Stvari stoje tako da su se geopolitički stručnjaci, generali i vojni markentigaši složili definitivno da Trećeg svetskog rata neće biti. Naime, ako bude, a sve je izglednije da hoće, biće to Prvi Globalni rat! Jaka misao, dostojna vojničke pameti. Ostaje misterija kako je moguće da vojska svugde u svetu kupuje najpametnije ljude, a povlači najgluplje poteze.
Eto ta formulacija „Globalni rat“ nije proistekla iz nečije mudrosti, analize, nego najverovatnije iz infantilije najviših vojnih starešina. Možda iz njihove strasti za istoimenu iPhone video igru, kojom se zamućene svesti o tome šta je pravi rat, a šta video igra, zabavljaju. Ili možda zbog ROH (Ring of Horor) „Global War“ – hrvačkog cirkusa… tek oblast napeto primitivnog komercijalizma za mase prepuna je te sintagme koja pali. U vesti, što i nas uključuje u temu, o kampu gde Ziloti SIPC uvežbavaju maloletnike u upotrebi oružja, najopakija je igumanija kojoj je cilj da odbije decu od kompjutera dajući im puške u ruke. Nastaje li to neka simbioza Arkana (od mladih navijača pravio je ubice) i vladike Filareta (u mantiji SPC sa mitraljezom pred Vukovarom). U kontekstu svetske eskalacije mržnje i ubijanja srpski topovski bejbi-bif ipak nije za ono: „Ma pusti budale“.
Iako naše domaće gluposti imaju veliku privlačnu snagu, valja temi pristupiti upotrebom širokougaonog objektiva. Znam da je po poruci cinična, netolerantna, gruba izreka da „kad se močvare meliorišu niko žabe ne pita za mišljenje“, ali malo-malo pa ne mogu da joj odolim, jer to je naša pozicija u svetu. Bojim se da čak ni sukobi na Bliskom Istoku, pretnja Ali Hamneija, vrhovnog verskog vođe Irana, da Izrael sprovodi geneocid u Gazi[1] te da će on naoružati Palestince, nije globalni izazov, mada i Izrael i Iran verovatno imaju atomske bombe. I ne samo bombe, nego i paranoike koji će sopstveni život žrtvovati olako.[2] Ipak odmeravanje globalnih nerava vodi se na drugim prostorima.
Iako sam se više puta zaklinjao nad „Teorijom zevere“ Jovana Bajforda, svejedno mi nije lako da shvatim postajem li njen plen kada, recimo, gledam statističke podatke o porastu proizvodnje škriljčanog gasa u Americi za 800 odsto od 2007. do 2013. godine, sa procenama da im je vek eksploatacije bar još 100 godina. Amerika mora da nađe kupca za taj gas koga već ima više nego što joj treba. Energetski proždrljiva Kina otkriva sopstvene rezerve iste vrste gasa, tako da nije mnogo zainteresovana za američki, a posebno, videće se to kasnije u tekstu, iz strateških razloga. Kao ozbiljno tržište preostaje jedino Evropa, odakle valja istisnuti Rusiju da bi se zauzelo njeno mesto.
Ukrajina, preko koje idu gotovo svi ruski gasovodi dobila je funkciju ventila na kojem će biti zavrnut ruski gas. „Južni tok“ i „Nabuko“, alternativni gasovodi, doživljavaju stravične opstrukcije u kojima se otkriva sramotna evropska inferiornost u igri. Da li su poubijani Ukrajinci i nesrećnici iz malezijskog aviona kolateralna šteta[3] u pokeru velikih igrača? Rusija elegancijom sibirske mečke brani svoje interese. Njena reanimacija carske veličine podrazumeva ortodoksno imperijalno otimanje teritorija – Krim, za početak. Naravno postoje i oni dublji, istorijski razlozi koji se lako upregnu, kad zatreba. Američke podmornice u Barencovom moru pokazuju da Amerika kompletira svoj obruč „čelika i ognja“ oko „totalitarnih“ režima (Rusije i Kine). Putin, (sa njim i mlohava Rusija) polako postaje gubitnik, a to jako kida nerve, kako će se videti i na američkom primeru. Dakle, pitam se sad da li me je to paranoja zavere uzela pod svoje ili je u pitanju ipak koliko-toliko razuman zaključak.
Koliko sam uspeo da razaberem samo je jedan čovek dobio Nobelovu nagradu posthumno – Kanađanin Ralf Seinman, za medicinu.[4] Nisam uspeo, međutim, da razaberem šta biva sa onim ko je dobio nagradu na lepe oči, pa to izneverio kad je trebalo da je opravda. Dakako reč je o američkom predsedniku Baraku Obami, prema kojem je Nobelov komitet učinio neverovatan presedan avansnog davanja nagrade u skladu sa opštim ispoljavanjem nade da će novi američki predsednik konačno pomeriti svet na bolju stranu. To sigurno nikada više neće uraditi.
