Zakon stvaraju slabi i gomila. Oni samo sebe i svoje koristi radi stvaraju zakone da bi zaplašili jake… mudriji se i jači ne trebaju obazirati na zakone… (Kalikle, V vek p.n.e.)
Ako je neko očekivao da će svetski, onih G 20, doneti neku konkretnu odluku o Siriji, morao je biti razočaran po ko zna koji put – njihovo je najveće dostignuće da se nasmejani okupe svi zajedno za „family photo“. Iako iskreni protivnik teorije zavere, ipak bih konstatovao da se najvažnije odluke donose negde drugde, a ne na javnim skupovima, pa makar to bili i predstavnici najmoćnijih zemalja sveta.
Sa moralnog stanovišta, onoga koje ne odlučuje ni o čemu ali bar ljudima budi nade, valjalo bi ponovo pomenuti neobuzdanog papu Franciska, koji je prvo apelovao, zatim pozvao sve religije na post kao demonstraciju složnog odbijanja rata u Siriji, da bi, tu gde bi se svaki drugi verski poglavar zaustavio, nastavio da se angažuje obrativši se posredstvom dežurnog predsednika Putinu na sastanku G 20. Papa je jednostavno „ubo“ pravu temu pa ga je mnoštvo naučnika, javnih ličnosti, sportista (među kojima i Đoković) podržalo. Čak se i blagi Ban Ki mun uskopistio, a i monah Sava iz Dečana ima neki plan za Siriju, ali i nedovoljno autoriteta da ga svet sasluša.
Ljudi su siti rata. Trenutno se u svetu vodi 11 oružanih sukoba sa preko 1.000 mrtvih (wikipedia), međutim World Coflict Map 2012 vrlo upečatljivo pokazuje da je površina planete bez sukoba znatno manja od one gde ljudi ginu i stradaju na razne načine.
Rusi u Siriji imaju vojnu bazu i nisu voljni da napuste poziciju na Mediteranu. Sem toga od 2007. godine kada je Gazprom rekonstruisao u ratu uništeni naftovod od Kirkuka u Iraku do Banijasa u Siriji (oko 800 km) Rusi su osvajali sve jače pozicije u manipulisanju sirijskom naftom. Dakako da je i Papa motivisan posebnim interesima: od 22 miliona stanovnika Sirije 2 miliona su hrišćani koji su pod Asadom živeli mirno. Stanovnike hrišćanskog gradića Ma’alula, gde se još govori aramejski jezik kojim je govorio Hristos, ustanici pokreta Džabhat al Nusura napali su ovih dana, ali se lokalno muško stanovništvo oružjem brani. Svi su izgledi da se verski zaluđeni fundamentalisti neće zaustaviti na tom gradu.
Posle stravičnog masakra na Markalama u Sarajevu o kome je britanski general Majkl Rouz izneo svoj zaključak da je minobacački projektil ispaljen sa teritorije pod upravom vlade BiH i izjave Haškog sudije Rafaela Nieta da smatra da su nedovoljni dokazi da je projektil ispaljen sa srpske strane, nije lako poverovati više u bilo šta i bilo kome. Američki izvori tvrde da su otrovni gas na stanovništvo Damaska ispalile vladine trupe. Moguće je, ali bar podjednako koliko da su to uradili neki od protivnika.
Teško je otrgnuti se od onoga što navodi Zlatko Dizdarević, veliki poznavalac Bliskog istoka, novinar i diplomata koji piše: „Praktično gledano, u trenutku kad mu je komisija UN-a ’pod prozorom’ u predgrađu Damaska to napraviti može samo budala… Nadalje, u taktičkom, vojnom, političkom i moralnom smislu to ne bi značilo ništa osim samoubojstva. Možda zvuči krajnje cinično i bezobrazno, ali što sa stajališta konačnog cilja (Asadu) znači ubijanje 200 do 300 civila eto tek tako, kemijskim oružjem?” Valjalo bi da imamo na umu Dizdarevićevu žestoku ocenu Asada kao diktatora, ali i pobunjenika koji su “fanatici koji za cilj imaju vlastite želje i planove, a one se svode na stvaranje svojih sanjanih država, raznoraznih kalifata, emirata i šeikata. Već rade na tome i formalno, brutalno namećući svoj pogled na religiju, život i svijet, koji je za stoljeće ili dva mračniji, gori i retrogradniji u odnosu na mnoge ekstremne režime. Asad njih, zapravo, ne interesira. On je tek prepreka ostvarenju snova mnogih regrutiranih po svijetu, a Siriju sada vide kao obećanu zemlju u kojoj te svoje snove mogu ostvariti”.
