Svaki privrednik iz Srbije koji počne da se bavi poslovanjem sa inostranim partnerima treba prvo da ode na istočni ugao ul. Ruzveltove i Bulevara Kralja Aleksandra (u Beogradu) i da se zahvali dragom Vuku Stefanoviću Karadžiću što nas je sve kolektivno riješio arhaičnosti spelovanja i dao nam u 19. stoljeću jezik dostojan 21-og stoljeća.
Ja nažalost nisam te sreće. Ja sam uglavnom veoma zadovoljan svojom odlukom da se preselim u Holandiju, ali kao i sve ostalo, i to ima prednosti i mana. Holanđani naime imaju nevjerovatnu opsesiju spelovanjem.
Kad sam tek počeo da radim jedna od mojih prvih ponuda je bila napisana na poprilično kljakavom holandskom. Moj klijent je onda uzeo crvenu olovku (imati crvenu olovku je prilično normalna praksa u holandskim firmama) i počeo je da koriguje moju ponudu. Nakon par minuta mi je predao papir i rekao: “Ovo je za tebe”. Ja sam bio prilično zbunjen ovom neočekivanom pravopisnom digresijom ali sam prihvatio papir i rekao: “Hvala! Da li ovo znači da je moja ponuda prihvaćena?”
“Ne, ja tvoju ponudu uopšte nisam pogledao – prvo popravi spelovanje, zatim mi ponovo donesi ponudu pa ćemo onda pogledati da li nam cijena i uslovi odgovaraju!”
U tom trenutku sam poželeo da dotičnog klijenta upoznam sa spelovanjem bogatog asortimana psovki, uvreda i kletvi iz srpskog jezika. Ipak sam odlučio da tu lekciju ostavim za neko drugo vreme. Kad sam se vratio u svoju kancelariju nazvao sam prevodioca iz svog sela, i faksovao sam mu (high tech 1993. godine) tekst za korigovanje. Cenu njegovog rada + 50% povrh toga za “ublažavanje emocionalnog stresa” sam dodao na moju cenu u ponudi, poslao je ponovo klijentu i gle čuda: ponuda je bila prihvaćena!
U sledećih 18 godina prakse sam slično ponašanje video doslovno svuda. Svaki put kada jedna firma holandskoj firmi da bilo kakav dokument – crvena olovka (imaginarna ili stvarna) se pojavi i dokument se čita ne da bi se vidjelo da li je poslovni prijedlog dobar nego ne bi li se uhvatila koja gramatička ili greška u spelovanju i na taj način uspostavila moralna superiornost. Ovo rade i obični ljudi – žene koje žele kupiti cipele će na websajtu prvo pogledati da li je opis cipela dobro spelovan, kupci na pijaci će prvo provjeriti spelovanje table na kojoj je napisano da pčelinji med dolazi sa ne-špri-ca-ne livade a tek onda će pogledati cijenu. Holandija je možda u očima turista opuštena zemlja ali teror spelovanja je prisutan svugdje i ne popušta nikada!
Ovo naravno ima i pozitivnu posljedicu: raznorazni internet kriminalci koji Holanđanima putem emaila nude široku paletu šema za brzo bogaćenje nemaju nikakve šanse jer su njihovi prijedlozi po pravilu loše spelovani! Dakle, dokle god Nigerijci ne ulože pare u kontrolu holandskog (ali i engleskog) spelovanja – mi smo sigurni!
Uzevši u obzir nacionalni nivo opsjednutosti spelovanjem neko bi mislio da su Holanđani stvarno dobri u tome. Stvarnost je međutim totalno drugačija. Opšti nivo znanja spelovanja u Holandiji je prilično loš! Svake godine se na holandskoj televiziji organizuje sledeći event: Veliki Diktat Holandskog Jezika (Het Groot Dictee der Nederlandse Taal) – gdje učestvuje 30 poznatih osoba iz javnog života iz Holandije i Belgije (gdje se govori flamanski jezik koji je de facto holandski) i 30 običnih ljudi koji su se kvalifikovali u pred-takmičenju. Već godinama svake godine pobijeđuju Belgijanci. Pobjednik 2013. je imao “samo” 13 grešaka a obični Holanđani bi po pravilu imali preko 70! Naravno, tekst je uvek komplikovan, piše se rukom na papiru, a daljinski upravljane kamere montirane na plafonu i zidovima monumentalne sale Senata holandskog Parlamenta takmičarima vire preko ramena i direktno prenose velike graške znoja na čelu u HD kvaliteti!
Ja naravno svake godine gledam ovu kolektivnu blamažu i nazdravljam Vuku Karadžiću sjećajući se njegovih mudrih reči: “Piši kao što govoriš – čitaj kako je napisano” (“Schrijf zoals je praat en lees zoals het is geschreven“).
E to je holandske dame i gospodo, High Tech jezik!
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys