Privid života

Pre nekoliko decenija zamišljali smo budućnost kao čaroban svet letećih automobila, hrane u tabletama i robota sa ljudskim likom koji rade sve kućne poslove, ostavljajući nama dovoljno vremena da živimo punim plućima. No, dočekali smo 2020. godinu u Srbiji vozeći krntije po drumovima punim rupa, u zagađenim gradovima i stanovima punim prašine (koju i dalje čistimo mi, a ne roboti), sa nedovoljno vremena za sebe, ali zato sa prividom burnog života na društvenim mrežama.

Krajem 2019. godine planetu je naseljavalo 7,8 milijardi stanovnika. Od toga je 3,7 milijardi imalo naloge na društvenim mrežama, na kojima su provodili čak 142 minuta dnevno. Prosečan korisnik interneta imao je u 2018. godini 8,5 naloga na različitim društveniim mrežama, među kojima su najzastupljenije Facebook, Youtube, Whatsapp, WeChat, Instagram i druge.

Šta ljude motiviše da provode toliko vremena na društvenim mrežama? Psiholozi tvrde da je to želja za pripadnošću, koja se ostvaruje privlačenjem lajkova i pratilaca. Zato se, radi sticanja i zadržavanja što veće publike, korisnici društvenih mreža ponekad ponašaju poput tabloida. Oni naime svojim pratiocima nude sadržaje kakve oni žele da vide – šokantne, ogoljene i senzacionalne. Otud nikoga više ne zaprepašćuje veliki broj obnaženih fotografija u javnosti, ali i bizarnijih prizora poput selfija sa upravo preminulim rođacima.

Samoodrživi narcizam

U Srbiji se, kao i u ostatku sveta, mnogi trude da budu uočljivi na društvenim mrežama. Zato se povremeno služe sitnijim podvalama (kao što je hvalisanje svojim kulinarskim umećem uz korišćenje profesionalnih fotografija koje prikazuju tuđa jela). A ponekad pak i ozbiljnim prevarama kao što je laž o teškoj bolesti zarad prikupljanja podrške i virtuelnog „tapšanja po ramenu“.

Osim ovih „ličnih inicijativa“, korisnici društvenih mreža se često, kako bi bili viđeniji, pridružuju i raznim viralnim izazovima. U proteklim godinama mogli smo da vidimo i zaista morbidne snimke, poput onih na kojima ljudi sebe polivaju vrelom vodom ili se samozapaljuju. U odnosu na ovakve „atrakcije“, fotografisanje na snegu u minijaturnom kupaćem kostimu deluje gotovo bezazleno.

Navika pojedinaca da više puta dnevno objavljuju svoje selfije, kao i fotografije hrane koju jedu, pa čak i da redovno izveštavaju pratioce o lokacijama na kojima se trenutno nalaze, postala je uobičajena praksa. Za nju naučnici, međutim, tvrde da je simptom narcizma. Tim naučnika sa britanskog Svonsi i sa Univerziteta u Milanu objavio je nedavno rezultate eksperimenata koji pokazuju da je posle četiri meseca intenzivnog postavljanja svojih fotografija na društvene mreže, kod ispitanika zabeležen porast narcisoidnog ponašanja od 25 odsto.

Psiholozi Kit Vilkoks i Endru T. Stiven u naučnom radu „Da li su bliski prijatelji zapravo neprijatelji? Društvene mreže, samopouzdanje i samokontrola“, objašnjavaju da popularnost na društvenim mrežama podiže samopouzdanje njihovih korisnika. Ali, dodaju, ona istovremeno snižava stepen samokontrole, zbog čega ljudi dele sve intimnije podatke o sebi na internetu. Takođe, oni kojima je lična prezentacija u javnosti toliko važna, trude se da kreiraju ulepšanu sliku o sebi, instinktivno objavljujući ono što ljudi od njih očekuju. Svaka pozitivna reakcija koju dobiju učvršćuje ih u nameri da nastave tim putem, a njihova želja za dopadanjem raste uporedo sa popularnošću. Tako se potreba za popularnošću konstantno hrani – popularnošću.

Hoću virtuelne aplauze, ne pitam šta košta

Budući da se današnji mladi ni ne sećaju vremena pre društvenih mreža, one i prateća želja za slavom su njihova svakodnevica. Prema istraživanju Clapit-a, startapa koji se bavi otkrivanjem novih zvezda, četvrtina milenijalaca bi napustila svoj posao u zamenu za slavu. Ovo pak, kažu istraživači, nije pokazatelj da su mladi nerealni jer danas je lakše nego ikada steći globalnu popularnost. I to bez ikakvog posebnog talenta ili doprinosa društvu – potrebno vam je samo nekoliko zapaljivih objava na Instagramu.

Takva popularnost mladima pruža osećaj prihvaćenosti. Ranije generacije su pripadnost sticale na drugačije načine, baveći se sportom ili slušajući neku određenu vrstu muzike i oblačeći se u skladu sa njom, dok je mladi danas ostvaruju sakupljajući „virtuelne aplauze“ i verne „fanove“.

Jedan od načina da pokažu svoju hrabrost ili duhovitost, a samim tim i da privuku više pratilaca, je i učestvovanje u izazovima. Oni funkcionišu po sledećem principu: neko zada izazov, a potom se ostali snimaju dok ga izvršavaju. Ovaj trend postaje sve problematičniji sa porastom opasnih izazova, no izgleda da ih baš opasnost čini atraktivnim. Tako su mladi u 2017. lomili svoje palčeve i objavljivali na mrežama fotografije iskrivljenih prstiju. U 2018. su mazali zapaljivu tečnost po sebi i palili je. Izazov u 2019. je bio sipanje soli na kožu i držanje leda na tom mestu, što je u pojedinim slučajevima izazvalo opekotine trećeg stepena.

Ove godine bilo je popularno lomljenje lobanje (Skull-breaker). Naime, Tik Tok, društvena mreža popularna među mladima, obiluje snimcima ove bizarne „zabave“. Njen cilj je izazvati prijatelja da skoči uvis, i u doskoku ga saplesti, kako bi pao, vrlo često i na glavu, i sve to, naravno, snimiti. Broj povređenih nije nimalo zabavan, i raste iz dana u dan.