Amerika je svoje ogromno poverenje u svetu prokockala onda kada je general Pauel (Powell), svesno ili ne, slagao Ujedinjene nacije, ceo svet, pokazujući “dokaze” iračkog posedovanja sredstava masovnog uništavanja. Oni koji su taj dokaz izmislili pošli su od propagandi svojstvene pretpostavke da je celo čovečanstvo blesavo, jer će poverovati ampuli u rukama generala U.S. Army. To je ružnije od Kiplingovog zalaganja pre više od sto godina za beli kolinijalizam sa uverenjem da su “divljaci polu đavoli i polu infantili”. Istu igru ponavljaju sada, samo im je ulog u igri još viši – sam predsednik SAD. Onaj kojem se ceo svet toliko radovao kad je izabran, pa mu je čak dodeljena Nobelova nagrada za mir, uz verovanje da će je tek zaslužiti. Postavimo li pitanje ko su ti koji su moćniji od svih ostalih ispada da smo konačno pali u zamku međunarodnih zevera, mračnih sila, trilaterala, Sedam sestara, samo što više Kominterna ne postoji, ali se eto Vatikan ipak drži u igri. Odgovor dakako nije u tim nebulozama, iako se u Siriji na obali Mediterana stiče šest velikih naftovoda i njima dospeva nafta od Turkmenistana, Iračkog Kirkuka i Emirata, pa bi naftnih Sedam sestara i te kako moralo biti zainteresovno.
Logično je poverovati da se bitka bije, ne da bi pobedili oni ustanici koji traže više demokratije, ni oni verski fundamentalisti, ne ni Al Kaidini najamnici koji se odlično instaliraju svugde gde rat započne, nego da bi pobedili oni čiji su interesi ugroženi. Živimo u vremenu kada je sve legitimnije uraditi bilo šta ako se da opravdati sopstvenim (nacionalnim) materijalnim interesom. On je vrhovna moć. Padne li ijedna američka raketa na sirijsko tle uveren sam da će na adresu Nobelovog komiteta stići više pisama nego što ih je u svojoj istoriji ukupno primio. Tražiće opoziv nagrade koja je dodeljena Baraku Obami, čija se intelektualna retorika sve više pretapa u ratnohuškačke klišee prirodne za Buša mlađeg.
Koliko smo samo puta slušali kako je vrhunac američke demokratije to što ni predsednik ne može da radi šta hoće, jer je nad njim Kongres. Posredstvom “Peščanika” mogli smo pročitati preveden Guardianov tekst u kojem se pored ostaloga kaže: “Setite se kako je – u jednom od najnezapaženijih loših postupaka Obamine administracije – Kongres zapravo većinski glasao protiv američkog rata u Libiji, pa ipak je Obama to prosto ignorisao i nastavio da vodi rat (kao što je učinio i Klinton kada je Kongres odbio da izda odobrenje koje je od njega zatražio za bombardovanje Kosova, iako se u tom slučaju Kongres kasnije saglasio da odobri sredstva za kampanju bombardovanja). Zašto bi Bela kuća smatrala da Kongres ne može da odvrati predsednika od rata u Libiji, ali da njegova sposobnost da povede rat u Siriji zavisi od odobrenja Kongresa?”
Da li je zaista moguće da postoje Dart Vejderi, komandanti sila mraka, na planeti Zemlji kojima ništa ne znači što ogromna većina normalnih ljudi, onih koji ne žele rat i ubijanje, ne želi ni da bude svedok suludih elektronskih ubistava (“ni jedan vojnik SAD neće stupiti na sirijsko tle” – Obama) depersonalizovanih, lišenih osećaja odgovornosti. Mašine za ubijanje date su u ruke “mlađih punoletnika” koji džojsticima usmeravaju ubistvene dronove i rakete na neke ljude među kojima je najviše nedužnih. Uzviknu li “Bingo!!!” kad pogode?
Milutin Mitrović