Prava ljudska sloboda ne postoji bez ekonomske samostalnosti i sigurnosti.
Ljudi koji su gladni i bez zaposlenja materija su od koje se prave diktature. (F.D. Ruzvelt)
Nikada nije postojao idealan sistem kakav reklamiraju političari da bi se dočepali vlasti, niti tako strašan kakvim ga ocrne protivnici. Uvek je u pitanju neka mešavina. I najgori sistem koji je bilo koja zemlja stvorila posedovao je prijemčive elemente, makar za njeno stanovništvo. Isključivo nasilni i loši sistemi ne mogu da traju. Tako je nacionalsocijalizam Trećeg rajha, posebno u doba uspona, imao izvrsne socijalne službe (kao i DDR kasnije); jačao nacionalnu koheziju[1]; veličao radnike – sindikate[2], angažovao omladinu… Staljinov poredak je preuzeo sve to i dodao svoje osobenosti. U zemlji gde je na milione građana stradalo u logorima najemitovanija pesma bila je “Široka strana maja radnaja”[3] u kojoj je centralni stih: “ne znam drugu zemlju gde tako slobodno diše čovek”. Nadam se da ne treba dalje argumentovati da su političke lagarije opšta pojava, često pogubno jakih efekata.
Živimo u vremenu povike i hvaljenja kapitalizama, na sva usta. Mogućnosti izbora su svedene na minimum. Agitpropovci kapitalizma uveravaju nas da je njihova roba najbolja, tim pre što druge na tržitu nema. Uglavnom smo nezadovoljni okrutnošću eksploatacije, odbacivanjem ljudi, i utiskom da je to trajna budućnost. Dakako da je večnost sistema koji se nudi marketinška neistina. Nasuprot tvrdnji o definitivnom obliku sistema kakav je danas, postoje primeri koji pokazuju da nema ni sistema ni poretka koji se ne može podesiti da funkcioniše prema održivim interesima većine. O tome, o kapitalizmu sa ljudskim likom, bih ovog puta.
Poslužiću se primerima iz Italije iz dva razloga. Prvo, jer je njhovo neobuzdano stanovništvo u traganju za boljim društvenim poretkom isprobalo: fašizam, totalnu amerikanizaciju posle Drugog svetskog rata, evrokomunizam, nonmenefregizam[4], te i danas eksperimentiše tražeći nekakav ljudskiji poredak. Drugi razlog je što situaciju u toj zemlji poznajem bolje nego drugde, pa mi je komotnije.
Počeo bih od državne intervencije. Dve najveće železare u Italiji nalazile su se pred zatvaranjem. “Ilvi” iz Taranta, pre 11 godina sudski je bilo naloženo da preduzme mere ekološke zaštite prema standardima EU, jer je trovala vazduh i dokazano uticala na rast oboljenja disajnih organa velikog broja građana. Nije preduzela ništa, jeftinije je potplaćivati lokalne vlasti da žmure. Na kraju je sudski, ovog puta ozbiljno, naređeno da obustavi rad, vlasnici su zapretili da će zatvoriti železaru i radnike izbaciti na ulicu. To najčešće pali. Italija ipak nije ni Srbija, ni Albanija kamo ne uvek skrupulozni italijanski industrijalci delociraju proizvodnje zabranjene u EU zbog ataka na zdravlje stanovništva i tretiraju radnike kao tegleću faunu. U pomenutom slučaju italijanska vlada je našla da postoje zakonski osnovi da uvede prinudnu upravu. Dotičnoj upravi postavila je zadatak da železaru rekonstruiše i dovede na nivo tehnoloških i ekoloških standarda, da u tom poslu angažuje što veći broj zaposlenih, koji će tako zarađivati punu platu, dok će ostali dobivati naknadu za nezaposlene. Kada železara postane konkurentna na tržištu – mora biti prodata. Od prihoda biće namireni troškovi države, zaposlenih i lokalna zajednica, a što ostane, odnosno ako išta ostane pripada ranijim vlasnicima. U aprilu je umro Emilio Riva, beskrupulazni monarh te imperije čelika, naslednici će se sigurno suditi sa državom, a dotle živeti od preko 2 milijarde evra iznetih u poreske rajeve.
