaštva, čak 30% policajaca radi dodatno, na crno, dakako…
Italija, zemlja koja je bila pojam dobrog života spala je na 31. mesto Indeksa kvaliteta života, samo četiri mesta pre Srbije, a daleko ispod Slovenije (15. mesto), pa čak i Hrvatske (22. mesto). Pad na nivo „Trećeg sveta“ obol je mentalitetu političke nesloge i bezočnog ličnog profitiranja. Kraj bih opet prepustio Encu Bjađiju: „Italijom nije nemoguće upravljati, ali je beskorisno“. I jedno i drugo pokazao je Monti kao tehnokrata i političar. Inače onaj ko na izborima tesno pobedi, neće imati dovoljnu većinu u parlamentu da bi uradio bilo šta korisno po zemlju i građane.
Milutin Mitrović