Zašto uvozimo mašine, a izvozimo pamet, a budućnost se kupuje za sitniš iz „tajnih fondova“?

Razvijene zemlje ne razlikuju se od nerazvijenih po tome što poseduju bolje mašine, već po tome što poseduju ljude koji te mašine umeju da izmisle, konstruišu i unaprede. Razlika je suptilna, ali fatalna po društva koja veruju da se progres kupuje na uvoznoj traci, piše Dragan Vukićević za portal Forbes Srbija.

Tajna uspeha modernog sveta ne leži u pukom uvozu tehnologije. Ona leži u decenijskom, beskompromisnom investiranju u obrazovanje. Kod nas je, pak, redosled izvrnut naopačke. Prvo kupujemo skupe igračke, otvaramo fabrike kablova i šrafova, proglašavamo ih „tehnološkim skokom veka“, a tek onda shvatamo da u tim fabrikama nema ko da radi osim polukvalifikovane, slabo plaćene radne snage. Pametni i obrazovani ljudi nisu nusproizvod industrije; oni su njen preduslov.

Međutim, da biste stvorili obrazovanog čoveka, potreban vam je univerzitet koji drži do sebe. Potreban vam je sistem u kojem se cene integritet, rad i naučna istina. Umesto toga, svedoci smo moralnog i profesionalnog sunovrata akademskih institucija, koji se ogleda u sitnosopstveničkom kukavičluku i političkom poltronstvu. Najbolji, a ujedno i najsramniji primer ove patologije jeste nedavni slučaj na jednom od naših vodećih državnih univerziteta i tajno glasanje na proširenom Senatu povodom izbora jednog uglednog profesora.

Zapitamo li se, makar na trenutak, gde je nestala elementarna kolegijalnost? Sva stručna tela, i na matičnom fakultetu i na univerzitetu, visoko su vrednovala naučni i pedagoški rad tog profesora. Predložili su ga za izbor u više zvanje na osnovu čistih, merljivih referenci. U svakom normalnom društvu, glasanje na Senatu bilo bi puka formalnost, administrativna overa neospornog kvaliteta. Ali ne i kod nas. Kod nas važi nepisano pravilo osvete: „Podržavaš studente i misliš svojom glavom? E pa, majčin sine, nećeš proći“.

Da li članovi Senata i univerzitetskih saveta, dok u mraku kabineta podižu ruke ili spuštaju tajne listiće, uopšte razmišljaju o tome da će se i ovoj vlasti videti leđa? Šta će raditi sutra? Ovakve mrlje u karijeri i životu se ne zaboravljaju. Kako će sutra sresti u hodniku kolege protiv kojih su se tako opskurno i kukavički poneli? Gde je tu moral, gde je akademska čestitost? Ili je u pitanju toliko zadebljao đon-obraz da iskreno veruju da će se provući i bezglasno ispariti u zaborav?

Srećom po ovo društvo, sadašnji studenti ne dele njihov moralni nihilizam. Oni se bune, protestuju i bore se za ispravan sistem i bolje društvo. Oni pokazuju kičmu koju su njihovi profesori negde usput založili za sinekure, mandate i sitne privilegije. Ljudima sa đon-obrazom jednostavno nije mesto u visokom obrazovanju, oni ne obrazuju, oni dresiraju za podaništvo.

Dok se akademska elita bavi sitnim osvetama, na državnom nivou se odvija spektakularna predstava populizma. Najnovija „akcija“ kupovine glasova i naklonosti naroda upakovana je u dirljivu priču o domaćinskom poslovanju: „Pametno smo postupali i skupljali pare godinama, već 15 godina se skuplja taj novac kroz akcijske fondove pa ćemo da obradujemo sve punoletne građane. Nije to Bog zna šta, ali je znak pažnje i pokazatelj kako se država domaćinski odnosi“.

Ova izjava, osmišljena da zvuči kao brižna porodična štednja dede koji je odvajao od usta za unuke, u stvarnosti predstavlja ozbiljno vređanje inteligencije i elementarne ekonomske logike. Vratimo li se samo malo unazad, ogolićemo ovu šarenu lažu.

U našoj državi su postojala dva fonda sličnog naziva: Akcijski fond (osnovan početkom dvehiljaditih) i Akcionarski fond (osnovan deceniju kasnije). Prvobitni Akcijski fond bio je običan državni posrednik, privremeni vlasnik akcija nastalih u privatizaciji, čiji je jedini zadatak bio da te akcije proda i novac prosledi u budžet. On je ugašen, a njegova preostala imovina prebačena je na novoosnovani Akcionarski fond.

Ovaj drugi, Akcionarski fond, zaista je služio za upravljanje preostalim državnim akcijama i sprovođenje zakona o besplatnim akcijama za građane. Finansijski konsultanti objašnjavaju da to nije nikakav klasičan investicioni fond ili namenska štednja građana. Sredstvima se raspolagalo u skladu sa zakonom i sistemom javnih finansija, pa se ne može govoriti o nekom „zamrznutom“ fondu koji je 15 godina stajao sa strane i iz kojeg se sada vrši isplata. Ako država najavljuje ovakve mere, morala bi precizno da objasni javnosti iz kojih se to tačno izvora finansira kako bismo imali potpunu sliku.

Istina je znatno sumornija od priče o „domaćinskom akumuliranju“. Kako upozoravaju stručnjaci i brokeri na domaćem tržištu kapitala, naša zemlja ove godine planira budžetski deficit od fantastičnih tri milijarde evra. Taj minus koji ostvarujemo usled veće potrošnje postaće naš novi javni dug, na koji ćemo samo za kamate ove godine platiti skoro dve milijarde evra! To je prava slika koja najbolje govori o tome koliko zaista ima prostora za vanrednu podelu novca stanovništvu.

Inicijativa da država ima nekakve skrivene, „crne“ ili paralelne fondove iz kojih može tek tako da deli milostinju nema zakonsko utemeljenje. Svi prihodi od državne imovine (rente, dividende, kamate) po zakonu predstavljaju isključivo budžetske prihode. Deljenje novca pred izbore, bez ikakvog socijalnog kriterijuma, gde isti iznos dobija i najugroženiji građanin i najbogatiji pojedinac, predstavlja klasičan, ogoljeni i demagoško-populistički čin donet „navrat-nanos“.

Taj novac koji nam se velikodušno deli kao „znak pažnje“ zapravo je naš sopstveni novac. Da smo politički zrelo društvo, ugledali bismo se na Švajcarsku. Umesto što dopuštamo da se državna imovina krčmi u predizborne svrhe, raspisao bi se referendum sa jasnim pitanjem: U šta uložiti ova zajednička sredstva?

Najpametniji, najrevolucionarniji i jedini ispravan predlog na tom referendumu bio bi: Uložimo sav taj novac u finansiranje i spas visokog obrazovanja.

Zamislite milijardu evra usmerenu u naučne laboratorije, stipendiranje najboljih studenata, privlačenje mladih istraživača iz inostranstva i modernizaciju fakulteta. To bi bio najpametnije uložen dinar u istoriji ove zemlje. To bi bila garancija da naša deca i unuci neće morati da beže odavde glavom bez obzira, i da naši univerziteti neće biti mesta gde kukavice u mraku lome sudbine čestitih profesora. Ali, za to je potrebna vizija. Za to je potrebna pamet, a ne đon-obraz.