Naplativi rizik

Ovakvi izazovi, bar na prvi pogled, osobu zdravog razuma ne bi ni interesovali, međutim veliki broj ljudi koji ih se prihvata sugeriše da u tom ludilu možda ima nekog sistema.

Naime, između 2011. i 2017. godine čak 259 ljudi nastradalo je pokušavajući da napravi selfi u opasnim situacijama, počev od stajanja na liticama ili na ivicama visokih zgrada, pa sve do fotografisanja u čeljustima divljih životinja. Ovaj trend je pre devet godina započeo Kanađanin Tom Rajboj, kada je okačio svoju fotografiju sa jedne visoke zgrade u Torontu uz natpis „Učiniću te slavnim“. Korisnici društvenih mreža širom sveta počeli su da slede njegov primer, i neki od njih su zaista i postali slavni, a neki su pak završili u bolnicama, ili što je najgore – u tragičnoj statistici. Za ovakve selfije je čak osmišljen i novi termin – „kilfie“.

No, neki su svoj rizik i naplatili. Primera radi, britanski jutjuber Džej Svingler je svoju „karijeru“ podstakao tako što je stavio kesu na glavu, disaljku u usta, i ubacio ovaj deo tela koji bi inače trebalo da služi za razmišljanje, u mikrotalasnu pećnicu punu cementa, kako bi napravio otisak svoje glave. Pošto se zaglavio, spasavali su ga čitavi timovi bolničara i vatrogasaca. Ova „akcija“ je snimljena i Svingler je postao planetarno slavan. Tu slavu je monetizovao – sada ima youtube kanal sa 5,4 miliona pratilaca, i sasvim pristojno zarađuje od reklama. Ostaje dilema da li se obogatio uz pomoć glave kojom je nešto unapred smislio, ili samo uz pomoć glave koja se zahvaljujući manjku mozga zaglavila u cementu.

Ljudska glupost, novo tržište za osiguravače

Sve je više kompanija koje ovakve „kaskadere“ plaćaju da reklamiraju njihove proizvode, a taj trend je prepoznao i finansijski sektor, koji je uvek umeo da „namiriše“ novac. Pojavile su se čak i osiguravajuće kuće koje nude životno osiguranje za one koji slikaju opasne selfije, sa porukom: „Ne možemo da vas sačuvamo od opasnosti, ali možemo da vam pružimo finansijsku sigurnost ako se stvari ne razvijaju po planu“. Dakle, ipak se nekome sve ovo isplati.

broj 171, mart 2020.

Чланак Trka za popularnošću na društvenim mrežama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako je poznat po velikom broju naslova koje je napisao, priredio i preveo tokom karijere duge više od tri decenije, Goran Skrobonja je pravnik po struci, a 2009. godine je proglašen tehnološkim viškom u pančevačkoj „Petrohemiji“, gde je bio direktor za komercijalno-pravne poslove. Otprilike u to vreme je osnovao sopstveno izdavačko preduzeće „Paladin“, koje danas, u nešto izmenjenom obliku, funkcioniše kao prevodilačko-računovodstvena agencija u kojoj radi sa svojom suprugom. Danas za sebe kaže da ionako ne bi mogao da se vrati u taj „korporativni cirkus“, niti da ima nekog šefa nad glavom.

Između pisanja mnoštva horor i fantastičnih pripovedaka, ili visokotiražnih romana, poput „Čoveka koji je ubio Teslu“, naš sagovornik je prevodio najbolja dela savremene žanrovske književnosti sa engleskog govornog područja, i stekao zavidnu reputaciju jednog od najcenjenijih prevodilaca pisane reči kod nas. Njegovo interesovanje za takvu vrstu literature poteklo je od domaćih izdanja koja su objavljivana sedamdesetih godina, prvenstveno preko čuvene edicije „Kentaur“ koju je priređivao Zoran Živković, almanaha „Andromeda“ i časopisa „Sirius“.

Goran Skrobonja: Onog trenutka kada shvatite da možete da čitate na nekom od velikih svetskih jezika, za vas se otvara jedan potpuno novi svet. Kada sam upisao gimnaziju, u Beogradu su postojale dve najznačajnije knjižare – jedna kod Studentskog kulturnog centra,(„Mladost“) i druga pored Srpske akademije nauka u Knez Mihailovoj ulici (mi klinci smo je nazivali „Antikvarnicom“) – u kojima su mogle da se nabave, jako povoljno, strane džepne knjige i stripovi. Na njih sam trošio sve više svog džeparca.

Moj prvi prevod bila je jedna priča Reja Bredberija iz zbirke pripovedaka „The Small Assassin“, koju sam preveo tokom služenja vojnog roka, odmah posle gimnazije, olovkom u vojničkoj svesci. Tih godina sam otkrio i Stivena Kinga, kada sam na kiosku u Trstu kupio džepnu zbirku njegovih priča „The Nightshift“. Prvi ozbiljni prevodi koje sam objavio bile su četiri priče iz te knjige.

BIF: Od tog vremena pa do danas, koje su najbitnije promene zadesile polje žanrovske književnosti?

Goran Skrobonja: Sedamdesetih se na sceni u Americi i Britaniji pojavio veliki broj mladih pisaca koji su inspiraciju nalazili u žanrovskom pisanju, pa se veruje da su upravo oni spasili formu kratke priče u angloameričkoj književnosti. Dvadesetak godina kasnije taj pokret se malo umorio, ali njegovi najznačajniji pisci su nastavili da pišu. Od njih je, takođe, proisteklo i pretapanje žanrova. U principu, to izdavači ne vole mnogo, jer su im „mešavine“ komplikovanije za reklamiranje i marketinške etikete. Posledica toga je da danas na tržištu postoji gomila podžanrova, svaki sa svojim posebnim nazivom.

BIF: Čini se da globalna ponuda ovakve vrste književnosti nikada nije bila veća. Šta je bio glavni pokretač aktuelnog trenda?

