Tiha kontrarevolucija u evropskom prostoru započela je 1980-tih, da bi početkom ove decenije postala preteća. Oblikuje javnu agendu, menja kulturne obrasce i ugrožava tradicionalnu konfiguraciju političkih stranaka. Reč je o sve agresivnijem populizmu koji odnedavno dominira u javnoj debati, političkom diskursu, a posebno u medijima. Sam koncept je, naravno, višeslojan, višesmislen i često ambivalentan, ali obično podrazumeva jasna, uprošćena tumačenja, poruke i zagovaranja u formuli ulagivanja tihoj većini kojima se uglavnom ukazuje na krivce za određene probleme, a ne njihovo rešavanje.
Iako se populizam opire konceptualizaciji, parafrazirajući Pola Tagarta sa Saseks univerziteta, evo nekoliko njegovih ključnih obeležja:
– Populizam se protivi reprezentativnoj politici (uz ambivalentnost prema politici uopšte); u realnosti to se svodi na ‘mi’ (obični narod) vs. ‘oni’ (obrazovana, kosmopolitska elita) pristup. Pored domaće elite i establišmenta, duga je lista ‘drugih’ u zavisnosti od lokalnih prilika.
– Populizam se gradi na ideji ‘iskonske zajednice.’ Iz ove idealizovane i prostorno definisane zajednice, izvodi se koncept naroda kao jedinstvene, organske, neprotivrečne i homogene kategorije. Narodna suverenost je temelj, ali njega ugrožavaju vlastita a korumpirana elita i svi ‘drugi’ (etničke manjine, migranti, religijske i seksualne manjine, pa i svaka različitost). Za razliku od demokratskog poimanja koje društvo razume kao otvoreno i raznoliko, a integrisano svojim političkim okvirom, populizam se temelji na zatvorenom, kolektivnom identitetu, koji redukuje individualnost. Ideja građanina se svodi na podanika, tj. bezličnog člana zajednice.
– Populizam je bez seta osnovnih kulturno-društvenih vrednosti. Osim navedenih obeležja, sve ostalo je fludino, shodno trenutnoj situaciji i vremenski ograničeno.
Vođa i bezlični „mi”
– Populizam je reakcija na doživljaj ekstremne krize. Zato je istovremeno i simptom, ali i instrument. Kao simptom ukazuje na temeljne frustracije, neizvesnost i strah većinskih grupa. Njegova instrumentalizacija, međutim, ukazuje na potencijalno stvaranje novih centara moći koji monopolizuju javnost jednostavnim i iskrivljenim porukama; one uvek vode ka sukobljavanju, redukovanju demokratije, kao i prećutnom najavljivanju modela: na vrhu vođa, niko u sredini, a na dnu – većinska i bezlična masa.
– Populizam ima samoograničavajuća obeležja. Instrumentalizacija masa i njihova zapaljiva energija guši javnu debatu, tj. pretvara je u plebisticarno ‘da’ vlastitom vođstvu, najčešće u liku vođe ili u ‘jednoumno ne’ unutrašnjim ili spoljnim oponentima. To vodi ka izolaciji populista od strane jačih aktera, ili njihovom neutralisanju ako populisti ostvare hegemoniju.
– Populizam je kameleon koji se adaptira na svoje vreme i prostor i zato ga je teško opisati. Populisti jednostavno reaguju na društveni kontekst i prezimaju teme koje nameću ekonomija ili život, dajući im svoje uprošćeno, polarizovano i zapaljivo tumačenje.
I tako dolazimo do ’populističke radikalne desnice,’ koja se temelji na populizmu ali ga i otelotvoruje u najčistijem obliku. Ona raste i kao plima se širi kontinentom i unosi zebnju i strah u Evropi. Za razliku od prethodne generacije (fašizam, nacizam), ona ipak nije anti-sistemska i direktno anti-demokratska. Poštuje narodnu suverenost i većinsko odlučivanje, ali je politički antiliberalna, protivi se kulturnom pluralizmu i posebnim pravima manjina. Teži da oslabi mehanizme ravnoteže i uzajamne kontrole i zalaže se za neposredno većinsko odlučivanje, oličeno u referendumu. Konceptualno, njena ključna agenda su nacionalizam, ksenofobija, ‘zakon i poredak’, kao i šovinizam u vezi programa socijalne politike. To su teme koje populistički filter („mi” vs. „oni”, ugroženost ‘iskonske zajednice’) pretače u lako pojmljive, ali zapaljive stereotipe i formule.