Nisam jedini koji je navijao iz sve snage za Obamu, a sada se pita nije li Buš Mlađi manje tragična ličnost, za njega se od početka sve znalo. Prvo obećanje koje je Obama dao kao novoizabrani predsednik bilo je da će ukinuti sramni zatvor u Gvantanamu. On je već na sredini drugog mandata, a oni nesrećnici ili zločinci, u Gvantanamu bez ikakvog suđenja sede tamo i dalje. To je ružna činjenica i argument za neverovanje u američku famu o pravdi i pravosuđu.
Ako je ko pred svetom otkrio nemoć američkog predsednika onda je to Netanjahu, dakle Izrael. Odbivši ultimatume oko Gaze, prvo podpredsednika Kerija, a zatim i samog predsednika Obame, pokazao je da ta dvojica ne znače mnogo. I to je ružno saznanje. Bez ogromne američke podrške Izrael bi nestao sa lica zemlje. Bila bi to nepravda, ali je i činjenica. Znači li to da Izraelu podršku daje neko važniji? Može li se izbeći, imajući u vidu Gvantanamo i Izrael, utisak da neko drugi, a ne predsednik vlada Amerikom? Pritom nema argumenata da je to Kongres (republikanski), ili Senat (demokratski). Stanovnici South Side – crnačkog slama u Čikagu, proglasili su 13. jula Obamu najgorim predsednikom u istoriji SAD. Agencije su to kasnije potvrdile na većem uzorku. Razočarani zaljubljenici su uvek neodmereni.
Inače taj predsednik SAD okrnjenog ugleda otvorio je 6. o.m. samit predstavnika 50 afričkih zemalja u Vašingtonu. Na samit nije pozvan Abubakar Šehau, vođa Boko Haram, bilo bi previše, ali jeste predsednik Južnog Sudana, Salva Kiir, koji je u hodu do vlasti svojom privatnom vojskom od 15.000 ratnika, masakrirao 10.000 pripadnika plemena Nuer, svih uzrasta i polova. Možda mu je preporuka to što ne skida crni kaubojski šešir ni u krevetu, kao Džems Kegni (James Cagney) u „Oklahoma Kid“. Trljaju zbog Kiira Vašingtonu nos važniji od mene. Drugi ga kao brane tvrdnjom da je dotični Kiir već bio u (diktatorskoj, komunističkoj) Kini. Obama je već uveliko – „loser“ (gubitnik) što je najteže američko prokletstvo. Najgore je što gubi od Kineza koje i dalje nipodaštava, pa im u nedavnom intervjuu savetuje kako: „treba da prestanu da se zadovoljavaju ulogom proizvođača low-cost robe“. Prenebregava da je Kina već najvećim delom naučila ono što Amerika zna, ponegde ju je i tehnološki prestigla, te da je njen pravi problem hoće li umeti da gradi civilizovano, humano i miroljubivo društvo.
Londonski The Economist objavio je neki dan intervju sa Obamom državnički odmeren i dosadan. Ni trunke onog entuzijazma, slobodoumlja i šarma sa početka Obamine karijere. Ključne su dve izjave: „Pomoći ću mojoj Africi da promeni svet“ i „Peking gura sve dok ne naiđe na otpor: moramo se pripremiti da budemo mnogo tvrđi“.
Kampanju za „njegovu“ Afriku, pred kojom je budućnost, krunisao je obećanjem da će Američke kompanije investirati 14 milijardi dolara u Crni Kontinet. Kasno! Staf jednog predsednika morao bi da zna za „The Heritage Foundation Map of China Global investments“ sa koje se vidi da nema kontinenta koji je tako sistematski pokriven kineskim investicijama kao što je Afrika. Prema podacima Wilson Center Kina je prošle godine u Afriku investirala 40 milijardi dolara. U poslednjih pet godina prosečno je investirala 30 milijardi dolara godišnje. Kina je 2009. godine pretekla Ameriku ulaganjima u Afriku. Spoljnotrgovinska razmena SAD – Afrika iznosila je 2012. godine 99,8 miljardi, a Kina – Afrika 198,5 miljardi dolara.
Na političkom planu Obamu su takođe pretekli kineski lideri. Predsednik Si Đinping je inaugurisan u martu prošle godine, a već u aprilu je napravio turneju po Africi ističući tako da je Afrika najvažnija za Kinu. Pre njega su svi kineski predsednici odlazili gotovo svake godine, a premijeri i ministri po nekoliko puta godišnje. Afrika je izvorište sirovina i energije, ali i rastuće tržište za Kinu. Na njenom razvoju Kina gradi svoju sadašnjost i budućnost, zato relativno korektno posluje i obučava lokane kadrove za sve kvalifikovanije poslove. Afrikanci listom vole Obamu, ne vole Ameriku i duboko mrze njihove beskrupulozne kompanije. Na Kineze se sve više bezbolno navikavaju.
