Logično je da ako već plaćamo televizijsku pretplatu želimo da gledamo i kvalitetan program. I zaista, postoje kvalitetni sadržaji na RTS-u. Filmski program je najbolji od domaćih TV stanica. Informativni je zadovoljavajuć. Tu su i sportski prenosi. Ima i zabavnih emisija. No, postoji i ono ali…
Postoje dva osnovna koncepta televizijskih kanala – javni servis i komercijalni programi. Osnovna funkcija javnog servisa je da zadovoljava potrebe svojih građana. Dakle, on počiva na ideji služenja javnim interesima. Javni servis nije profitno orijentisan. Time se sprečava borba javnog i privatnog sektora oko oglašivača, a i sprečava se da javni servis podlegne interesima oglašivača. On se finansira ili od pretplate ili iz državne kase, a moguća je i kombinacija ova dva slučaja. Shodno tome, sadržinski, njegov program se razlikuje od programa komercijalno usmerenih medija. Za razliku od privatnih medija čija je glavna briga da privuku sponzore i publiku, javni kanali moraju da opslužuju javnost i da nude program dopadljiv svim uzrastima i ljudima sa svih lokaliteta. Javni servis nudi više obrazovnog programa i više dečijeg programa. Ovaj servis mora biti politički neutralan. Taj program bi trebao da izražava nacionalno jedinstvo i pripadnost toj naciji. Njegova glavna svrha je da pruža informacije i da prikazuje slike i simbole koji odražavaju raznolikost zemlje i celog sveta, a njegovo funkcionisanje je propisano zakonom.
Prema Zakonu o radiodifuziji Republike Srbije javni radiodifuzni servis se bavi proizvodnjom, kupovinom, obradom i emitovanjem informativnih, obrazovnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih radio i televizijskih programa koji su od opšteg značaja za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava i razmene ideja i mišljenja i negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta.
Komercijalni servisi se danas češće mogu videti nego javni servisi. Oni su posledica sve veće trke za profitom. Vlasnici komercijalnih medija imaju samo jedan interes a to je povećanje zarade. Samim tim oni imaju veću slobodu u emitovanju svog programa od javnih servisa. Zato podilaze interesima masovne publike i puštaju program koji nije kvalitetnog sadržaja ali koji narod želi da gleda (tipičan primer za to kod nas je Pink televizija i toliko puta pomenuti Grand show). Tu se naravno otvara i pitanje ukusa masovne publike, odnosno da li se narod danas zadovoljava gledanjem klišeiranih ljubavnih priča, tračeva o poznatima, automobilima, seksom i španskim serijama. Čini se kao da je to gornja granica ukusa masovne publike. Prednost komercijalnih televizija je u tome što su besplatne za potrošače i što pružaju širok spektar programa.
Na teritoriji Srbije kao javni servisi deluju Radio televizija Srbije i radio televizija Vojvodine, a ostalo su komercijalne televizije. Kako su svi građani naše zemlje u obavezi da plaćaju televizijsku pretplatu nameće se i logično pitanje šta oni tačno dobijaju za svoj novac.
Plaćene reprize
Čini mi se da neko zadužen za programsku šemu RTS-a duboko u sebi veruje da ako dovoljno puta odgledamo televizijsku seriju „Bolji život“ da će nam se isti vremenom i poboljšati. Samo je potrebno dovoljno puta reprizirati. Zaista ne mogu da nađem drugi, razuman odgovor na ovu situaciju. Naravno, nije to slučaj samo sa „Boljim životom“. Tu su i „Srećni ljudi“. Valjda se sve radi po istom modelu. Pa onda „Gore-dole“, „Porodično blago“. Sve reprize repriza. Ako smo već i morali da gledamo te serije iz nesrećnih devedesetih tada, ne vidim razlog da se sada podsećamo tog perioda (to što čuveni „Bolji život“ nije iz tog perioda je verovatno još jednan razlog da ga malo gledamo).
A onda su snimljane neke nove serije. Roman Mirjane Janković Mir-Jam „Ranjeni orao“ je ekranizovan u televizijsku seriju. Pohvale su stizale sa svih strana; na račun glumaca, kostima, muzika, scenografije. A svaki kvalitet (kod nas nažalost i nekvalitet) zaslužuje već toliko puta pomenutu reprizu. I to nedelju za nedeljom, u udarnom terminu posle Drugog dnevnika. Ne mogu da ne pomenem ponose RTS-a „Mog rođaka sa sela“ i „Selo gori, a baba se češlja“. Toliko hiperbolisanje srpskog seljaka je preterano. A možda postoje ljudi koje jednostavno ne zanima ta tematika? Oni će morati ili da okrenu kanal ili da sačekaju neke kasnije sate. Udarno vreme je rezervisano već godinama unazad za serije koje smo već gledali ili koje ne želimo da gledamo.