Goran Skrobonja: Nekada su čitavi izdavački odbori, komisije i urednici odlučivali da li će neki rukopis biti prihvaćen za objavljivanje, i slično je i danas u ozbiljnim izdavačkim kućama. Međutim, mnogi pisci početnici sada biraju da preskoče te stepenike, pa koriste blagodeti savremenih tehnologija i jednostavno okače svoj tekst na Fejsbuk ili lični blog. To je dvosekli mač, jer koliko god da je u pitanju demokratski princip, on istovremeno podrazumeva nedostatak najosnovnije provere, pa su i rezultati, često, loši. Na kraju, tržište ipak sve izjednači – neki naslovi polako steknu kultni status, dok drugi, koji su bili agresivno izreklamirani, budu zaboravljeni preko noći.

BIF: Kako objašnjavate sve veći broj srpskih pisaca koji se okušavaju u fantastičnoj književnosti?

Goran Skrobonja: Kada sam se aktivno uključio u domaću scenu, bilo je veoma malo načina da se ljubitelji ovakve književnosti obaveste o zbivanjima u inostranstvu, o najnovijim autorima i knjigama. Nije bilo interneta, pa sam svaki put kada sam se vraćao sa putovanja, donosio čuveni američki časopis „Fangoria“, i sve što bih saznao iz njega prenosio sam ostalim ljubiteljima fantastike i horora, uglavnom preko fanzina „Emitor“, koji objavljuje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Za „Emitor“ sam priredio više specijalnih brojeva posvećenih hororu, u kojima su bili prevodi priča, stručni tekstovi, prilozi o filmovima, kao i priče koje su, pored mene, pisali i ostali članovi Društva. To je kasnije – posle generacije u kojoj su Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Boban Knežević, Radmilo Anđelković , Vladimir Lazović ili Ivan Nešić – dovelo do profilisanja kvalitetnih domaćih autora mlađe generacije, poput Darka Tuševljakovića, Pavla Zelića, Ota Oltvanjija ili Dejana Ognjanovića. Svi su oni na neki način iznikli iz rada „Lazara Komarčića“.

Uporedo sa njima, većem broju domaćih pisaca doprineo je jedan prilično banalan ekonomski momenat. Srpski izdavači, kojih je sada veoma mnogo, shvatili su pre petnaestak godina da im se mnogo više isplati kada objavljuju knjige naših autora. Na taj način su u mogućnosti da izbegnu jedan veliki deo troškova, za prevode, a zauzvrat dobijaju već gotov tekst koji samo treba urednički i lektorski pripremiti, a nekad ni toliko. Odjednom se na tržištu pojavilo puno novih pisaca, kako glavnog toka, tako i žanrovske književnosti. Ponuda je velika i zato što su troškovi štampe tokom godina značajno pali, i to čak za tri do četiri puta, i u poređenju sa zemljama u okruženju knjige u Srbiji su veoma jeftine.

Nije toliko loše što ima puno ljudi koji žele da pišu, ali bih ja više voleo kada bi bilo više onih koji zaista žele da čitaju

BIF: Da li posledica takve politike može da bude prezasićenost tržišta, i kako se taj iznenadni kvantitet odrazio na kvalitet objavljenih dela?

Goran Skrobonja: Glavna posledica je da su se čitaoci našli u čudu i više ne mogu da isprate sve, pa se dešava da neki dobri naslovi ostanu dugo nezapaženi ukoliko nisu marketinški pogurani. Na posletku, nije toliko loše što ima puno ljudi koji žele da pišu, ali bih ja više voleo kada bi bilo više onih koji zaista žele da čitaju. Ujedno, nove komunikacije su dovele do toga da zapravo imamo sve manje vremena za čitanje sa uživanjem, odnosno počeli smo sve da sagledavamo površno. Tekstovima na internetu posvećujemo u proseku tek po nekoliko sekundi, a vidimo kako se to odrazilo na njihov kvalitet.

BIF: Posle tolikih hiljada stranica koje ste preveli, čitalačka publika Vas prepoznaje kao pouzdanog prevodioca, koji piše tečno i tačno. Koji biste savet uputili svojim mlađim kolegama?

Goran Skrobonja: Imao sam tu sreću da prevodim one naslove i vrste književnosti koje volim, i u prevođenju sam se uvek rukovodio, pre svega, osnovnim osećajem za maternji jezik. Rekao bih da mnogi mladi prevodioci danas ne žele da prihvate da na prvom mestu moraju dobro da poznaju sopstveni jezik, i da mnogo čitaju. Bez toga, prevodi će im biti bez duha, poput teksta sa Google translate-a. Čitalac treba da stekne utisak da je knjiga koju čita originalno napisana na njegovom jeziku.

Predrasude o piscima

„Oduvek je bila prisutna ta predrasuda da ukoliko pišete priče o čudovištima i strahovima iz dubine ljudske psihe, mora biti da ste nekakav čudak“, kaže Skrobonja. „Slične predrasude postoje i za pisce drugih žanrova. Stiven King je jednom rekao da nikad nije video veće dobričine od pisaca horora.“

Članak je izvorno objavljen u februarskom broju #158 časopisa „Bizni & Finansije“

Чланак Goran Skrobonja, pisac i prevodilac: Pisaca ima, ali da li ima čitalaca? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Velikoj sali SKC-a će od 14. do 20. maja biti održan festival Ring Ring, uz samo dva iskakanja van ovog prostora – sada već uobičajeno gostovanje festivala u Studiju 6 Radio Beograda, uz direktan TV i radijski prenos jednog od koncerata. Treći prostor je Kulturni centar Grad, u kojem će festival, u saradnji sa Bad Music For Bad People, organizovati kasnovečernji nastup trija Dirtmusic, da bi se publici omogućilo da stignu na sve zanimljive koncerte te večeri.

Svakako su glavne zvezde festivala saksofonista Ken Vandermark i bubnjar Paal Nilssen-Love, stari poznanici beogradske publike. Zanimljivo je da ove godine domaći muzičari nastupaju isključivo u kombinaciji sa umetnicima iz inostranstva, što samo pokazuje da na ovdašnjoj sceni postoji dovoljno entuzijazma i upornosti, ali i kvaliteta.

