Kupiću sve od A do Zeta,
Koliko košta k..čeva planeta?
Kupiću lično, s računa svoga,
Kupiću onda i samog Boga.
Kupiću zato jer imam potrebe,
Kupiću na kraju i samog sebe
Balada o Berluskoniju, Roberto Beninji – komičar
i dobitnik Oskara za film „La vita e bella“
Nije više Grčka primer dokle jedna zemlja može da se sroza, razorena krizom i lošom tradicijom. Italija preuzima primat. Njen bivši premijer Silvio Berluskoni (S.B.) ovih dana igra svoju Božanstvenu komediju. Već pet meseci je gotovo svakodnevno pretio da će oboriti vladu, u kojoj njegova privatna partija, kao koalicioni partner, ima pet ministara. Naravno već sutradan bi tvrdio da to nije nikada izjavio. Pretnja se, motivisana na razne načine, zapravo svodila na samo jedno: da će to učiniti ako ga ne oslobode punovažne presude na četiri godine zatvora zbog utaje poreza. Konačno je u subotu 29. septembra u 18 sati (tempirano da vest stigne u udarne TV dnevnike sat kasnije) odlučio da ruši sve pred sobom. Sem što je dan ranije naredio da svi njegovi poslanici podnesu ostavke i pritom ustvrdio da vladu neće rušiti, ipak je naknadno naredio i svim svojim ministrima da podnesu ostavke. Još jednom je time pokazao ko drma Italijom. Genetski odan spektaklu napravio je gest nepoznat od kada postoji parlamentarna demokratija. Njegovim primerom povela se i grčka fašistička „Zlatna zora“. Zapretila je i ona da će povući svoje poslanike iz grčkog parlamenta ukoliko njeni pohapšeni pripadnici ne budu odmah pušteni na slobodu. Tako je „capriccio italiano“ postao prototip parlamentarnog terorizma.
Svoj potez S.B. motiviše time kako je vlada „nameravala da podigne porez na promet“, a moto njegove partije je smanjenje poreza. Samo dvadeset sati ranije svi njegovi ministri u vladi glasali su program hitnih mera koji predviđa, da ako se ne nađu drugi izvori sredstva kako bi se deficit održao na 3 odsto BDP što zahteva EU, kao krajnja mera bude posegnuto za povećanjem poreza. Dakle, odluka o povećanju poreza nije definitivna, usaglašena je sa ministrima pa prema tome nije istinito ono obrazloženje za povlačenje ministara. Istina je u tome što 4. oktobra senatski odbor treba da predloži izglasavanje zabrane bavljenja politikom Berluskoniju u narednih šest godina, budući da je pravosnažno osuđen za kriminalno delanje i da to zakon nalaže. Panično i svim silama S.B. pokušava da spreči donošenje te odluke povlačenjem svojih poslanika i ministara, prinudnim raspuštanjem parlamenta, raspisivanjem novih izbora, haosom. Bez usvojene odluke o gubljenju prava bavljena politikom, njemu ništa ne stoji na putu da se ponovo kandiduje i time, pogotovu ako pobedi, spreči ne samo primenu zakona na ovaj slučaj nego i na naredna suđenja koja su u toku – pre svega za potkupljivanje poslanika, zbog čega je italijanski parlament u njegovo doba nazvan u žargonu „stočna pijaca“. U tom sudskom slučaju je ishod gotovo siguran, jer je senator De Gregorio priznao islednicima da je primio tri miliona evra da (svojedobno) obori vladu Romana Prodija, kojoj je pripadao i pređe na Berluskonijevu stranu, kao i da je bio zadužen da vrbuje i ostale poslanike da za pare i položaje promene tabor.
Za dve decenije od kada S.B. politički vlada Italijom, sa kraćim prekidima kada je iz opozicije pokušavao da nameće svoju volju, uspevao je, ako ne u tome, onda bar da spreči druge da pokažu kako se može krenuti putem parlamentarne demokratije i ekonomskih reformi. Uspeh drugih njemu ne ide u račun, pa ruši svakoga za koga bi se činilo da može biti bolji. Smenjivale su se vlade, od koalicije sa ekstremnom levicom pod Romanom Prodijem, do ultraliberala pod Mariom Montijem, a da nisu uspele da postignu ništa. Na ruku mu je išao tradicionalni haos među levičarima, koliko i potkupljivost političara iz drugih partija. Kada je 2011. godine S.B. bio prinuđen da podnese ostavku na položaj premijera, kolale su računice da njegovo vladanje košta Italiju 36 milijardi evra. Kao i sve slične računice i ta je po svemu sudeći netačna, jer se ne može ni izračunati cena katastrofalnog razaranja socijalnog i kulturnog tkiva zemlje koja je stolećima bila jedan od najviših stubova svetske kulture i inventivnosti.
