Silvio – kralj Sunce, a zemlja u g…
(Đorđo Boka, pisac i novinar)
Apelacioni sud u Milanu doneo je 18. jula presudu kojom se Silviju Berluskoniju, bivšem italijanskom premijeru, poništava prvostepena kazna od 7 godina zatvora zbog zloupotrebe funkcije i favorizovanja maloletničke prostitucije. Prva inkriminisana radnja glasi: da je u noći 27. jula 2010. telefonirao komandantu policije da pusti uhapšenu Karimu El Marog, zvanu Rubi – obmanuvši ga da je ona „rođaka egipatskog predsednika Mubaraka“ i da državni razlozi to nameću. Odbačena je zbog pogrešne definicije. U prvostepenoj presudi optužen je za „indukciju“ koja je izmenama zakona 2012. godine, kada je prvostepena presuda već postojala sa sve „indukacijom“, dopunjena uslovom da je „indukovano“ lice (šef policijske stanice) moralo imati neku ličnu korist od toga. Pošto takve koristi nema – nema ni krivice. Da je napisano „konstrukciju“ umesto „indukciju“ prvostepena kazna bi morala biti drugačija! Drugi inkriminisani deo: za maloletničku prostituciju, odbačen je sa obrazloženjem da „akt nije postojao“ da bi se kasnije u presudi konstatovalo da „akt ne predstavlja krivično delo“ – dakle je l’ postojao, pa nije krivično delo ili nije ni postojao dotični „akt“? Naime, nepostojanje „akta“ prema apelacionom sudu zasniva se na izjavama optuženog, koga je jedan od njegovih advokat pravnički definisao kao „krajnjeg korisnika“ i tadašnje lepe maloletne (17 godina i 4 meseca) Marokanke, koja je tvrdila da nikada nije imala nikakve odnose sa optuženim iako je masu puta boravila u njegovim vilama i telefonirala svojim prijateljicama, prostitutkama tvrdeći da je Silvio „izgubio glavu zbog nje“. Kraj. Proces je završen, ljaga na Italiji je neizbrisivo ostala.
Ko je i kakva je ličnost Silvio Berluskoni može se veoma detaljno saznati iz buldog-bloga o njemu, kojem i ovaj tekst pripada, međutim u najkraće, gotovo statitistički, vredi navesti sledeće: Bio je četiri puta predsednik vlade Italije; posle Musolinija je ličnost koje je najviše dana (3.340) sastavila na vlasti; nosilac je titule „Cavaliere del lavoro“ (u socijalizmu je to bilo Heroj rada) i Cavaliere di Gran Croce (posebno vojno priznanje); ima još 8 stranih odlikovanja, ali sve od zemalja kao Bugarska, Rumunija, Poljska… a nijedno od zemalja G 8; dva puta je menjao ime svoje privatne partije; mason; vlasnik je jedne finansijske, jedne medijske kompanije i fudbalskog kluba Milan; prema Forbes-u vredi 6,5 miljardi dolara; bliski prijatelj Vladimira Putina; za svoje vladavine doneo je 9 zakona „ad personam“ (za ličnu potrebu) i 12 drugih koji su mu donosili materijalnu korist. Postoji još jedan nezaobilazan podatak: suđeno mu je 31 put, od toga je samo jednom definitivno osuđen na 4 godine zatvora. Od ukupnog broja procesa 6 je otpisano zbog zakona „ad personam“ kojim se ukida krivično delo lažnog bilansa, 2 su okončana amnestijom, 10 oslobađajućim presudama, 9 arhvirano – zastarelo, 2 čekaju na definitivnu odluku suda i jedna je tek na početku. Još 2009. godine tvrdio je da je na advokate potrošio preko 200 miliona evra, od tada je račun mogao samo da raste.
Sticajem okolnosti upoznao sam u Americi jednog multimilionera, čak smo, supruga i ja od njega dobili karte za koncerte Čikaške filharmonije, za njegova mesta sa ugraviranim imenom na naslonu fotelje. Pričali smo o svačemu pa i o pravosuđu u SAD i u mojoj „komunističkoj“ domovini. Inače izuzetno liberalan i tolerantan gospodin Gordon rekao je tada da „američki sud ne bi trebalo da sudi bogatima, jer oni su stvorili ovu najuspešniju zemlju sveta“. Bio sam fasciniran „banalnošću“ tog stava – logikom, da se u zemlji u čijem zakonu piše Equal Justice for All (jednaka pravda za svakoga) najnormalnije smatra da postoji klasa na koju to ne treba da se odnosi kao što Amerika smatra da se međunarodno pravo, kojim svima trlja nos, na nju ne odnosi. Onome ko vlada ne može biti suđeno – imunitet za klasu i za zemlju bogatih. Nešto nisam pratio do kraja je li republikanski lobi uspeo da ukine Ministarstvu pravosuđa fond od 6,7 miliona dolara za obezbeđivanje advokata po službenoj dužnosti za siromašne. Znam da su se oko tog tringelta vraški tukli. Za desnicu to je pitanje principa – liberalizma! Bez buke i rasprava taj princip je, bar kada je Berluskoni u pitanju, na snazi u Italiji.
