Francisko nesalomljivi

Da bi neko u katoličkoj crkvi bio nominovan za sveca morao je napraviti za života bar jedno čudo – mirakul, kako bi rekli oni iz „Viva LuDež“. Papa Francisko/Bergoljo ima toga za nekoliko svetaca. Dva su čuda zaista ogromna, nenadmašna i u duhu ovog vremena. Prvo je dovođenje u red vatikanskih finasija, predavanje banke u ruke laika i smena svih kardinala koji su manipulisali novcem. Transparentnost vatikanske banke IOR danas je veća nego bilo koje komercijalne banke. Zašto je to čudo? Pa zato što je isto pokušao papa Jovan Pavle I, koji je svoju prvu homiliju, obraćanje vernicima, počeo obećanjem da če uvesti poštenje u vatikanske finansije i počistiti korumpirane kardinale… U svojstvu Pape sastavio je ukupno samo 14 dana (potkraj 1978. godine) i iznenadno otpremljen da Bogu pravi društvo na nebesima. Kako sjajni nobelovac Dario Fo u svom hepeningu „Francisko“ šeretski kaže: Bila je to jedna od misterija religije[1].

Drugo čudo nad čudima napravio je papa Francisko ovih dana, 21. juna, u najmračnijem kutku mafijinog srca – u Kazale del Jonio, u Kalabriji. U mestu gde je mafija, za primer drugima, ubila neposlušni bračni par Kampolongo, ali im je slučajem izmaklo njihovo trogodišnje dete koje je bilo kod dede. Onda su se, po naredbi bosa, vratili pa izrešetali u autu dedu, unuka i Marokanku koja ga je čuvala i „overili“ metkom u glavu čak i trogodišnjeg Nikolu. Da jeziva poruka bude upečatljivija još su ih polili benzinom i spalili. Da li je, opredelivši se za posetu baš tom mestu papa Francisko pokazao sklonost horor marketingu? Ne bih da mu budem advokat, ali je sigurno da je potez povukao promišljeno. Trebalo je na drastičan način pokazati ko su ti mafijaški bosovi, koji sebe nazivaju „signori d’onore“ (časna gospoda), pokazati da su beskrupulozni zločinci, a ne gospoda, da ni gospodstvo ni čast njima ne pripada. Valjalo je otvoriti oči onima koji „se ne mešaju“ a takvih je na Jugu mnogo. Tu u paklenom carstvu ’Ndranghete[2] papa Francisko je izgovorio istorijsko: „Ekskomuniciram sve pripadnike mafije!“ Šta više rekao je da će to slediti i svima onima koji sarđuju sa mafijom.

Zašto je sad pa to čudo, i to neviđeno? Počnimo od činjenice da je svuda širom planete mafija uglavnom najreligioznija grupa. Većina je videla na internetu one mafijaše na plaži[3], kako ne smeju da uđu u vodu, jer bi ih teške krstače od punog zlata oko vrata usidrile na dnu. Krstovi, tetovirani Isus sa krvavim trnovim vencem i poruke nekom falš goticom o tome kako ih Bog čuva – to je njihova subkultura. Zločinci su oduvek težili da se predstave kao božiji puleni. Na opasačima vojnika Trećeg Rajha pisalo je „Gott mit uns“ (Bog je sa nama). Kalabrijska mafija drži do toga da je ona vojska vere. Da je i njena vlast od Boga, a vernici, dakako, postoje zato da veruju.

U Kalabriji gde stoluje ’Ndrangheta[4], najopakija od sih mafija, svakog 2. septembra uz hodočasnike koji idu na poklonjenje Madoni di Aspromonte pridruže se i mafijaški bosovi. Pa kad sa vernicima odmetanišu Bogorodici, održe i svoj satanak na kojem „usvajaju godišnji plan rada“. Prijem novih članova u kalabrijsku mafiju održava se pored ikone svetog Đorđa, koji je njen zaštitnik, i gde novoprimljeni svoje zaklinjanje na neograničenu odanost organizaciji potvrđuje svojom krvlju koja mora da padne na ikonu.

Gotovo u svim bunkerima u kojima su se krili bosovi mafije policija je nalazila na čitave oltare verskih slika i predmeta. U skrovištu Bernarda Provencana, zvanog Zu Binnù (Stric Bino), nađene su uz brojanice i krstove četiri rukom slikane ikone Bogorodice, jedna Hrista, jedna fotografija kardinala Koradinija, bogato uramljena štampana slika „Marija zaštitnica porodice“, pa još pet drugih štampanih Marija i 73 kartolina sa Hristovim likom i natpisom „Hristos veruje u tebe“. Svako pismo koje je slao porodici počinjao je sa: „Ja, po volji Božijoj“. Naravno da je i Crkva morala nekako da uzvrati na tolikoj ljubavi prema Bogu čiji je ona reprezentant na zemlji.

