Novi predsednik Malija imenovao je dosadašnjeg ombudsmana Đanga Sisokoa za novog premijera, nekoliko sati pošto su vojnici koji stoje iza prolećnog državnog udara primorali dosadašnjeg predsednika vlade da podnese ostavku. Naime, u aprilu ove godine vojna hunta predviđenaMusom Sanogom izvela je državni udar jer „vlasti Malija nisu bile sposobne da zaustave pobunu na severu zemlje“.Vojna vlast je tada obećala da će slomiti pobunjenike, ali za samo nekoliko nedelja ceo severni Mali, gotovo trećina države, pao je u ruke separatističkih Tuarega.Mali je u proteklih 20 godina bila jedna od najstabilnijih demokratija zapadne Afrike, ekonomski jaka zbog proizvodnje pamuka, ali sada je u velikoj krizi.
Još u aprilu kada se on desio, protiv državnog udara izjasnili su se i EU i sile poput Rusije, jer su ga izveli plaćenici koji su se vratili iz Libije, u kojoj su se borili na strani Muamera Gadafija. Međutim ni oni nisu bili sposobni da obuzdaju separatiste -sekularni Tuarezi su proglasili nezavisnu državu na severu, koju su nazvali Azawad. Njih su potompotisnule druge naoružane grupe, kao što su Ansar Eddin i Jedinstvo i džihad, koje su nametnule strogo pridržavanje islamskih zakona u ovoj regiji.
U državnom udaru prvo je, na proleće, svrgnut predsednik države, a sada se povukao i premijer – Šeik Modibo Dijara podneo je ostavku nekoliko sati pošto su ga uhapsili vojnici u njegovoj kući. Savet bezbednosti UN osudio je danas hapšenje i prisilnu ostavku premijera Dijare i zapretio sankcijama onima koji blokiraju povratak ustavnog poretka i potkopavaju stabilnost u toj zapadnoafričkoj zemlji.
Osim što je ugrožena demokratija i što na severu ove zemlje sada vladaju šerijatski zakoni, postavlja se pitanje šta će se desiti sa njenom ekonomijom sada kada ni proizviđači pamuka, najjača privredna grana ove države, više nisu u njenom posedu.
Privatizacija pamuka
Prestonica pamuka u Maliju je grad Kutiala. Nazivaju ga „Parizom Afrike“, jer je tobože toliko bleštavilo i izobilje koji tamo vladaju. Ali grad je pun reklamnih natpisa, poput onog za auto servis „Još ima nade“, ili za banku uzajamne solidarnosti „Ovde se ne pozajmljuje bogatima“. Pa, gde su onda prihodi koje su gradski oci ubirali na ime belog zlata? Svakako ne u javnim dobrima, jer je na sve strane vidljiva prljavština, smrad, naslage đubreta i truleži…U tom opštem smradu gotovo se ne oseća onaj koji dopire iz industrijskog kompleksa na nekih dvadesetak hektara u samom centru, gde danonoćno radi šest fabrika za preradu pamuka.
Pamuk je privredna kičma Malija. Oko 98% proizvodnje se izvozi, a prihodi od pamuka čine više od 80% izvoznih prihoda zemlje. Posao se odvija preko preduzeća za razvoj tekstila CMDT, koje pamuk otkupljuje od seljaka i prodaje ga u inostranstvu, od čega skoro dve trećine Kini za proizvodnju čarapa i majica. Kompanija CMDT je u Maliju prisutna još iz doba kolonijalizma, tada u vlasništvu francuske države i sa zadatkom da svu energiju u ovoj afričkoj zemlji mobiliše u službi pamuka. Nakon sticanja nezavisnosti nije se mnogo promenilo. Kapital kompanije je i dalje ostao javni (60% Mali, 40% Francuska), a njena moć tolika da bi čovek pomislio da je Mali deo CMDT države. I to jedne povlašćene države, koja zauzima trećinu juga zemlje, sa tri milona stanovnika odanih pamuku. U drugim oblastima, tamo gde pamuk ne uspeva i gde ne caruje CMDT, život se ne može ni porediti: ljudi su siromašniji i prepušteni sami sebi.