Da vidimo šta znači Obamina poruka da „prema Pekingu treba biti mnogo tvrđi“. Bojim se da je to ono kada se kaže da je vrag odneo šalu. U okviru kampanje obuzdavanja Kine koja je u spoljnoj trgovini, BDP, prisustvu u Africi… počela od Amerike da preotima primat, nađen je štit koji treba da obuzda Kinu i smanji njene mogućnosti napretka. Uz američki impuls i saglasnost agresivni primijer Japana, Šinto Abe, poslednjih dana jula uspeo je da obezbedi apsolutnu saglasnost svih ministara za promenu člana 9 japanskog ustava. Taj član, za koji se tvrdi da ga je izdiktirao pobednik, general Makartur, govori da Japan nikada više neće moći da ima prava na vojne operacije van svoje teritorije i naoružanje koje mu omogućava da napadne neku drugu zemlju. Kina je dobila razlog da naglo počne da prebacuje investicije iz mirnodopske proizvodnje za izvoz u još veću proizvodnju sredstava za ubijanje! Ne kažem da će ijedna od te dve strane početi agresiju, ali će nesumnjivo biti prinuđene da se povlače iz svetske ekonomije i time stvore prostor za američki izvoz, koji iz godine u godinu jenjava. Možda to nije namerno, ali je logično da tako bude.
Kako promene ustava svugde, pa i u Japanu, traže glasanje u oba doma parlamenta to Abe, da bi izbegao neizvesnost glasanja, pokušava promenu da podvede pod formu „ponovnog čitanja“ i kako agencije tvrde ima podršku više od polovine Japanaca! Ironija je u tome što je Amerika, prema mirovnom ugovoru koji je diktirala, dužna da vodi nadzor nad poštovanjem člana 9! U tokijskom metrou jedan mladić se polio benzinom, zapalio i dok je mogao vikao je u megafon: „Ne dajte član 9“. Kina i Južna Koreja[5] uložili su zajednički žestok protest. Te dve zemlje imaju najviše razloga za strepnju, jer su iskusile japansko ratničko ludilo. „Abe je upalio šibicu da bi osvetlio prostor u barutani“ /…/ „Hoće li Japan preživeti Abeove ambicije“ – piše The Japan Times. To međutim nije samo pitanje Japana, to mora da se tiče savesti celog sveta. Danas se ratovi ponovo vode po uputstvu koje je papa Inoćencio III godine 1208. dao krstašima pred pohod na katare, patarene i bogumile: „Ubijte svakoga na koga naiđete, a Bog će posle lako odabrati svoje“.[6]
Nisam nameravao da preskočim kineske aneksionističke poduhvate. Nisam đavolov advokat. Dok je Vijetnam ratovao sa Amerikancima, susedima i sam sa sobom, Kina je jednostavno iskrcala vojsku na nenastanjeni Paracel arhipelag u istočnom delu Južnog Kineskog Mora, oko 200 milja od Vijetnama. Bila bi to donekle komična ratna priča da se nije ispostavilo da tamo ima nafte i gasa pa su pretenzije pokazali sem Vijetnama, Filipini, Malezija i Japan. Kina zato jača svoju ratnu mornaricu (u gradnji su dva nova nosača aviona) i stvara pod nazivom „Biserna ogrlica“ savez sa Šri Lankom, Pakistanom, Bangladešom i Mijanmarom (Burmom) oko dobijanja pomorskih prioriteta za svoju ratnu mornaricu koja bi kontrolisala Indijski okean i Pacifik. Odgovor su „Blue Water“ mornarički manevri Japana, Indije i SAD na istom području. Valja uspostaviti ravnotežu zbog Malaka tesnaca kojim prolazi oko 40 odsto trgovine sa svetom i 80 odsto nafte namenjene Kini. O okupiranom Tibetu, koji je ekonomski i civilizacijski napredovao, ali jeste nesumnjivo okupiran, skoro da se više ne bi govorilo da nije egzotičnog Dalaj Lame, koji hoda golišav po svetu i propoveda slobodu za svoje sledbenike. I još nešto: Kina ima najfantastičniju potencijalnu „petu kolonu“ u svim zemljama sveta!