Za manjine najmanje
Prema Zakonu o radiodifuziji obaveza javnog servisa je da pušta programe na jezicima nacionalnih manjina, a sve to sa ciljem da ove grupe očuvaju svoj nacionalni identitet, jezik i posebnost. Na programima javnog servisa možemo gledati dnevnik Radio-televizije Vojvodine u 17 časova. Naravno, desi se da se provuče još neka emisija, mada one su uglavnom u noćnim satima. Jasno je da je najviše manjinskog stanovništva u multietničkoj Vojvodini. Jasno je i da tamo postoji pokrajinski javni servis. Ali, ostaje pitanje manjina u ostalim delovima Srbije. Naravno da postoji mnoštvo lokalnih televizijskih stanica i da svako ima mogućnost da gleda ono što želi. Ipak, ne mogu da se zaborave obaveze javnog servisa.
Tu je i pitanje dečijeg programa. Trenutno je aktuelan dečiji letnji bioskop. A od skoro se svakodnevno pušta i blok crtanih filmova. Ali, nameće se utisak da nešto nedostaje. Nema Branka Kockice uz koga su izrasle generacije dece. Ni „Metle bez drške“, ni „Laku noć deco“, ni „Muzički tobogan“. Danas su aktuelni „Teletabisi“, i to je ono najstrašnije od svega. Istina je da bi stare dečije emisije bile nešto već toliko puta viđeno. Ali, onda, napravimo bar nove, kvalitetnije.
I još nešto jako bitno dok pričamo o pravima manjinskog gledališta. Treba se boriti protiv diskriminacije bilo koje vrste. Naročito treba voditi računa o potrebama hendikepiranih, bolesnih, gluvonemih. Potrebno je simultano prevođenje, ali ne samo u prvom Dnevniku u podne. To bar ne može da škodi, a mnogo će koristiti.
Posle svih Velikih bratova (što običnih što VIP), Menjanja žena, Survivor-a, Kuća snova i sl, ni javni servis nije uspeo da odoli ovom televizijskom žanru. Relity show je našao svoje mesto i na nacionalnoj televiziji. I to u dva vida; kroz emisiju „48 sati svadba“ i kroz serijal „Jednostavan život“. A kako je već pomenuta funkcija javnog servisa da služi interesima građana nikako da shvatim u čijem je interesu da gleda kako se neko, koga u životu nije video i verovatno neće, venčava. I to dve večeri za redom, sa sve reprizama sutradan. A ako su to već toliko gledani programi, onda nam samo ostaje da se zaključimo da nisu više samo komercijalne stanice izvor neukusa i kiča.
(Ne)iskorišćena prednost
RTS ima veće mogućnosti od svoje komercijalne konkurencije. Njegov program pokriva preko 90% Srbije. Građani su u obavezi da plaćaju pretplatu, tako da javni servis ima i sigurna sredstva. Samim tim, nije mu potrebna bitka za oglašivače kao što je slučaj sa komercijalnim stanicama. Posebno u ovim kriznim vremenima kada se se pokušava uštedeti na sve strane. Samim tim, potrebno je što više iskoristiti svoje prednosti. A realno ih ima.
Zato je potrebno da programom koji se proizvodi i emituje u okviru javnog radiodifuznog servisa bude obezbeđena raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja uz poštovanje ljudskih prava i nacionalnog, verskog, kulturnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.
Na kraju je važno istaći zaključak koji je donet na okruglom stolu pod nazivom „Javni medijski servis i medijsko zakonodavstvo u Srbiji”, održanom u Sava centru. Učesnici su se složili da nije potrebno donositi novi Zakon o javnom servisu, nego promeniti malo postojeći Zakon o radiodifuziji. Traženo je da se postojeći Zakon izmeni u pravcu veće naplativosti pretplate i pružanja većih sloboda javnom servisu. Napomenuto je i da ima previše emitera koji imaju pravo puštanja programa na nacionalnim frekvencijama. Ono što ostaje nejasno je šta će taj isti javni servis promeniti da bismo uopšte želeli da plaćamo pretplatu. I to još povećanu.
Marija Dragić