Međutim, ovoj povlašćenoj državi doskočio je podmukli neprijatelj: privatizacija. Sve dok se cena pamuka održavala na visokom nivou, nikom nije smetalo da ovaj gigantski kolhoz, najveće preduzeće za preradu pamuka na svetu, upražnjava nelegalnu preprodaju i korupciju…Onda kada samo jedno javno preduzeće ubere polovinu prihoda od celokupnog izvoza jedne države, tada njeni moćnici teško odolevaju iskušenju da zavuku ruku u kasu. Ipak glavni cilj je bio ostvaren: neupitni razvoj sela. Zahvaljujući pamuku, na jugu Malija samo za pet godina siromaštvo je uzmaklo za 10%, dok je u ostaku zemlje naraslo za 2%.
Situacija se promenila sa sunovratom cene pamuka na svetskom tržištu. Iz straha da ne izazove gnev seljaka, vlada je nastavila da otkupljuje berbu po istoj ceni kao i ranije. Deficit kompanije je rastao, što je primoralo državu, ionako iscrpljenu siromaštvom da zatraži međunarodne kredite. Svetska banka i MMF su rekli: pomoći ćemo, ali ako privatizujete CMDT. Stav američke ambasadorke je bio još direktniji: „Posao kompanije za preradu pamuka je da proizvodi pamuk, i to onaj koji je rentabilan, a ne da opismenjava stanovništvo, da održava puteve ili da otvara dispanzere. A država svakako ima važnija posla, nego da pokriva deficite jedne trome kompanije, kojom se loše upravlja“.
Donedavni predsednik Malija, koji je vojnim pučom svrgnut sa vlasti u aprilu ove godine, tada se žestoko pobunio protiv nametanja rešenja „da se prevaziđeni kolhoz zameni divljom privatizacijom, uz po koju šaku zapadnog milosrđa“. I poručio Amerikancima: “Tačno je da sam pristao da se seljacima garantuje cena viša od svetskog kursa. Šta sam drugo mogao, da rizikujem pobune? Oštro nas kritikuju zbog deficita. Ali niko da se pozabavi činjenicom da bi američki pamuk bio daleko skuplji od našeg, da nije izdašnih subvencija za njihove farmere. Četiri decenije smo se svakodnevno borili da poboljšamo proizvodnju. Do kraja smo igrali po pravilima konkurencije, ali bez ikakvih šansi za pobedu, jer je najjači igrač varao“.
Ipak, samo godinu dana kasnije, 2008. država se odlučila za potpunu privatizaciju kompanije, koja je do 2010. podeljena na četiri zavisna preduzeća, ponuđena na prodaju. Prošle godine, kineska kompanija „Iuemei grupa“, koja već posluje sa pamukom u drugim afričkim državama, kupila je dva – u južnom i zapadnom Maliju, što je u februaru ove godine izazvalo masovne pobune seljaka. Njihov najveći strah je da privatizacija kompanije znači i prodaju zemljišta novim vlasnicima. Vlada se obavezala da poslovnim inevstitorima ustupi 800.000 hektara. „Ali ta zemlja nije prazna. Na njoj i od nje žive afričke porodice već vekovima“, poručili su sindikalne vođe. Njihovi zahtevi nisu uvaženi, a neki od njih su i zatvoreni. Rezultat: seljaci i sindikati su masovno podržali vojni puč za svrgavanje predsednika koji je bio demokratski izabran, a Savet bezbednosti UN usvojio je rezoluciju o međunarodnoj vojnoj intervenciji u Maliju, jer vladine snage nisu u stanju da izađu na kraj sa islamističkim separatistima na severu zemlje.
Zorica Žarković