Nemam namere da se bavim krevetskim odnosima – uostalom i toga ima dosta u ranijim nastavcima bloga – interesuje me nedodirljivost bogatih, to je pravac kojem, na naš ruralni način, i mi uveliko stremimo hteli-ne-hteli. Čini li vam se normalnim za bilo koju zemlju, da pošto sud oslobodi lidera, 57 njegovih senatora (uključiv i one koji su ga napustili, pa bi sad da se vrate) napiše ljigavo pismo njemu, i javnosti, koje se završava rečenicom: „Ponosni smo što imamo lidera za narednih sto godina“. To je gluplje od proglašenja nekoga za doživotnog predsednika. Berluskoni ima 78 godina.
Oslobađajuća presuda za Berluskonija je toliko jednoglasno primljena „sa iznenađenjem“ od strane oslobođenog, njegovih advokata i pristalica, da neminovno nameće podozrenje. Vođa grupe advokata koji su ga branili, profesor Franko Kopi, čuvši presudu uskliknuo je: „Ovo prevazilazi naše najružičastije prognoze“. Pritom je desetak dana ranije iznebuha započeta žestoka hajka na istražne sudije i tužioce koji su „napakovali“ nesrećnom političaru i bogatašu. Ni to nije slučajno. Nešto treba razumeti: u Italiji nije ćaknut onaj ko veruje u teoriju zavere, nego onaj ko ne veruje. To je pravilo, kao što je pravilo da ni deseti deo publiciteta nisu dobili Berluskonijevi procesi zbog mita, korupcije, utaje poreza, koliko njegove bunga – bunga sudske avanture. Koje su etički, a neznatno pravni ili politički problem. Na primer, predstoji suđenje Berluskoniju za prekupljivanje senatora iz protivničke partije da bi oborio tadašnju vladu Romana Prodija. Senator De Gregorio, iz vladajuće koalicije, je paktirao i priznao da je primio 3 miliona evra da glasa tako da sruši vladu, i da je angažovan da regrutuje i ostale parlamnetarce koji bi za pare i funkcije da menjaju partijski blok. Taj težak politički kriminal ne pleni mnogo pažnje.
Berluskoni je punih 20 godina određivao sudbinu svoje zemlje, bez obzira da li je bio na vlasti ili u opoziciji. Postoji računica da je njegova vlada koštala Italiju 34 milijarde evra. To su puke bilansne cifre koje ne uzimaju u obzir individualne tragedije (preko 500 samoubistava iz ekonomskih razloga), etičko i kulturno nazadovanje naturanjem ultra komercijalnog modela TV i društva. Njegov ministar finansija izrekao je ono: „Kultura se ne jede“ i odsekao joj subvencije, a upravo su kultura, umetnost, način življenja ono što motiviše najveći deo turista koji dolaze u Italiju.
Svetska štampa je sa dozom nelagode, čak naglašenim žaljenjem što ta ljupka Italija nije u stanju da se distancira od sopstvene propasti, propratila sudsku odluku. Španski El Pais piše: „Sada će uslediti njegova osveta. Kako tvrde njegovi verni sledbenici – osveta će biti strašna“. Da će Silvio B. želeti ponovo da bude onaj žestoki borac, osvetoljubiv i beskrupulozan to je sigurno. Vraćaju mu se i oni koji su pobegli kad je brod počeo da tone. Međutim, hoće li on moći to što želi? Italijani imaju jednu zgodnu reč (zbog latinske osnove koriste je i lekari) a to je – marasma – staračka onemoćalost. Mnogi su otkrili da nije više onaj neuništivi, na njegovom mitu pojavile su se naprsline, a na plastično retuširanom licu duboke bore i izraz dosade. Svoj multi harem zamenio je samo jednom verenicom. Rušenje mita muškarčine teško se podnosi. Nešto glasova sentimentalnih precvetalih dama na nedeljnim anketama sigurno će dobiti, ali je njegova partija postala neminovno treća iza demokrata i Pokreta 5 zvezdica. Zato bi logično bilo da ambicije koncentriše na mesto Predsednika Republike, koje će dogodine biti upražnjeno. To se i bez većine u parlamentu može postići primamljivim ponudama poslanicima iz drugih partija. Silvio je zacrtao novi glavni zadatak – izmena zakona o nemogućnosti kandidovanja osoba koje su osuđivane. I rekao: „Lično ću o tome pregovarati sa Rencijem“. Takvo pregovaranje neugodno asocira na aktuelnu presudu. No ako je sadašnjem premijeru Renciju bio potreban kao partner za sprovođenje reformi, ne verujem da mu je potreban i kao protivnik u međusobnom otimanju oko vlasti. Mnogo tvrde da je Renci novi, mlađi i energičniji Berluskoni!
Sudbina je zapečaćena – dok je živ Silvio B. ipak neće Italiju ostaviti na miru.