Železara Terni – Italija, vlasnik Tisen (Thyssenkrupp) zbog nepoštovanja mera zaštite na radu i pogibije sedam radnika bila je osuđena na plaćanje velikih odšteta i na zatvor rukovodećih ljudi. Kao osvetu uprava je donela odluku da broj zaposlenih od 2.600 smanji za 550 i time nadoknadi deo štete koju mora da plati. Dakako i tu je strah radnika da će ostati bez egzistencije doveo da žestokih demonstracije. Vlasnici i radnici (sindikat) nisu bili u stanju da dođu do prihvatljivog rešenja. Umešala se vlada, dakle država. Pregovori su bili dugi i bespoštedni i na kraju je došlo do sporazuma. Ponajpre verovatno zato što se govorkalo da država ispituje uslove da se i toj železari uvede “commissariato” – prinudna uprava. Rasplet je sledeći: 290 radnika je pristalo da prihvati otpremnine (od 60 do 80 hiljada evra) a svi ostali nastavljaju tamo gde se stalo i sa punim platama.
U oba slučaja rešenja su iznuđena pretnjom promene sistema (oduzimanjem privatnog vlasništva). Preko 2.000 porodica radnika nije izgubilo egzistenciju. Da li je to dobra ili loša država? U prvom slučaju dirnula je u svetinju vlasništva, a u drugom stala na stranu „lenjih“ radnika i prinudila kapital da se ponaša korektno. U Danskoj, na primer, takvi se slučajevi ne događaju, ali ako se desi da neka fabrika mora prestati sa radom ili smanjiti broj zaposlenih – država preuzima na sebe posao prekvalifikacije radnika, plaća im za to vreme 80 odsto prosečne plate i na kraju prekvalifakicije ima obavezu da im nađe novo zaposlenje. Objašnjenje je da zaposleni dok rade izdržavaju državu, te da ona ima obaveze prema njima. U toj zemlji država je servis u službi građana. Javni dug Danske je 45,3 odsto, dok je prosek u EU 85,4 odsto BDP. Poreske stope iznose 24 odsto za privredu, a individualne od 46,03 do 61,03 odsto (zavisno od visine prihoda) i malo ko pljuje državu zbog toga. Da li je i to država koju treba uništiti zbog velikih poreza ili se ugledati na nju? Pitanje je glupo, ali služi da pokaže koliko su tek glupe tvrdnje da sva muka potiče od poreza[5].
***
Iako je manje presudno, moju radoznalost više privlače promene koje ne diraju u sistem. Takav je primer ponašenje vlasnika svima poznate Nutelle, Kinder jaja i Ferrer Rocher čokoladnih bombona sa lešnikom u sredini. Osnovna masa za proizvode nastala je tako što je deda današnjeg vlasnika, poslastičar Pietro Ferrero, iz malog mesta Albe, godinama smišljao kako da napravi kvalitetan proizvod od čokolade, a da u njemu ne dominira skupi kakao. Rat i nestašica kakaa su ubrzali rađanje proizvoda u kojem brašno od prženog lešnika ima kompatibilan ukus sa kakaom. Rođena je đanduja[6] – danas simbol Torina i izvornog tipa italijanske čokolade. Sin Mikele pokazao se preduzetnim i uspeo da iz Švajcarske industrije slatkiša obzbedi otpatke od čokolade i viškove kakaa po vrlo povoljnoj ceni. Razgranao je proizvodnju i od poslastičarnice sa 16 stvorio fabriku sa 2.000 zaposlenih. Firma je bujala, a Nutella je obeležila čitavu jednu generaciju (danas između 40 i 60 godina) kojoj pripadaju režiser Nani Moreti, Valter Veltrovi, osnivač demokratske partije i sadašnji pedsednik te partije, Mateo Renci… Pod parolom: raditi – stvarati – dati i drugome, Mikele je napravio multinacionalnu kompaniju. Postao je najbogatiji Italijan i zauzima 22. mesto u svetu sa 20,06 milijardi evra (podatak Forbs). Njegov sin Đovani sada vodi kompaniju, a otac u svojoj 92. godini života dolazi u fabriku gde obilazi radnike, koji su deca ili čak unuci onih sa kojima je počinjao. Naslednik je postao dostojan predaka. Danas multinacionalna kompanija Ferrero ima 30.000 zaposlenih u 180 fabrika u 38 zemalja i svi njihovi zaposleni učestvuju u podeli čiste dobiti zajedno sa vlasnicima, dobijaju stipendije za školovanje dece. Nikada ni jednog sukoba sa sindikatom, ili skandala bilo kakve vrste. Stari Mikele nikada u životu nije pristao da da intervju ili da se pojavi na TV. Odgovor je uvek bio: pitajte moje radnike, oni će vam reći istinu, ja nisam objektivan. Firma ima promet od 8,1 miljardu evra i rast od 5,6 odsto u prošloj godini.
