Nekada su sastanci lidera bili retki. Sada zatrpavaju rasporede državnika i podrazumevaju ogromnu pratnju. Jesu li stvarno tako produktivni?Džonatan Pauel, jedan od najbližih saradnika bivšeg britanskog premijera Tonija Blera od 1995 do 2007. objašnjava šta mu se sve dogodilo tokom tri decenije praćenja susreta na vrhu.
Opet je sezona samita. Za nešto više od nedelju dana imali smo ih tri. Samit NATO-a održan je u rodnom gradu američkog predsednika Obame, Čikagu, G8 sastali su se u skromnijem Kemp Dejvidu, a ne na uobičajenom Grand Rizortu, a još jedan evropski samit održan je u Briselu.
Samiti su sada toliko česti da državnici više sreću svoje kolege premijere i predsednike država nego članove svog kabineta ili porodice. Premijeri i predsedničke svite svojim letelicama krstare nebom tamo i amo dok se njihovi pomoćnici slamaju pod hrpama dnevnih redova.
Naravno, samiti postoje odkad je lidera. Razmislite o Henriju VIII, Bečkom kongresu ili Jalti. Nekada su to bili događaji koji su se odigravali jednom u životu na koje je liderima bilo potrebno mnogo meseci i nedelja da se na njih odluče. No, od 1970. započela je nova vrsta samita, podstaknuta lakoćom avionskog prevoza i sve većom ulogom nacionalnih lidera u međunarodnoj politici, na uštrb diplomata.
Argument „za“ samite je da je važno izgraditi lično poverenje između lidera tako da lakše sklapaju međusobne dogovore. Bivši ministar spoljnih poslova David Miliband tvrdi: „Ako imate lični odnos s nekim, ako ste bili u stanju da pokažete da ga poštujete, pomažete, oni će se potruditi da i vama učine ustupak.“
Ali zapravo okupljanje lidera ne donosi uvek bolju atmosferu. Savetnik Margaret Tačer za spoljnu politiku, Čarls Pauel, kaže da je ona mrzela samite, uglavnom zato što je na njima bilo puno stranaca. „Učesnici samita su takođe provodili mnogo vremena u pokušajima da postignu kompromise, što je ona mrzela, ili u traženju podesnih reči a ne suštine, što je takođe mrzela. Na samitima jednostavno nije bila nimalo srećna. Jedini način na koji je uspevala da ih natera da rade u njenu korist bio je da se ustremi na sve učesnike“. Na pitanje kako se osećala kad su je jedenaestorica izolovala, odgovarala je „Žao mi je 11-storice“.
Ponekad blizina može dovesti do teških uvreda, kaže on. Sećam se da je predsednik Širak posle jedne posebno glupe intervencije finskog ministra, na skupu na kom je predsedavao, u Nici, rekao da neki ljudi propuštaju fatastičnu priliku da umuknu kad treba. Na sledećem samitu na kojem je raspravljano o razmeštanju Evropske agencije za hranu dao je sebi još više slobode. Kad su Finci predložili Helsinki kao sedište agencije, javno ih je uvredio svojom opaskom “Zašto bi iko voleo da stavi Agenciju za hranu u zemlju gde se jedu jeleni? „
Jednom kad lideri uđu u salu za sastanke, a TV kamere budu izbačene, i vrata se zatvore, oni ostaju sami sa sobom. Osoblje, koje ostaje s druge strane vrata, očajnički pokušava da otkrije šta se dešava na sastanku. Uli Vilhelm, bivši PR Angele Merkel, rekao mi je da je nemačka kancelarka morala da mu šalje SMS-ove o aktuelnom razvoju događaja da bi mogao da o tome obevesti nemačku štampu.
Ključna ideja samita je da je lakše postići sporazum o teškim pitanjima ako ste sve lidere stavili u jednu sobu nasamo, nego ako se u pregovore mešaju njihovi savetnici. To često znači da ih molite da pregovaraju o vrlo detaljnim tekstovima koje ne razumeju. Džon Mejdžor morao je da posegne za očajničkim merama tokom pregovora u Mastrihtu. Savetnici smeju da uđu u sobu da prenesu poruku, ali odmah moraju i da je napuste. Džon Ker, Mejdžorov ključni evropski savetnik, neprestano je ulazio i izlazio iz prostorije u kojoj se pregovaralo, dok Mejdžoru nije dosadilo i dok nije zatražio da savetnik ostane. Ker se morao sagnuti ispod stola i šaputati Mejdžoru kada su poslednji najsuptilniji delovi pregovora bili predmet pregovora. To je funkcionisalo sve dok je holandski premijer Rud Lubers diktirao amandmane na francuskom, nemačkom i engleskom. Kad je nastavio na holandskom, Ker je bio totalno zbunjen. Mejdžor bi ga pitao šta misli o tom predlogu, ali Ker bi rekao da ne razume, na šta bi ga Mejdžor, koji je čuo prevod na engleski u slušalicama, sa nerazumevanjem pogledao.