Pored koncertnih događaja, od kojih je ulaz na koncert 14. maja besplatan, biće organizovana i radionica sa mladim džez pijanistima, koju će održati italijanski pijanista Livio Minafra

Program festivala:

14.05 – SKC, 20h, Promo koncert
Markus Krispel/Matija Schellander/Miklos Szilvester (Austrija/Mađarska)
16.05 – Studio 6, 21h
Sawt Out (Nemačka/Liban)

17.05 – SKC, 20h
Dragon’s Fuel with Alberto Miorin (Srbija/Italija)
OM Quartet (Švajcarska)

18.05 – SKC, 20h, Night of the solos
Burkhard Beins (Nemačka)
Livio Minafra (Italija) + gost Svetlana Spajić (Srbija)

19.05 – SKC, 20h, Night of the duos
Marina Džukljev & Aron Porteleki (Srbija/Mađarska)
Ken Vandermark & Paal Nilssen-Love (SAD/Norveška)

20.05 – SKC, 20h
Širom (Slovenija)
Nataša Grujović & Steve Kaspar (Luksemburg/Srbija)

Karte i kompleti su u prodaji u Kafeu SKC-a od 5. maja. Cena ulaznica za koncerte u SKC-u je 400 dinara po večeri, osim za koncert 19. maja, koji je 500 dinara, dok komplet iznosi 1300 dinara.

18.05. OffRing Ring u KC Grad, 23h
Igralom (Srbija)
Dirtmusic (Australija/SAD/Turska)

Karte za ova dva koncerta su u prodaji u KC Grad i ne ulaze u komplet karata.

Festival su podržali: Goethe Institut, Austrijski Kulturni Forum, Grad Beograd, Pro Helvetia, RTS, FOCUNA, SIAE, Antići, Collegium Hungaricum – Institut Balaši, Italijanski Institut za kulturu.

Чланак 23. Ring Ring festival sredinom maja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kao pripadnik multikulturalne tršćanske sredine, dugogodišnji upravnik i umetnički direktor Slovenačkog pozorišta u Trstu, ali i prozni pisac čije su knjige višestruko nagrađivane, Marko Sosič često se bavio ispitivanjem društvenih vrednosti u savremenom evropskom društvu. Suočavanje sa demonima prošlosti nikada nije obavljeno do kraja, a zapravo na nekim prostorima stare Evrope nije ni otpočeto, smatra naš sagovornik.

„Nedavno sam gostovao na jednoj konferenciji u okolini Beča i upoznao ljude koji se bave ekstremnim anti-fašizmom u Austriji, i koji tek sada pokušavaju da izazovu društveni dijalog na događaje od pre sedamdeset i više godina. Istovremeno, tu u neposrednoj blizini jednog od najozloglašenijih bivših koncentracionih logora nije postavljen niti jedan znak, obeležje koje bi ukazalo na njegovo postojanje i užase koji su se tu dešavali. Slično „zaboravljanje“ danas je prisutno i u Italiji, i to je veoma zabrinjavajuće“, kaže za „B&F“ Sosič, čiji je roman „Balerina, balerina“ nedavno u Srbiji objavio beogradski „Arhipelag“ u svojoj ediciji „Sto slovenskih romana“. Ovaj razgovor vođen je tokom Sosičevog gostovanja u Beogradu, povodom promocije tog romana.

Marko Sosič: Najveći savremeni italijanski pesnik, kandidat za Nobelovu nagradu i doživotni rimski senator, Mario Luci je pre nekoliko godina pred poslanicima i tada vladajućim premijerom Silviom Berluskonijem održao jedan ozbiljan govor o nedostatku intelektualnog angažmana u politici. Međutim, Berluskoni je samo dobacivao i smejao se za vreme tog govora, pokazujući na taj način da govor nema nikakvog smisla pred takvim auditorijumom. Što se Italije tiče, i njenog suočavanja sa mračnom prošlošću, ona nikad nije odgovorila na pitanje zašto je umro Aldo Moro, niti se u njoj pojavio nekakav italijanski Vili Brant.

Ali ovo što se dešava u regionu mislim da je pre svega posledica nepismenosti, lošeg odgoja i propalog sistema obrazovanja.

# Može li ubrzani tehnološki napredak makar donekle da „ublaži“ izostanak suočavanja sa mračnom prošlošću? Ili za čovečanstvo ipak ne postoji izlazak iz tog „začaranog kruga“ društvenih modela koji su opčinjavali narodne mase?

M. Sosič: Na poslednjim izborima za Evropski parlament pobedu su širom kontinenta odnele desničarske stranke, što je doživljeno kao reakcija na produženu ekonomsku krizu koju prethodni političari nisu uspeli da obuzdaju. Međutim, povećani strah od siromaštva sada izaziva i sve veću netrpeljivost prema imigrantima.

Zastrašujuće je što postoji realan strah od ponavljanja događaja i pokreta koji su u dvadesetom veku pretili kraju civilizacije, ali istovremeno nemam odgovor na pitanje koja bi nova društvena paradigma mogla da spasi čovečanstvo od stapanja u zajednički ludi svet u kome caruje kapitalizam, i to u ime demokratije koja je na više mesta, pa i na Zapadu, izgubila sopstveni smisao.

Voleo bih da dođe do nove renesanse, ali drugim putem – da ne mora sve nanovo da se uništava i rađa. Svedoci smo da tehnologija doživljava ogroman razvoj, ali njega ne prati i istovremeni duhovni razvoj čoveka, koji bi mogao da ga spasi od eventualnog samouništenja. Viša svest je daleko, a svi skupa se osećamo izmanipulisanima.

Postoji veliki broj intelektualaca na Zapadu koji ipak vide šta se događa i kako je taj plemenit pojam demokratije izmanipulisan i izvrnut. Intelektualac se može boriti onoliko koliko je u njegovoj moći, ali je primitivizam na sceni poprimio neslućene razmere.