Kompanija Luxotica je najveći i najpoznatiji proizvođač naočara u svetu. Ima li nekoga da nije čuo za Rey-Ban naočare? Ako nije čuo, morao ih je videti, jer nema uniformisanog lica na Zapadu, naročito u filmovima, a da svoj neodoljivi izgled ne podupire tim naočarima. Ukratko, vlasnik je Leonardo Del Vekio (Vecchio), svojedobno gastarbajter u Švajcarskoj. Radnici ga zovu „Nono“ (Deka) i na „ti“ su sa njim. Njegovo lično bogatstvo se ceni na 15 milijardi evra. Najniža plata početnika u toj firmi je 1.250 evra. Godišnja stopa rasta je oko 10 odsto, a preko 90 odsto zaposlenih se deklariše kao „ponosni što rade u toj kompaniji“. Nono ima samo jedno pravilo: „Moj radnik mora biti bar za jedan evro bolje plaćen od drugih“. Deca radnika dobijaju besplatno udžbenike, a fabrička biblioteka, njima na raspolaganju, spada među najsnabdevenije. Deci radnika na studijama kompanija plaća školarinu. Najproduktivniji i najiventivniji radnici dobijaju srazmerno uvećanu platu. Svaki radnik ima prava da ponudi novi dizajn ili tehničko usavršavanje proizvoda ili procesa proizvodnje i za to biva plaćen isto kao i spoljni saradnici.
Meni lično je najprivlačnija kompanija Cucinelli. Njen vlasnik, Bruno Kućineli, radničkog je porekla. Imao je smisla za dizajn, ali i za biznis pa se opredelio da proizvodi luksuzne odevne predmete od kašmira. Po bogatstvu nije na nivou prethodnih velikana, njegovu firmu procenjuju na 1,5 milijardi dolara. No kada je prošle godine rešio da izađe na berzu, vrednost akcija je u startu skočila za 40 odsto u odnosu na nominalu. Za sebe je zadržao 65 odsto vlasništva, a izašao je na berzu kako bi imao dodatni poriv da se još žešće bori. Svoju ideju vodilju formulisao je: „Kvalitet ne stvaraju loše plaćeni radnici“. Svoje radnike početnike obučava (uz platu od 800 evra mesečno) kao što su se nekada radnici obučavali. Kad završe obuku svečano dobijaju diplomu – priznanje da su postali „Radnik“ – velikim slovom, i početnu platu od 1.200 evra. Jedna starija radnica, upitana na TV kolika joj je plata, odgovorila je da njena rođaka radi u sličnoj firmi, ima iste godine staža, ali platu manju za 260 evra od njene! Zaposleni dobijaju beskamatni kredit za kupovinu stana i drugih važnih stvari. Mala deca imaju besplatno obdanište, starija besplatne udžbenike i stipendije za šklovanje. Vlasnik se dva puta godišnje sastaje sa stipendistima firme i potiče ih da budu što kreativniji. Veliki je pristalica Pape Franciska, uz objašnjenje da se Papa „bori za dstojanstvo rada, a on za dostojanstvo profita“. Kaže: „Jesam bogat i ne stidim se toga, žao mi je što su mnogi drugi bogatstva sticali tako da bi zaista trebalo da se stide“. Stekao je kolekciju od 24 značajna priznanja – 4 puta američku nagradu za kvalitet „Best of the Best“, počasni doktorat iz etike u međuljudskim odnosima, vitez rada (Cavaliere del Lavoro) i kako sam kaže veliko poverenje svojih radnika i poslovnih partnera – kao najvažnije od svega.
