Kosa
Našla sam disk sa starim filmovima i jedno veče odlučila da gledam Kosu, brodvejsku predstavu i kultni film Miloša Formana, koji obrađuju tada relevantnu društvenu temu – klasne razlike i stavove prema vojnim intervencijama Amerike. Bar sam to ja tako shvatila. Sutradan, gledala sam jutarnju emisiju na B92 i videla kako dele karte za mjuzikl Kosa u Ateljeu 212. Glume naši najpoznatiji mladi glumci, a radnja se tiče modernih problema, protesta protiv sistemskih devijacija, vladavine kapitala i multikorporacijskih ratova. Naježila sam se kad sam čula, Kosa uvek ostavi veliki utisak na mene. Pokušala sam da dođem do karte, ali izgleda da je interesovanje preveliko. To je ostavilo još dublji utisak. Znači, ima nas. Ima nas koji smatramo da je kultura bitna, za razliku od vlasti koja je smanjenjem budžeta unizila pozorišta u Srbiji.
No, uprkos tome, kultura živi. Karte za Kosu nećete lako naći, interesovanje javnosti je ogromno. Usred krize, mi idemo u pozorište. To me je podsetilo na bombardovanje kada su glumci za džabe održavali predstave a ljudi čekali redove da uđu na njih. Zato gajim optimizam – ma koliko se establišment trudio da uguši kulturu, ona je uvek dovoljno nezavisna da se održi, a to se posebno vidi u najtežim vremenima. Zato, „dajte nam sunca“!
Žasu tebra
Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska pitanja, Marko Karadžić, po mom mišljenju jedan je od retkih političara koji ne glume svoje stavove. Čovek je često govorio ono što misli, a to je potvrdio onog dana kada su se svi zvaničnici ogradili od Parade ponosa i podrške LGBT zajednici, a on ju je nedvosmisleno pružio. Posle toga sve su češći verbalni napadi na njega, po sistemu „pričajte usta da ne budete pusta“. Svi imaju neko opravdanje i potežu tradicionalne srpske porodične vrednosti, ali fizički, to nikome neće nauditi. No, prošlog meseca je obijen Karadžićev stan a da ništa vredno nije odneto iz njega. On misli da je to poruka da neko zna gde on živi i da može da uđe kad god hoće. Ovo je prvi konkretan napad, ne računajući ono kada su aktivisti Crne ruke lepili postere sa njegovim likom i pozivali na likvidaciju sekretara. Posle lutke na naduvavanje koja je trebalo da predstavlja Brankicu Stanković, ovo samo potvrđuje moju teoriju da je u Srbiji u toku reorganizacija društvenih vrednosti, i da ono malo normalnosti što smo imali, polako iščezava. Ako ovako nastavimo kulturni obrazac svodiće se na vladavinu nasilnika, glupih a nabildovanih muškarčina koji bi pre ušli u boj nego u razgovor, što će biti sasvim legitimno. Zato ponavljam, kao papagaj, pitanje da li je moguće da agresivnim infantilnim ljudima u ovoj zemlji niko ne sme da protivreči i da ih „mrko gleda“.
Gimnastika
Krajem januara moj dobar drug se oženio. To samo po sebi nije vest za novine, ali tokom pripreme za svadbu imala sam dodir sa paralelnim svetovima u Beogradu, koji želim da opišem. Naime, trebalo je da izabere bend koji svira zabavnu domaću muziku, ali koji, po potrebi, može da pređe na narodnjake (u slučaju da se stariji svatovi smore). Zaputili smo se na svirku jednog takvog benda. Prvi deo večeri bio je sasvim ok, oni su svirali hitove EKV-a, Idola i sličnih bendova, a svi su sedeli i pevušili za svojim stolovima. E onda je neko prišao pevaču i prozborio sa njim. Tada su krenule standardne kafanske pesme, koje, iskreno, ne bih mogla da navedem, jer nisam dovoljno upućena u materiju. U svakom slučaju, desila se neverovatna promena. Devojčice od po 15, 16 godina su ustale i počele da igraju. Ceo kafić je bio na nogama, ali te tri devojčice su ostavile veliki utisak. Onako polugole, nagih stomaka i dekoltea, one su se popele na stolove, i kao da taj performans nije dovoljan, počele da prebacuju noge na grede na plafonu. Iskreno, više je ličilo na cirkuske akrobacije nego na đuskanje. Njihovi momci ili pratioci, mladići od nekih dvadesetak godina, ustali su i počeli da fotografišu performans mobilnim telefonima. Izgledali su kao zadovoljne mušterije na striptizu, koje su dale nešto više keša za mogućnost da ovekoveče momenat. A ja sam sedela, kao neka tetka, strahujući da će neka od ovih letačica pasti sa plafona i polomiti kosti. I razmišljala o tome šta bih radila da je neka od njih moja ćerka. Jedino što sam na kraju zaključila je da: ili ja starim a sa mnom i mladalački duh željan avanture, ili da ta deca imaju psihičke probleme koji se ne mogu rešiti drugačije nego visinskim akrobacijama u noćnim klubovima.
Marija Dukić
broj 63, februar 2010.