Samo u trenucima kada sam prisutan na književnim festivalima i slušam preostale žive legende evropske društvene misli, imam utisak da spasa još uvek ima, ali koliko ljudi će zapravo čuti to što ti govornici imaju da kažu u ovoj sredini koja je zatrpana glupostima?

Lično mislim da Zapad ima strahovit strah od kulture. Bilo koje – velike ili male kulture, nacionalne ili ne – koja bi mogla da prodre i ugrozi taj postojeći sistem zaglupljivanja.

# Šta je bilo prvo, „kokoška ili jaje“? Da li je to zaglupljivanje masa nastalo kao posledica svesne politike vladajuće svetske klase ili su najveći mediji na globalnom nivou, u potrazi „trbuhom za kruhom“, počeli narodu spontano da puštaju najplići mogući sadržaj, zanemarujući pritom svoju obrazovnu ulogu?

M. Sosič: Imam osećaj da je iza toga ipak postojala neka namera. Razlozi za to definitivno postoje u samom društvu, što je dobar zamajac za kreiranje jednog takvog sistema. U svetu je ujedinjena strahovito velika masa građana u sveobuhvatnoj opčinjenosti glupošću.

Na najnovijem primeru Libije se jasno uočava takvo delovanje. S jedne strane, tamo postoji jedna ličnost koja je očigledno neka vrsta diktatora, protiv koga se pokreće novčana, marketinška i vojna mašinerija. Čitava zemlja pada u sukob, unutrašnji, ali i potpomognut spolja, gde strada nevin narod, uz parole da će zapadna demokratija doneti boljitak, dok ona zauzvrat finansira vojne grupacije koje se kasnije otimaju kontroli i postaju terorističke organizacije – nastaje potpuni haos u kome niko ne zna kako se koriste i kome odlaze vredne sirovine…

I već posle samo nekoliko meseci više niko ne govori o tom ratu jer su na naslovnim stranama neke potpuno druge vesti, čiji će odjek takođe biti kratkog daha.

# Govoreći na pomenu ubijenim slovenačkim antifašistima u Bazovici, gradonačelnik Udina Furijo Honsel nedavno je rekao da se „fašizam sporo razvija u umovima ljudi“ i da je on pogotovo prijemčiv kod više srednje klase, koja je obrazovana, a razočarana postojećim stanjem u društvu. Na koji način novi fašizam zapravo dotiče takve pojedince, šta je to toliko privlačno u njemu?

M. Sosič: Ljudi vole reference na tradiciju i red, traže osećaj sigurnosti u čvrstom poretku. Trenutno je na prostoru bivše Jugoslavije aktuelna potpuna negacija NOB u Drugom svetskom ratu, koju ja prepoznajem u Sloveniji, a čujem da postoji i u Srbiji. Na momente imam osećaj da će u Italiji ponovo na vlast doći nekakav kralj ili da će se država raspasti na nove principate, uprkos njenoj velikoj kulturi i istorijskoj zaostavštini.

# Da li imate utisak da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije podeljeni tačno na dve jednake strane kada je u pitanju društveno opredeljenje? Da li ideja o ponovnom ujedinjenju, makar ono bilo samo ekonomsko, u začetku u sebi nosi klicu samouništenja jer aktivira pripadnike one druge opcije?

M. Sosič: Nažalost, mislim da je više onih koji su protiv suživota u bilo kom obliku. Celi svet je, a ne samo Balkan, podeljen na dve sukobljene celine – dve društvene i kulturološke opcije. Međutim, novac je taj koji ipak odnosi prevagu, i to na jednoj nacionalističkoj ravni, dok humanistička strana sve više gubi korak.

Voleo bih da postoji prava levica, jer je ona neophodna kao protivteža, kako u Italiji danas tako i u bivšoj Jugoslaviji, izvan onih pripadnika radikalne levice i političara koji se služe levičarskim idejama u populističko-predizborne svrhe. Prateći dešavanja u svojoj neposrednoj blizini, a naročito u vezi sa obeležavanjem kraja Drugog svetskog rata, mogu reći da se antifašističkom retorikom u poslednje vreme služe upravo oni kojima ona inače nije bila bliska kao politička filozofija u dosadašnjim javnim nastupima. Dokle će taj politički karneval potrajati, ne možemo sa sigurnošću reći, jer tome u dobroj meri doprinosi i činjenica da su ljudi već istrošeni i umorni.

# Kako ocenjujete stanje u modernom pozorištu, s obzirom da je u drugoj polovini dvadesetog veka ono posebno imalo ulogu pokretača društvenog dijaloga?

M. Sosič: Tragično je što se danas kroz pozorište više kritički ne promišljaju društvene pojave. Ne govorim o tome da treba praviti po svaku cenu političke komade, već da svaki klasični komad može da se sagledava iz aktuelnog društvenog trenutka i koristi za pokretanje važnih pitanja. Danas je takvih režija izuzetno malo, nema više preispitivanja – predstave su ili samo suvoparno ilustrovanje teksta, bez ikakvog konteksta, ili, pak, pamfletsko ostrašćeno prikazivanje. Došlo je do prevelike estradizacije, u kojoj pozorište takođe gubi bitku, baš kao i čitava kultura u celini, ali uprkos mom pesimističkom (možda realnom) pogledu na trenutno stanje čovekovog duha, na sreću postoje umetnici, pisci, dramaturzi, reditelji koji znaju da se suprotstave tom trendu i svojim radovima, mislima i činovima ispričaju drugačije stavove o razumevanju sadašnjice.

Razgovor je objavljen u decembarskom broju #112/113 časopisa „Biznis & Finansije“

Чланак Marko Sosič, pozorišni reditelj i pisac: Doba Vodolije, ali zamalo се појављује прво на Biznis i Finansije.

Osnivanjem škole poezije ”Helikon” u Tel Avivu 1993. godine Amir Or je pokrenuo svojevrsnu kulturnu revoluciju kojoj se malo ko nadao u zemlji opterećenoj viševekovnim sukobima. Škole pesništva počele su od tada da se šire i u drugim gradovima, Haifi i Jerusalimu, i to bilingvalno – na hebrejskom i arapskom jeziku – doprinevši boljem razumevanju mlađih generacija na obe zavađene strane.