Kako otvori usta, pa čak i kad govori istinu, S.B.-u malo ko veruje. Najtiražniji dnevni list „La Repubblica“ godinama dokumentuje njegove laži – zove ih baš tako i poziva da budu demantovane. U najnovijem talasu to je sledeće: Prvo, S. B. tvrdi da je uvek smanjivao poreze, a da ih je levica, kad dođe na vlast povećavala. Podaci govore da su u prvom S.B.-ovom mandatu ukupna poreska opterećenja povećana sa 40,6 na 41,4 odsto (za manje od godinu dana); onda ih je levica smanjila na 40,5 da bi u drugom S.B.-ovom mandatu bili povećani na 41,7 odsto, a u trećem na 44,8 odsto. Koliko god se valja čuvati onih koji olako povećavaju poreze, još više se valja čuvati onih koji mašu smanjivanjem poreza. Kako je to Marko Aurelio pre 19 vekova rekao: Porezi su cena opšteg progresa! Drugo, tvrdnja da sudstvo preotima izvršnu vlast sučeljava se sa činjenicom da je od 37 zakona donetih u vreme vladavine S.B-a, 18 ad personam, na osnovu kojih je on oslobođen odgovrnosti u 10 procesa zbog lažnog bilansa njegovih preduzeća, a što je ukinuo kao krivično delo. Treće, sudije su oborili njegovu prvu vladu, tvrdi S.B. Činjenica je da su njegovu vladu oborili njegovi koalicioni partneri iz Lege Nord. Četvrto, „u 50 procesa protiv mene sudovi su mi uništili reputaciju“ – tvrdi S.B. Činjenica je da ima ukupno bilo 18 procesa od koji su samo dva definitivno završena na njegovu štetu posle decenijskh suđenja. Peto, „osudili su me na osnovu nedokazane optužbe o utaji poreza koja je beznačajna“. Optužen je za utaju 370 miliona evra, ali je posle svih mogućih advokatskih veština ostalo dokazano 7 miliona zbog kojih je dobio četiri godine zatvora. Pritom mu se, na osnovu njegovog zakona ad personam, odbijaju tri godine, a ostatak, opet po ad personam zakonu, omogućava da provede u kućnom zatvoru ili radeći društveno korisne stvari. Zatvor dakle neće videti, ali je razdrman činjenicom da neko može njemu da presudi. Tako se može nabrajati u nedogled. Svoje advokate inače dobrim delom plaća parama poreskih obveznika tako što ih je proglasio poslanicima. Jedan od njih, Piero Longo, ovih se dana izlanuo: „U parlament ne idem nikada, ali poslaničku platu primam redovno“.
Za protekle dve decenije niko nije uspeo da odgovori na najčešće pitanje: Kako je to moguće? Berluskoni je poređen sa Musolinijem, sa Čaušeskom i s kim sve ne, ali je pitanje i dalje bez odgovora. Naše iskustvo ponudilo bi jedan od mogućih odgovora – da je, kao Milošević u Srbiji, postao idealni tumač ove ružne strane koja na žalost postoji i u velikim nacijama. Ono što ne treba smetnuti s uma je njegovo, i ne samo njegovo, verovanje da bi na izborima, koje pokušava da nametne, mogao opet doći na vlast. Evo zašto: formalno najjača, Demokratska partija, raspada se u borbi za mesto vođe partije, o čemu če se odlučivati na kongresu te partije 8. decembra. Najviše šanse da se dočepa tog mesta, pa prema tome i mesta kandidata za budućeg premijera ima Mateo Renci, gradonačelnik Firence, levičarski Berluskoni, opesdnut željom da vlada, beskrajno vešt komunikator i podjednako beskrajno prazan. Od njega se mogu čuti sve one floskule koje i drugi melju, samo znatno veštije sročene. Nema više ideja slavne italijanske levice, od Gramšija do Berlinguera. Renci bi jedini mogao da se medijski suprotstavi Berluskoniju, sem ako… Uočljivo je da Renci nije progovorio ni reči o nastaloj situaciji a kao hoće da preuzme kormilo Italije?