Tokom 2011 partije radikalne desnice su formalno participirale u vladama u 12 od 27 EU zemalja. Na izborima dobijaju u proseku 10% glasova, što je dvostruko više nego što dobijaju evropski zeleni. Njeno jačanje treba posmatrati u kontekstu erozije političkog centra u Evropi koji čine hrišćanski demokrati i socijaldemokratija jer ovi dobijaju izmedju 25% i 30% glasova. Većinske partije za sada nemaju adekvatne odgovore, a često i preuzimaju teme koje nameće desnica. Neki istrazivači, posebno uticajni Cas Mudde, čak dokazuju da su upravo hrišćanski-demokrati doprineli oživljavanju populizma preispitivanjem migracione politike i multikulturalizma i tako utrli put za rast radikalne desnice.
Ljuti beli čovek
Nova populistička desnica podršku dobija od ‘belog ljutog čoveka,’ali pre svega od manje obrazovanih, čije jezgro čine klasični industrijski radnici. Mladi i obrazovani, tj. značajan deo njih, takođe podržava desnicu. Generacija Y – nezaposlena, polu ili kratkoročno zaposlena, ne oseća nikakvu lojalnost prema društvu ili generaciji svojih roditelja već podleže zavodljivom, populističkom „zovu sirena”. Postaje i uticajna korišćenjem interneta i društvenih mreža. Starija generacija (60+) u nekim zemljama čini jezgro podrške. Ipak je prekarijat taj unutar koga radikalna desnica ponajviše regrutuje. Dakle, oni koji žive u neizvesnosti i nesigurnosti u poslu i primanjima, a prostorno marginalizovani. Istraživanja, međutim, upozoravaju da se među glasačima radikalne desnice nalazi oko 50% onih koje nazivaju ‘nevoljnim radikalima’. Ispitivanja pokazuju da ova grupa ne podržava ekstremne stavove o migrantima, multikulturalizmu ili islamu. Jednostavno ide niz maticu.
Gubitnici globalizacije, nove ekonomije i marginalizacije bivaju tako potrebni kvasac. Zato i globalizacija, ali i SAD, prolaze kroz populistički filter jer ugrožavaju, posredstvom nacionalnih elita (korumpirani, izdajnici), nacionalni identitet, kulturu i ekonomiju. Ambivalentan je i stav prema EU. Unija i Evropa se vide kao jedinstven i superioran prostor koji treba braniti (od islama, levice, migranata i ‘azijskih tigrova’). S druge strane, EU ugrožava nacionalni identitet i posrednik je u globalizaciji i američkoj hegemoniji. Ali i unutar zemalja članica postoje one koje ugrožavaju kako EU tako i druge članice unije, posebno u kontekstu ekonomske krize. Čuju se upozorenja ‘koja je zemlja sledeća’ i ‘dokle ćemo da plaćamo lenje i korumpirane’. Otud i ‘socijalni šovinizam,’ dakle, zahtevi da se preispita isplata različitih beneficija (recimo, dečijih dodataka) migrantima čije su porodice u zemlji matici, čak i ako su i one zemlje članice Unije. Uz to, multikulturalizam postaje temeljna tema sukobljavanja. Kultura se vidi kao temelj samoidentifikacije – „nas” i „njih”. Evropska kultura, odnosno evrocentrizam postaje norma. Nema prožimanja kultura već se asimilacija i kulturni aparthejd nameću kao rešenja. Uz koncept teorije zavere, muslimanski migranti ne doprinose obogaćivanju ili bar validaciji evropske kulture. Radikalna desnica uverava da je na delu islamizacija Evrope i stvaranja nove ‘Eurabije’ i novog kalifata.
Postoji li, napokon, veza izmedju uličnog nasilja, terorizma i radikalne desnice? To je neistražena tema i povezanost je teško dokaziva. Drugo je pitanje da li radikalna desnica svojim populizmom i ukazivanjem na ‘dežurne krivce’ stvara ambijent za potencijalno nasilje. U kući punoj plina, samo naivni i ljudi sa opasnim namerama pale vatru. Otuda i potreba da se govori o ‘ekstremnoj desnici’. O tome, ipak – kao i o ekstremnoj levici, ali i strategijama suprostavljanja – nekom drugom prilikom.
Miroslav Ružica
broj 96, april 2013.