Varvari (Druga runda)

Nismo uzalud čekali varvare.
Nismo se uzalud okupili na gradskom trgu.
Nisu uzalud naši velikani odenuli odore
i uvežbavali govore za tu priliku.
Nismo uzalud srušili naše hramove
i podigli nove za njihove bogove;
spalivši usput sve naše knjige
jer u njima nema ničeg za takve ljude.
U skladu sa proročanstvom, stigli su varvari
i uzeli ključeve grada iz kraljevih ruku.
Ali kada su došli, nosili su odeću iz ovih krajeva
i imali običaje iste kao što su naši;
a kada su počeli da zapovedaju na našem jeziku,
mi više nismo znali kada su 
varvari došli kod nas.

(Prevod: David Albahari)

Za svoje stvaralaštvo Or je dobio pregršt prestižnih međunarodnih nagrada. Na Univerzitetu u Jerusalimu predavao je starogrčku religiju, a poezijom je podučavao studente na nekoliko fakulteta u Izraelu, Velikoj Britaniji i Japanu. Osim pesništvom, aktivno se bavi i umetničkom fotografijom, za koju kaže da mu ”pruža iskustvo suprotno od poezije. Fotograf se oseća ponajviše kao lovac koji vreba svoju lovinu, dok je pesnik najčešće plen nadahnuća”.

U Srbiji je Amir Or nedavno boravio kao prvi gost Srpskog PEN centra u okviru programa ”Svetska književnost u Srbiji”. Tom prilikom izdavačka kuća ”Arhipelag” predstavila je drugo izdanje njegove zbirke pesama ”Pohara”, u prevodu Vide Ognjenović i Davida Albaharija, što je veliki uspeh s obzirom da su ponovljena izdanja pesničkih knjiga u Srbiji bila kuriozitet i u znatno boljim vremenima.

BIF: Dolazite iz područja na kome dva naroda vode verovatno najduži sukob u istoriji čovečanstva, a pokušavate da ih pomirite kroz poeziju. Na koji način ona danas pomaže boljem razumevanju?

Amir Or: Kada smo 2001. proširili aktivnost naše škole poezije na arapsko stanovništvo počele su da se dešavaju zanimljive stvari… Morate da razumete da učesnici u tom pesničkom školovanju nisu obični pojedinci, već su intelektualci, moderni glasnici i lučonoše u svojim društvima. Začas je stvoren svojevrsni kult ljudi koji su delili interesovanja za poeziju i zahvaljujući njoj prevazišli međusobne jezičke i političke barijere.

Započeli smo bilingvalnu školu usred sukoba, kada su se ljudi međusobno borili nasred ulica. Bilo je jezivo. Usred svega toga mi smo kreirali neku vrstu staklene bašte u kojoj su ljudi pričali o kompoziciji strofa, metaforama, osnovama poezije, prevođenju… i naravno, većina nas je zbog toga bila kritikovana od strane političara. Govorili su nam da „pričamo više o konfliktu, o miru“, a mi smo odgovarali da ne želimo jer „o tom sukobu svi već sve znaju“. Polaznici škole su bili oslobođeni takvog pogleda i mogli su da sagledaju jedni druge pre svega kao ljudska bića, a ne Palestince i Izraelce. Shvatili su da imaju mnogo više toga zajedničkog i počeli su da postavljaju jedni drugima sve više pitanja, u početku tehničke prirode, a kasnije i ona ozbiljnija, koja se tiču problema ljudske duše…

BIF: Da li možete preko poezije da doprete do šireg kruga ljudi ili je poruka koju Vi šaljete ipak namenjena tom užem, obrazovanijem krugu ljudi?

Or: Sav naš trud u protekle 22 godine odnosio se na približavanje poezije “običnim” ljudima, a jedan od osnovnih kanala bio je takmičenje na kojem svi zainteresovani mogu da učestvuju. Tako je nastao festival žive poezije Šar. Kasnije sam osnovao i izdavačku kuću koja se isključivo bavi poezijom.

Za pesništvo je neophodno da čovek bude obrazovan ili makar da poseduje želju za edukacijom, da pronađe i prisvoji nova saznanja. Tradicija pesništva podrazumeva i tradiciju učenja – u svim svetskim kulturama su se narodne umotvorine i pesme prvobitno prenosile učenjem sa kolena na koleno.

Ne mogu da kažem da je u mojoj moći da menjam smer u kojem se kreće društvo, ali mogu barem da pokušam da u istu prostoriju stavim Jevreje i Palestince i vratim poeziju u dvorane, na pozornicu gde joj je nekada bilo mesto, a posebno u zapadnom društvu, kako bi podsetili ljude da su pre svega upravo to – ljudi.

BIF: Da li to znači da verujete da se na Istoku danas poezija više poštuje nego na Zapadu?

OR: Suština je svuda zaboravljena. Razlozi za to leže u obrazovnom sistemu koji je naširoko rasprostranjen i u mašini koja pravi pare i za koju su najtraženija zanimanja inženjeri, a ne humanisti. Živimo u doba konzumerizma, gde nas uče da budemo potrošači, a ne stvaraoci. Zbog toga su pesnici danas, kao i uostalom svi pravi umetnici, pre svega odmetnici, neprijatelji vladajuće klase koji teraju ljude na razmišljanje. A svako razmišljanje i osećanje u takvim okolnostima predstavlja subverzivan čin. I situacija je, nažalost, ista u Evropi ili Sjedinjenim Državama, kao i u Japanu ili na Bliskom Istoku.

BIF: Vi ste širenjem pesničkih škola zapravo nesvesno stvorili pravu društvenu mrežu. Mogu li moderne tehnologije i društvene mreže na internetu da doprinesu širenju poruke ljudskosti i pomirenja?

Or: Možemo reći da se na internetu nalazi celokupno ljudsko nasleđe , i samim tim puno je đubreta u tom sadržaju. Međutim, upravo mi tom sadržaju dajemo smisao. Istorija sveta je istorija velikih ideja i mislim da je izuzetno što je danas dobrim idejama potreban samo delić sekunde kako bi se proširile među ljudima, a ne dani, nedelje, ili godine, kao što je nekada bio slučaj.