Arhiepiskop iz Palerma, Ernesto Rufini, ušao je u istoriju Italije po žestokoj odbrani mafije tokom prvih sudskih istraga šezdesetih godina. Sa predikaonice je vikao iz sveg glasa: „Šta je mafija[5], jel’ to neka nova vrsta sira? Mafija ne postoji, nju su izmislisli komunisti da podele narod i dograbe vlast!“ Blagosiljao je mafijaške bosove kao autentične predstavnike naroda i borce protiv komunističkog zla. Paranoidna mržnja prema „komuizmu“ glavni je lakmus za prepoznavanje mafijaša. A mladi pravnici mahom levičari, ex partizani, odmah posle rata obznanili su postojanje mafije i opasnost koju ona predstavlja po društvo te poveli beskopromisnu borbu protiv nje.

Đuzepe Pišota, pokajnik koji je dojavio policiji gde se krije legendarni Salvatore Đulijano, na suđenju 1951. godine rekao je: „Mafija, crkva i policija – to je jedno biće – kao što su bog Otac, bog Sin i sveti Duh… Hristos nije ništa drugo nego parrino[6]“. Padre Agostino Kopola iz Palerma u sakristiji crkve krio je centralnu blagajnu sicilijanske mafije. Sem toga je prerušene u sveštenika i časnu sestru krio od policije i mafijaškog bosa Salvatora Rinu (danas na robiji) i njegovu suprugu Antoninu, iz čuvene mafijaške porodice Bagarela i prvu ženu u mafijaškom vrhu. Bos Enriko de Pedis, sahranjen je u baziliki San Apolinario u Rimu između papa i kardinala. Šesdesetih godina su četiri kapucina iz Kaltanisete, zvali su ih „Đavoli iz konventa“, lično učestvovali u mafijaškim pljačkama građana. Član mafijaške „kupole“ Don Kalođero Vicini, zvani „Patijarh“, imao je dva strica biskupa, dva brata sveštenika i jednog ujaka paroha. Povezivala ih je ista pohlepna krvna grupa[7].

U knjizi „Pobožna mafija“ Alesandro Dino, otkriva da je u crkvenim redovima na jugu Italije tekla rasprava „Ima li mafija svog Boga“, odnosno o tome kako je katolička crkva duboko podeljena kada je mafija u pitanju. Samo Bog zna kako su u tako pomafijašenoj crkvi opstali časni parosi koji su i životima plaćali svoju nepomirljivost sa zločincima. Sveštenici Pino Puljizi, Pepe Diana, Italo Kalabro i desetine drugih koji su branili čast ljudi i vere platili su glavom. Mafija je ubijala noročito one koji su pokušavali da mladu generaciju odvoje od droge, zla i nasilja. Don Pino de Mazi formirao je prvu kooperativu, na zemljištu sekvestriranom od mafijaških bosova, na kojoj su posao i egzistenciju dobili nezaposleni mladi. Danas je to jaka asocijacija zadruga pod imenom „Libera“ koju vodi neverovatno požrtvovani sveštenik don Ćoti.

Nijedan Papa italijanskog porekla nije našao za shodno da se sukobi sa mafijom. Prvi je to uradio Poljak Jovan Pavle II – (Wojtyła) Vojtiua[8], koji je 1993. apelovao: „Mafijaši preobratite se!“ Onda je njegov naslednik, Nemac, Benedikt XVI – Racinger ponovio isti poziv. Imalo je to efekata koliko i apeli onog jurodivog Beograđanina koji je negde šesdesetih išao ulicama našeg grada s balonom vode iz Topčiderske česme i apelovao: „Pokaj se, pokaj se, blizu je strašni sud“. I papski naslednik. Argentinac Francisko – Bergoljo pozvao je marta meseca: „Mafijaši, na kolenima vas molim preobratite se ili će biti pakao“. Nisu ga poslušali i zato je on, odlučnošću Eliota Nesa, izgovorio rečenicu kojom ekskomunicira, izopćuje iz crkve,  sve pripadnike mafije. I ne samo njih nego i one koji sa mafijom sarađuju.

Kvalitet je u tome što su sada svi sveštenici obavezni da odbiju, bez obzira na važnost osobe i ponuđenu sumu, sve verske usluge od ispovedanja, krštenja, venčanja do opela svima za koje znaju da su mafiozi. Bolje nego i jedna OZNA popovi doznaju sve opake stvari, a sada su i dužni da ih po hijerarhijskoj lestvici proslede dalje. Kako tvrdi Roberto Saviano, pisac kultne knjige „Gomora“, neće ići lako, ali je iniciran proces koji ima sve izglede da bude epohalan. Dakako, pod uslovom da Bog stane na Franciskovu stranu i spreči podmukle sveštenike i mafijine likvidatore da i Franciska na prečac otpreme Bogu. Ali neće biti lako ni jednom mafijašu, ni biznismenu, ni političaru, ako mu sveštenik na ispovedi kaže da očita tuce „Ave Maria“ i prekine  nečasnu delatnost inače će javno biti ekskomuniciran. Uspe li Franciskov poduhvat pokazaće se da je katolička crkva sposobna da svoju kapilarnost iskoristi u zaštiti poštenih ljudi. To  je ono što izrazito nedostaje današnjim društvima i religijama; sveštenicima i političarima. Bergoljo veruje u bolje ljude, a to je vraški opasno.