Najveći deo izvoznih roba zemalja u razvoju su sirovine, što znači da performanse njihovih privreda zavise od cene tih proizvoda. Od 2004 do 2012, cene su bile u ekspanziji; one su stabilizovane, a zatim su počele da padaju u 2013. Dakle, ekonomski učinak tržišta u razvoju bio je odličan u prvom periodu, ali i veoma nezadovoljavajući u drugom, smatra Manuel Hinds, bivši ministar finansija El Salvadora. To je osnovni razlog za sadašnje turbulencije kroz koje ove zemlje prolaze.
(foto: čileanski demonstrant odeven poput Ujka Sema, s lažnim novcem u rukama, QZ)
„Vrliji “ od drugih
Mnogi pripisuju dobre performanse 2004-2012 dobrim ekonomskim politikama i, uz niske kamatne stope u razvijenim zemljama, odluci da investiraju u te (brzorastuće) zemlje. Ovaj pozitivan trend prekinut je na kratko, samo jednom, tokom krize 2008-2009, kako su dolarske cene akcija na tržištima u razvoju sve više rasle i to munjevitom brzinom. Grafik ispod prikazuje prosečne 12-tomesečne promene u cenama akcija u 13 tržišta u razvoju u dolarima, od januara 2005 do novembra 2013. Pad iz 2008. i 2009. je brzo zaboravljen, onda kada su stope akcija još više porasle. Većina investitora veruje da je to zbog toga što je ekonomska politika tržišta u razvoju bila bolja i od onih u razvijenim zemljama. U stvarnosti, to je zato što su cene roba, koje je pale tokom krize, ponovo otišle naviše jer su Federalne rezerve SAD emitovale dolar u velikim količinama, zadržavajući pri tom njegove niske kamatne stope. Kao rezultat toga, tržišta u razvoju suočila su se s većim cenama robe i većim prilivom kapitala.
(QZ)
Cene akcija u dolarima porasle tako brzo zbog velike količine dolara koja je ulazila u ove brzorastuće privrede kroz dva kanala: kroz viši izvoz i kroz uvećane protoke kapitala. Obilje dolara teklo je prema berzama, stvorivši bum u cenama akcija, koji je čak bio i uvećan usled priliva dolara. Dakle, veliki kapitalni dobici postali su još veći – kada se meri u dolarima – jer je domaća valuta bila apresirana u odnosu na dolar.
U poslednje vreme, međutim, promene u cenama akcija postale su negativne. Dobar krug postao je zlokoban, kal je sve niži priliv dolara dovodio do sve manjih ulaganja na berzi, a ovo još i smanjenju izvoza što je dovelo do depresijacije valute, koja sada smanjuje dobit izraženu u lokalnim valutama.
Sledeći grafikon pokazuje kako godišnja promena cena akcija u dolarima postaje negativna na mnogim tržištima u razvoju, kao rezultat ovog dvostrukog udarca.
(QZ)
Neki od onih koji posmatraju ekonomske trendove iznenađeni su ekspresnim bekstvom kapitala koji se na ovim tržištima dogodio u petak, i koji se nije razlikovao „vrlim“ zemljama kao što je Čile od onih koje nisu bile tako „čedne“.Međutim, to što su investitori odlučili da izvlače svoj novac iz zemalja u kojima se suočavaju sa gubitkom svog kapitala i ne treba da bude toliko iznenađujuće. Sve dok javnost veruje da će se vrednost valuta zemalja u razvoju nastaviti da pada, ljudi će nastaviti da iz tih zemalja vade svoj kapital – ovo se događa kako u „vrlim“ tako i u onim manje revnosnim zemljama. Veoma jednostavno.
Mnogi za ovakav negativan trend okrivljuju Bena Bernankea iz Fed-a; on je, navodno, odgovoran zaproblem s iznenadnom poplavom dolara koji naviru, da bi, potom, došlo do suše i nestašice američke valute. Problem, međutim, ne leži u njemu.
Uzrok problema je veoma niska produktivnost privreda zemalja u razvoju koje toliko mnogo zavise od izvoza robe. Produktivnost je u tim zemljama tako niska da one izgube ravnotežu kad god dobiju značajne prilive kapitala, kao što se dešavalo tokom godina njihove ekspanzije. Ironično, njima je ovakav priliv kapitala bio potreban kako bi unapredili svoju infrastrukturu po standardima razvijenih zemalja. Ipak, nisu preduzeli mere potrebne da bi se osiguralo da dolazeći kapital zaista poboljša njihove proizvodne kapacitete. A da su to učinile, ove zemlje bi u potpunosti iskoristile „poplavu“ Bernankeovih dolara. Da su to učinile, njihove ekonomije bi bile spremne da ponude veću vrednost na kraju ekonomskog buma. Da su to uradile, održavale bi svoj rast ne na ceni roba već na povećanju svoj produktivnosti .
(Manuel Hinds, bivši ministar finansija El Salvadora. Takođe, u Svetskoj banci radio je u sektoru za javne i privatne poslove. Dobitnik Manhattan Institute’s Hayek nagrade za 2010)