Druga protivnička politička snaga je Pokret 5 zvezdica – sajber ludilom prikriveno rušilaštvo prema kojem su anarhisti gorostasi političkih misli. Njihova vodilja je: Što gore – to bolje. Dakle, trljaju ruke. Jedino što imaju uobličeno za sada je rušenje svih ostalih, a pre svega političkih institucija. U parlement su ušli kao pojedinačno najjača partija sa namerom da razaranje političkog sistema počnu iznutra. Gotovo da nema dana kada ne atakuju na bilo šta, samo da bi odvratnim rečima ponizili blagonalonu predsednicu skupštine, negdašnju prilježnu funkcionerku OUN za izbeglice. Podupiru primitivnu i rasističku Legu Nord kada proganja imigrante, a sa Berluskonijem su kada pristaju da se na izbore izađe sa sadašnjim izbornim zakonom. Taj zakon, nazvan „svinjski“ (lat. Porcelum) krojen je po Berluskonijevom zahtevu da onemogući vladanje ako on padne sa vlasti. Zakon sadrži dve kardinalne prepreke demokratskom funkcionisanju parlamenta: prvo, koalicija sa najviše dobijenih glasova dobija dodatni procenat poslaničkih mesta kako bi stekla većinu i lakše vladala, ali samo u skupštini, dok u senatu nema te odrednice, tako da je paraliza neminovna. I drugo, poslanici se ne biraju direktno, nego ih direkcije partija nominuju, čime imaju neograničenu moć vladanja nad „predstavnicima naroda“. Formalni vođa, komičar Bepe Grilo i važniji ideolog sajber guru Đanroberto Kazaleđo, partijsku demokratiju drže svojim klještima. Oni određuju imena kandidata za koje će se glasati preko interneta, oni određuju ko ima prava da glasa i ko je pobedio – pa biva da je jedan njihov senator izabran sa 65 „lajkovanja“!
U Italiji, kao u svim zemljama sveta koje ne funkcionišu, najteže je razumnim i poštenim ljudima, pa i takvim političarima. A ima ih. Daleko ispred ostalih je predsednik republike Đorđo Napolitano. Na anketama stalno je oko 80 odsto onih koji ga podržavaju. Na drugom mestu liste, međutim, nalazi se levičarski hipnotičar Renci sa 43 odsto glasova. Valjda je to demokratija? I dosadašnji premijer Enriko Leta, spada u kategoriju razumnih i tolerantnih. Ali je podjednako takav Luiđi Bersani, koji je oteran sa mesta sekretara Demokrata. Ima takvih još. Daju se lako nabrojati, kao u ono doba pripadnici Građanskog saveza kod nas. Mogu li oni privući glasače teško je reći. Kriza uvek ide na ruku psihopatama i lažovima. Radikalna stanovišta liče na rešenja i mnogo se očajnika okreće njima, jer su u pametne i nemoćne razočarani. Postulat mafije je da prvo moralno oblati protivnike, pa tako svi bivaju strpani s mafijom u isti koš. Najveće dostignuće te tehnologije je ono – da je politika kurva. Na tom profitiraju nova imena, oni koji obećavaju, a još birači nisu osvedočeni da i dotični lažu.
Poslednje saznanje je da su predsednik italijanske republike i premijer dogovorili da ne podlegnu insceniranom haosu. Premijer će izaći pred parlament i tražiti poverenje. Ako ga dobije, igra se nastavlja kao da ničeg nije bilo. Sklonost ka takvom rešenju postoji i u redovima Berluskonijevih vazala. Pokušavaju da krivicu za sve svale na „jastrebove“ u svojim redovima. Nekadašnji njihov partijski kolega koji je na vreme prebegao među Montijeve „umerenjake“ i sa te liste postao ministar odbrane, taktiku svalivanja krivice komentarisao je: Nema među njima ni „jastrebova“ ni „golubova“ sve su to samo dobro plaćeni papagaji!