Prilikom bombardovanja Srbije Edvard Lutvak,[7] geostrateški savetnik predsednika Buša Mlađeg, na TV je izneo jednu šemu ustanovljavanja krivice za rat u Jugoslaviji, koju bih po sećanju i uslovno mogao svesti na sledeće: Prvo je izbio rat između Srbije i Hrvatske. Jedni su druge optuživali da su prvi počeli. Znamo da su i jedni i drugi skloni da lažu pa smo krivicu podelili po pola. Onda je izbio rat u Bosni i opet isti princip, pa na Kosovu. Kad to saberemo ispada da su Bosanci, Hrvati i Kosovari krivi po 50 odsto, a Srbi 150 posto. Dakle, jasno je koga treba bombardovati. Primenimo taj think tank aritmetički princip na konfrontaciju tri najjače zemlje u svetu. Vojni budžet Rusije za 2014. godinu iznosi 69,3 milijarde, Kine 131,5 milijardi[8] a Amerike 682,5 i sa sredstvima koja dodatno odobrava Kongres 756,4 milijarde dolara. Amerika izdvaja koliko 12 narednih zemalja ukupno! Lutvakova aritmetika bi očas pokazala ko je krivac, ne samo ako dođe do sukoba, jer tada je kasno, nego oko izazivanja opasne napetosti u svetu i guranja ljudi u globalnu mržnju, naoružavanje, siromašenje…
Stiven Volt (Stephen Walt), profesor međunarodnog prava na Harvardu postavio je pitanje „Da li Amerika pati od ratomanije?“ i dao 5 razloga zašto je odgovor „da“: 1. Jer joj se može; 2. Jer nema ozbiljnih neprijatelja; 3. Jer ima plaćeničku vojsku; 4. Jer joj je vojno rukovodstvo glupo; 5. Jer o ratu odlučuje Kongres. Beda današnje političke elite pogađa ceo svet, ne samo Ameriku. Možda se još jedino papa Francisko, iz tragičnih razloga stradanja hrišćana, ali i ličnog ubeđenja zalaže za mir i izdiže iznad ostalih. Prisetimo se Kenedija, Šumana, Miterana, Adenauera, Branta, Tita, Palmea, Gorbačova… borili su se za mir i budućnost u prijateljstvu. Oni su stvarali istoriju, a istorija je stvarala njih. Današnje političare stvaraju stručnjaci za marketing, spin doktori, mediji, centri moći i njihova lična neobuzdana volja za moći.
***
Sintagma „Globalni rat“ je prilično stara. Još 2001. godine šarmantno nabiflani Umberto Eko napisao je „Scenario za globalni rat“ tu zastrašujuću burlesku apsurda završio je naglašeno ozbiljnom rečenicom: „U eri globalizacije globalni rat nije moguć, jer bi doveo do poraza svih“. Nije li tu tračak optimizma koji nam nedostaje?
———–
1./ Zigmund Bauman, u intervjuu za italijanski dnevnik La Repubblica (5. avgust 2014.) pored ostaloga kaže: „Izraeleske vlade više se plaše mira nego rata. Nisu nikada naučile umetnost upravljanja u kontekstu mira /…/ potomci žrtava geta nastoje da pojas Gaze pretvore u geto /…/ Pre svega ne postoji nikakva „međunarodna zajednica“ o kojoj govore Amerikanci i Evropljani. U igri su samo koalicije definisane partikularnim interesima. Bauman je Jevrejin, dakako.
2./ Osnivač i ideolog Hamasa šeik Ahmad Jasin inspirator je talasa kamikaza tokom druge intifade, a izvršni organizator tog posla bio je Salah Džadalah, šef Hamasa za specijalne operacije. Njegovo je objašnjenje zastrašujuće racionalno – „Nemamo avione i tenkove, ali imamo patriote. Jedan kamikaza zajedno sa obukom i dinamitom košta 300 dolara. Tolike su naše mogućnosti“ Džadalah je bio zarobljen pa pušten iz izraelskog zatvora sa konstatacijom da je mentalno poremećen. Tvrdi se da je simulirao ludilo, nije lako poverovati.
3./ Niko nije ponudio ukrajinskim Rusima autonomiju u okviru Ukrajine, koliko god da je to moguće rešenje.
4./ Steinman je umro samo tri dana pre dodeljivanja nagrade pa je za njega napravljen izuzetak od pravila da nagradu dobijaju samo živi kandidati. ↑
5./ Postoje dokumenti da je Japan 12. avgusta 1945. godine u današnjoj Svernoj Koreji, oblast Hamheug, testirao neku rudimentovanu atomsku eksplozivnu napravu. Teško da su od tada sedeli skrštenih ruku.
6./ Milion mrtvih je posledica tog uputstva.
7./ Edvard Lutvak (Edward Luttwak) je osnivač i vlasnik vašingtonskog geostrateškog think-tank instituta, poreklom Jevrejin iz rumunskog Banata. Otac mu je, pored ostaloga, bio vlasnik novosadske fabrike sapuna Albus. Bar tako on tvrdi na relativno tečnom srpskom jeziku.
8./ Kina je jedina velika sila koja je procentualno smanjila svoj vojni budžet sa 2,3 na 1,6 odsto BDP za poslednjih pet godina. U nominalnom iznosu izdaci za vojsku ipak rastu ubrzano.