Davno je prošlo vreme Internet pionira, „hakera“ i bogova za elektrotehniku i kompjutere. Njegovo silicijumsko veličanstvo je postalo dostupno i bivšim, a kreditno sposobnim, samoupravljačima i njihovoj deci i za populaciju ima značaj nalik gabaritnijem mobilnom telefonu koji „vrti slike“ i „pušta muziku“.
Na Zapadu koji već dvesta godina sigurno propada ove dve institucije su odavno simbioza. U našem mikro kosmosu stvari su drugojačije. Kompjuter se koristi uglavnom za kripto-kriminalne radnje: slušanje piratske muzike, gledanje piratskih filmova, igranje piratskih igara, a sve to na piratskom operativnom sistemu. Za tragično tehnički zaostalu državicu evropskog trećeg sveta nije loše, na prvi pogled.
Na drugi pogled, pogled u suštinu društveno-binarnih odnosa, stanje katastrofe nema biblijske razmere, ali se može podvesti pod katastrofu. Dok država smanjuje porez na u istoriji civilizacije nikad jeftiniju kompjutersku galanteriju, ne radi ništa da pospeši upotrebu istih. Tako dolazimo do situacije da je Internet negde iza svega toga i služi uglavnom za zabavu u smislu gledanja „smešnih klipova“, gde se mentalitet cele nacije izražava na par sajtova, kao i licemerstvo iste dok se proleterijat smeje retardiranim ljudima.
Nije sve crno. Internet je postao svakodnevnica i u Srbiji, samo je pitanje njegove pravilne upotrebe. Čak i ovde i baba u Dojkincima može da četuje sa dedom iz Svrljiga. Dostupnost nije problem. Problem je kvalitet i mentalitet. Kvalitet je najlakše kuditi, jer je sve u rukama kvazi-državnog zombi preduzeća Telekom Srbija, koji prastaru tehnologiju prodaje po zelenaškim cenama građanstvu koje nema drugi izbor. Iako postoje razne vrste pristupa mreži, sve na kraju balade mora da prođe kroz Telekomovo crevo. Mentalitet je presudan. Iako skup, Internet je ipak dostupan svakome. Može se priuštiti bez većeg odricanja, al’ stvar mentaliteta je čuveno pitanje: „Šta će to meni?“.
Nikoga ne treba primoravati da Internet koristi. Proleterijatu treba predočiti mogućnosti i prednosti. Smanjivanje troškova i bolja informisanost su srž kapitalističkog društva. Sajtovi institucija i javnih preduzeća su vremenska rupa u 1999. godinu, neažurni i nepregladni. Situacija nije bolja ni u komercijalnom domenu. Gazde ne razumeju suštinu, sajtovi im služe „tek da ih ima“. Bankovnom računu se može pristupiti jedino zastarelim Internet Explorer pretraživačem. Iako se naziru počeci, mogu se prebrojati komercijalni sajtovi od kojih se može zaraditi.
U obrazovanju, profesorima kompjuteri služe da otvore po koji pasijans i provere poštu koju su dobili od kolege iz susednog kabineta. Akademcima se traži da napišu literaturu iz koje su uzeli podatke za seminarski, a naznaka da su podaci sa Interneta izaziva mrk pogled i gunđanje.
Posle svega ovoga nije za čuđenje zašto prosečni korisnik Interneta brdovite zemlje na Balkanu ne zna čemu to služi, ili ima dial-up pristup. Kao odlična alakta za biznis, Internet je kod nas u drugom planu, što opisuje i stanje naše ekonomije. Prema podacima srpskog poslovnog pretraživača Aladin.info, najčešće se traže stranice sledećeg sadržaja: 1. polovni automobili (386680 pretraga), oslikava platežnu moć; 2. vremenska prognoza (228062), zabrinutost za neizvesnu budućnost; 3. nameštaj (180098), treba nam novi stočić za televizor 78″; 4. fotoaparati (172346), da se ovekovečimo u kafiću na sedmoj kafi danas; 5. kozmetika (170864), da budemo i lepi. Na šestom mestu se tek nalazi naznaka nekog posla, traže se „oglasi“, a tek posle dvadesetog mesta počinju iole poslovne stavke, sa sramotnim brojem pretraga.
Kome ide u korist tehnički zaostalo i neobrazovano stanovništvo? Gubitnicima tranzicije: populističkim političkim strankama, konzervativnim karijeristima, univerzitetskim profesorima što svoje doktorate izdaju kao udžbenike i ostalim manipulaciji sklonim pojedincima koji se plaše da se sve što kažu može proveriti „sa dva klika“. Vremena se menjaju, a miš u ruci umesto češlja za brkove je iza ugla.
Uroš Nedeljković
broj 35, septembar 2007.