***
Da li je to kapitalizam? Dakako da jeste. U sva tri slučaja sredstva za proizvodnju i kapital su privatni. Da li su, iako ne štede na radnoj snazi, konkurentni? Dakako, sve tri kompanije spadaju u sam svetski vrh svoje grane po produktivnosti i profitabilnosti, te nikada nijednog radnika nisu otpustile kao višak. Da li su na državnim jaslama pa im to omogućava da budu “humane”? Ne, nijedna od tih kompanija nije nikada dobila ni cent državnih para ili bilo kakve beneficije. Ipak su te kompanije u Italiji, koja je jedna od najzaduženijih zemalja u Evropi. One su među najuspešnijima u svetu, možda baš zato što se nisu polakomile kao one što propadaju. Da li delokacijom eksploatišu jeftinu radnu snagu iz zemalja Trećeg sveta? Ne, sve tri imaju proizvodnju i u drugim zemljama i svi njihovi zaposleni imaju podjednake uslove rada kao i u Italiji. Šta suštinski razlikuje taj od kapitalizma koji se srevira kao jedini moguć? Odsustvo pohlepe!
Ne mogu da odolim da ne navedem još dve zgode u prilog prosvećenom kapitalizmu. Porodica Rokfeler (Rockefeller) saopštila je 22. septembra, u trenutku kada se cena nafte vrtela oko 100 dolara za barel, da se u skladu sa svojom proekološkom orijentacijom, povlači iz finansiranja proizvodnje fosilnih goriva, iako je na nafti stekla najveći deo bogatstva. Nije li to pobeda ekologije i razuma nad apsolutizmom profita? Profit se podrazumeva, ali ne i njegova dominacija nad ljudima.
Najveći i najuticajniji svetski granski sindikat, IgMetall u Nemačkoj, prvi je u svetu sugerisao vlasnicima Folksvagena da na vrhuncu krize ne otpuštaju radnike, nego da svima skrate radno vreme i adekvatno umanje plate. Sada je, preciznije 11. oktobra, sindikat ponudio upravi automobilskog kolosa, svoj plan kako smanjiti troškove proizvodnje za 5 milijardi evra. Uprava je konstatovala da je Folksvagenova stopa profita upola niže nego kod Mercedesa, pa je glavni menadžer, Martin Vinterkorn, najavio žestoka kresanja kako bi se uštedelo pomenutih 5 milijardi. Sindikat je predložio da se pričeka sa odlukom dok oni ne sprovedu svoju akciju. Zatražili su od svih radika da sugerišu šta se u njihovom sektoru može uštedeti. Kada je sve sabrano ispalo je čak i nešto malo više od zahtevane sume. Konstatovalo se da samo Golf ima 60 različitih tipova volana – apsurdno. Uprava je, dakako, prihvatila plan sindikata i proklamovala „Folksvagenov zakon“ – nikada više ne donositi mere bez konsultovanja ili uz protivljenje IgMetall sindikata. Da li je tu u pitanju samoupravljnaje u kapitalizmu – ne znam. Prevagu je odneo razum (prosvećenost) na obe strane.
Tekst je iz decembarskog broja časopisa Biznis i fiannsije koji će se uskoro naći na kioscima
[1] Izvanredno prikazano u filmu Kabare, kada mladi nacisti na izletištu počinju da pevaju, a ostali jedan po jedan staju na noge i prihvataju pesmu. Identična scena postoji u znatno starijem, ako se ne varam filmu Puriše Đorđevića, kada koliko se sećam Neda Arnerić počinje da peva “Sa Ovčara i Kablara” a svi, čak i ranjenici ustaju i prihvataju pesmu.
[2] “Horst Wessel – marš” (https://www.youtube.com/watch?v=NWyK_JU-100) pored “Marša sa popmom” Edvarda Ealgara (https://www.youtube.com/watch?v=Vvgl_2JRIUs) čini sam vrh tog muzičkog roda, ako se ima u vidu da je svrha marša ista kao i “budnica” onda je Štrausov “Radecki” (https://www.youtube.com/watch?v=Ug9_MAIhW7g) čist kič.
[3] Широка страна моя родная – https://www.youtube.com/watch?v=_u41b_TM2R4
[4] Doslovan prevod bi glasio “bašmebrigizam”, pravac koji proklamuje totalno nipodaštavanje ne samo politike nego i svake druge forme kolektivnog angažovanja.
[5] Marko Aurelio je u drugom veku skovao izreku, koju rado koristim, da je “porez cena civilizacije”.
[6] Gianduja je naziv za jednu masku u commedia dell’arte. Vrsta čokolade je često kopirana u raznim i nama znanim proizvodima. Na primer Eurokrem, bajadere, a ima je i pod originalnim imenom kao Đanduja kuglice, tortice, poljupci…