Moderne alatke i tehnologije mogu biti upotrebljene u dobre svrhe. One mogu da omoguće ljudima da se osećaju slobodnima i uživaju u svojoj slobodi – barem dok ne počnu da ih kontrolišu državne vlasti, što se već dešava u nekim zemljama a mislim da će postati globalna realnost u budućnosti. Slobodna razmena mišljenja predstavlja konstantnu opasnost po državne aparate. S njihove tačke gledišta svaku vrstu dijaloga treba ugušiti po svaku cenu.

BIF: Kako nam u razumevanju sebe i drugih, nastanku i rešavanju konflikata, pomaže proučavanje antičke poezije?

Or: Ne smemo da zaboravimo da je poezija u osnovi forma komuniciranja, baš kao i bilo koja druga umetnost, pa ako se opšti načini komunikacije menjaju i ona će biti podložna tim promenama. Međutim, danas je govor sve siromašniji i to preovladava u svim kulturama, što se često negativno odražava i na pesništvo. Ako ljudima oduzmete jezik, oduzećete im njihovo značenje.

I danas učimo od antičkih pesnika jer su oni tražili odgovore na potpuno ista pitanja kao mi. Sapfo sa Lezbosa rekla je da je “najlepše ono što se ljubi sa slutnjom u duši” – da svako u sebi neguje sopstveni jedinstveni intimni svet – i time je pokrenula kulturnu revoluciju još pre dva i po milenijuma. Ne smemo da zaboravimo taj smeli iskorak, već moramo da naučimo da slušamo jedni druge i komuniciramo. S druge strane, Platon je govorio o harmoniji mnoštva, o tome da smo svi deo jednog istog tela, ali njegovo učenje ne moramo da uzmemo nasuprot onoga što nam poručuje Sapfo, već naprotiv, da pokušamo da ih objedinimo i nadogradimo.

BIF: Kakva je uloga religije u današnjem svetu? Zašto ona deli ljude umesto da ih ujedinjuje?

Or: Religija predstavlja samo jednu verziju istine, oruđe komunikacije i upravljanja koje zbog svog velikog uticaja mora da se poštuje. Ipak, ona nikada u ljudskoj istoriji iza sebe nije imala miroljubive namere pa je pogrešna i predstava o njenoj „nekadašnjoj čistoti i današnjoj iskvarenosti”. Danas opet živimo u periodu kada se religiozne vrednosti nameću društvu.

BIF: Proputovali ste svetom i u svojoj mladosti bavili ste se mnogim različitim poslovima – bili ste pastir, restaurator, građevinski radnik… Da li je to bio Vaš „proces traženja” i kako su Vam ta iskustva pomogla u kasnijem radu?

Or: Kao mladić u jednom trenutku sam, po sopstvenoj želji, bio pastir, okružen samo svojim mislima i naintimnijim željama, osamljen u prirodi ispod nebeskog plavetnila. To iskustvo mi je pomoglo da bolje spoznam sebe.

Pesnik mora da živi više života odjednom, kako bi razvio svoje sposobnosti empatije i razumeo živote drugih. Ako pišem o čuvaru stada, morao bih makar na trenutak i sam da postanem pastir, ali isto tako ako pišem o nekom kriminalcu, mogao bih da budem i kriminalac (smeh).

Epitaf

Skreni ovde s puta, lutalice,
Sedi pod dudove i loze puzalice,
Između vode i hlada, uz ovaj beli mramor,
Ovde ležim ja, dečak a imperator.

Moje je lice hladan mermer, ruke i noge
Odevene u slonovaču i suvo lišće,
Ni ja nisam stigao daleko, 
I ja sam jednom hodao zemljom.

Skreni ovde s puta, lutalice,
I zgnječi mi ove divlje plodove u lice.

(Prevod: Vida Ognejnović)

broj 107, maj 2014.

Чланак Amir Or, pesnik sa misijom: Poezijom protiv sistema се појављује прво на Biznis i Finansije.

Domaća državna i društvena preduzeća najviše su kupovala slike pre tri ili četiri decenije. „Logično je da su sedamdesete i osamdesete bile zlatno doba za kupovinu umetničkih dela – država je tada imala sluha za umetnost iako se ni tada nije baš lagodno živelo“, kaže Žana Gvozdenović, kustos Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu.

Kad ih je sustigla tranzicija, te umetničke kolekcije postale su imovina preduzeća kao i svaka stolica, mašina i luster, i kako tumače u Agenciji za privatizaciju, o njima su dužni da se staraju organi upravljanja u preduzećima u restrukturiranju. Kad dobiju neophodnu saglasnost državnih organa i skupštine preduzeća, mogu da organizuju aukcijsku prodaju, a u tome Agencija za privatizaciju nema nadležnosti.

Lavirint „Geneksove” zbirke

Ipak, konkretan slučaj umetničkih dela u vlasništvu preduzeća „Generaleksport”, odnosno bivšeg „Geneksa”, koji je nedavno privukao pažnju javnosti, nešto je komplikovaniji. U skladu sa Protokolom o saradnji, potpisanim između Ministarstva kulture i Agencije za privatizaciju, Agencija je početkom 2008. godine dostavila Ministarstvu spisak umetničkih dela ove kompanije, da bi se utvrdilo da li se među njima ima pokretnih stvari koje saglasno Zakonu o kulturnim dobrima imaju svojstvo pokretnog kulturnog dobra. Potom je, rešenjem Muzeja savremene umetnosti od 1.4.2008. godine, sastavljena lista umetničkih dela “Generaleksporta” koja imaju ovaj status.