Broj ljudi na samitima eksponencijalno raste. Evropski samit počeo je sa šest predstavnika da bi ih danas bilo 27. Ako svi žele da govore, jer osećaju da moraju, da bi opravdali svoju prisutnost, onda ceo dan prođe u govorima. To svakako čini nemogućim postizanje dogovora za okruglim stolom. Ključni donosioci odluka onda moraju da se povuku na pregovore u tajnosti. To može da ostavi u kiselom raspoloženju one koji ostaju po strani. Mi smo imali takvo iskustvo 1998. kada je Toni Bler predsedavao evropskim skupom na kojem se odlučivalo ko će sesti u stolicu guvernera novoosnovane evropske centralne banke, piše Pauel. Rečeno nam je da su nemački kancelar Kol i francuski predsednik Širak između sebe dogovorili da će prvo na tom mestu biti Holanđanin Vim Duisenberg, koji će zatim ustupiti mesto Žan Klod Trišeu. Susret je započeo ručkom i Bler je rekao okupljenim liderima šta je dogovoreno i zamolio da ga izvinu da bi nazvao Duisenberga da mu kaže dobre vesti. Pokazalo se da je to bio najduži ručak u istoriji. Pratio sam Blera kad smo prešli u susednu dvoranu i predao mu mobilni telefon da zove Duisenberga. Gledao sam kako mu se lice opustilo. Niko Duisenbergu nije rekao šta je odlučeno i on nije hteo da prihvati tu odluku. Ostatak dana Bler je proveo u panici, pregovorajući sa Kolom, Širakom i Holandijom, dok zajedno nismo uspeli da postignemo dogovor, oko ponoći. Ostali učesnici samita su dotle produženo obedovali a Bler je u javnosti preuzeo krivicu.
Evropski dogovori se danas postižu uz pomoć skromnog stalnog predsednika Saveta, Hermana Van Rompeja. Njegov šef kancelarije mi je rekao da u tom poslu primenjuju iskustva stečena u belgijskoj politici. Morate biti kreativni i inventivni kako bi ljudi osećali da zajedno postižu dogovor, u kojem svako nešto dobija. Opisao je to kao nešto nalik na trke u Alisi iz zemlje čuda gde svako dobija nagradu.
Često sam se pitao zašto se ovakvi sastanci završavaju u tri ili u četiri ujutro, a ne u neko civilizovanije vreme. Razlog je, naravno, to da predsedavajući želi da nešto što je stvarno važno pomeri za kasno u noć, da bi se sukobljene strane pre pre iscrple. To pomaže i onima koji znaju da moraju da popuste, jer mogu da kažu svojim medijima da su se borili do kasno u noć, a ne u vreme za čaj. Jedan od najboljih načina da se pregovori brže okončaju je glad, naročito ako se pregovara sa nemačkim kancelarom Helmutom Kolom. Kad vreme za ručak mnogo odmakne, on je imao običaj da požuri da što pre okonča dogovore.
Nakon što je dogovor postignut, u četiri ujutro saziva se konferencija za štampu. Tu obično kreće nepristojna trka za mikrofonom, da bi lider koji je najbrži odspinovao priču u smeru koji mu odgovara. Britanski premijeri u tom smislu imaju jedan veliki problem. Većina nacionalnih medija u Evropi ima tendenciju da o bilo kom ishodu pregovora piše kao o trijumfu svoje zemlje. Britanska štampa s druge strane, uvek je u potrazi za bilo kojim znakom poraza, izolacije ili izdaje. I vrlo često oni kod kuće nađu priču koju smatraju mnogo boljom od one koja se događa u Briselu.
Na poslednjem evropskom samitu Dejvid Kameron je pokušavao da govori o svojim predlozima o otvaranju novih radnih mesta, ali je novinare mnogo više zanimalo kako je jahao polu penzionisanog konja Rebeke Bruks (umešane u skandal sa Rupertom Mardokom i britanskim tabloidom „News of the World“ koji je prisluškivao sve važne političare i druge važne ljude).
Samiti su se dramatično promenili tokom tri decenije, koliko ih pratim izbliza. Ima ih sve više i sve je više ljudi na njima. I oblik im je promenjen. Dodali smo Rusiju u G7 kako bi napravili G8, a zatim smo pozvali Kinu, Indiju, Južnu Afriku i Brazil, jer ne možemo donositi odluke ako na takvim samitima nemamo prave ljude koji mogu da donesu odluke. Sada je G20 zauzeo prvo mesto, jer je potrebna još šira grupa da bi rešila globalnu ekonomsku krizu.
Je li to sve postalo previše? Da li su samiti dosegli svoj vrh, kao što misli bivši sekretar NATO-a Piter Karington? Hoće li sastanci licem u lice biti zamenjeni konferens kolom? Mislim da to neće biti tako. Globalizacija znači da se odluke na lokalu donose pod uticajem onoga što se događa u svetu, i ne možete se pomaći napred, ako u to nisu uključeni drugi lideri. Evropski samiti više nisu pitanje spoljne politike nego neki produžetak unutrašnje politike. I ništa ne može da zaseni beonjače mojih kolega kad u tri ujutro postižu sporazum.
Dakle, dok se lideri žale na zamor od samita, jedina lošija stvar nego što je biti pozvan na previše samita je da vas uopšte ne pozovu, ili da sve odluke budu donete na sastancima na vrhu na kojima vi niste bili prisutni.