Iako je izgledalo da je sudbina zbirke odlučena, ona nije rešena ni sedam godina kasnije: Agencija za privatizaciju je 2.9.2013. godine donela rešenje kojim je odbijeno davanje saglasnosti na odluku nadležnog organa upravljanja kompanije “Generaleksport” o prodaji 165 umetničkih slika. Na ovo rešenje, kompanija je uložila žalbu Ministarstvu privrede, koje je 9.12.2013. godine donelo odluku o davanju saglasnosti za njihovu prodaju. Početkom aprila ove godine, prodaja je ponovo bila otkazana i to na sam dan zakazane aukcije 116 dela u „Geneksovoj” zgradi na Novom Beogradu, zbog „neophodnosti sprovođenja dodatne ekspertize dela, a na zahtev Ministarstva kulture i Ministarstva privrede”, kako je tada istakla v.d. direktora preduzeća Ljiljana Stojiljković.

„Zbirka „Generaleksporta” je isuviše neujednačena. Ne može se reći da je nekvalitetna kao celina, jer ima odličnih dela, ali tu je mnogo i serijskih, komercijalnih radova, bez umetničke vrednosti”, kaže Žana Gvozdenović. „ To je tipična zbirka sa dobrom finansijskom osnovom, a bez koncepcije. „Dodatna ekspertiza“ te zbirke bila je samo zajednička komisija sa kolegama iz Narodnog muzeja, sa idejom da im kolegijalno izađemo u susret. Naš prethodni Spisak kulturnih dobara proširili smo za još dve slike, potrebne Narodnom muzeju za popunjavanje zbirki. S druge strane, Muzej savremene umetnosti bio je od ranije zainteresovan za dve slike velikog formata Miće Popovića, „Kritika u pejzažu” i „Izgradnja Novog Beograda” iz 1949. i 1950. Čujemo da su sredstva za njih ovih dana ipak, posle četvrtog zahteva, odobrena, ali ne zna se kada će zaista da stignu na naš račun”, objašnjava naša sagovornica.

Siromašni muzeji i (ne)ozbiljna država

Muzej savremene umetnosti je u više navrata bio uključen u procese evidentiranja i vrednovanja likovnih zbirki nekadašnjih državnih ustanova – počev od „Generaleksporta”, preko „Tarketa” („Sintelona”), kompanije „Progres“, banaka u stečaju, hotela u Aranđelovcu…

Evo kako izgleda taj proces: početak stručnog uvida predstavlja formiranje stručnog tima, odnosno komisije kustosa koji se bave odgovarajućim umetničkim periodom. Prema potrebi, uključuju se i konzervatori. Prave se popisi dela sa relevantnim muzejskim podacima, jer su popisi firmi nestručni za muzejske standarde. „Posebno se prave spiskovi dela sa svojstvima kulturnog dobra, dakle sa umetničkim vrednostima od značaja za razvoj naše umetnosti. Potom se piše Izveštaj i donose rešenja o utvrđenju kulturnog dobra, koja se dalje prosleđuju. Taj proces može da traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja, a zbog manjka(vosti) podataka ili problema sa utvrđivanjem vlasništva i do nekoliko meseci. MSU kao nadležna muzejska ustanova nema obavezu da vodi računa o zbirkama po preduzećima u Srbiji, već o srodnim muzejskim zbirkama. Tek prema konkretnom zahtevu vrše se poslovi uvida i vrednovanja drugih likovnih zbirki, državnih i privatnih.

Ističem da se pojam vrednovanja odnosi na umetničke vrednosti, tj. na utvrđivanje statusa kulturnog dobra, što je naš redovni posao. MSU se ne bavi finansijskom, tržišnom vrednošću, tj. cenom dela, pošto bi to bio klasični sukob interesa.

Zadatak svakog vlasnika jeste da vodi računa o svojoj zbirci i da poznaje zakon. Najveću evidenciju ima Narodni muzej, jer je on centralna muzejska ustanove Srbije sa Centralnim registrom spiskova umetničkih dela, ali u muzejima. Svi drugi spiskovi rađeni prema zahtevu vlasnika, čuvaju se u arhivi muzeja”, ističe Gvozdenovićeva.

Da li je država odložila prodaju umetničkih dela u vlasništvu bivšeg „Geneksa” zato što nije bilo zainteresovanih, ili regulativa nije bila uređena kako treba? „Ili je u pitanju nepoverenje u ispravnost procedure otkupa i formiranja cena? Besparica sigurno nije u pitanju. Kolekcionari uvek mogu da rotiraju svoja dela, a država već poslovično nema sluha”, napominje kustos MSU.

Nedavno je na temu umetničke „zaostavštine” nekadašnjih državnih firmi govorio i kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac. Prema njegovim rečima, najbogatije kolekcije su imale bivše državne banke (Beobanka, Investbanka, Slavija banka, Jugobanka i JIK banka), a skoro 500 njihovih umetničkih dela, od kojih su mnoga “bila umetničke vrednosti” rasprodato je na šest aukcija u periodu 2002-2006. godine. Pošto je tada bio konsultovan u vezi sa procenom njihove vrednosti, Kusovac je odredio koja su dela “kulturno dobro od posebnog značaja”, odnosno za koja može da se primeni pravo preče kupovine od strane muzeja.

„Praksa preče kupovine definisana je Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. i sprovodi se do danas – što ne znači da ne može da se zaobiđe, ali to je već kršenje zakona. Ovo pravo preneto je iz zakona o nekretninama, te je sigurno na neki način uvek postojalo, ali se sporadično primenjivalo i to češće kada se radilo o pojedinačnim delima”, kaže Žana Gvozdenović.

Međutim, da bi se primenilo pravo preče kupovine, odnosno prvenstvo otkupa po predloženoj ceni (bez eventualnog aukcijskog licitiranja i podizanja cene) neophodno je i da zainteresovani muzeji imaju dovoljno raspoloživih sredstava, što nažalost najčešće nije slučaj. Za ostvarivanje prava preče kupovine neophodna su posebna sredstva jer muzeji neredovno dobijaju čak i minimalne budžete za redovan, planirani godišnji otkup.

“Ta dela jesu javno dobro, pošto su ih otkupljivale državne firme državnim novcem. Zakonska regulativa bi to jednostavno mogla da dovede na svoje mesto – prema slovenačkom modelu ili srodnom Malroovom, francuskom modelu, sve je to nacionalna baština. Raspoređuje se po ustanovama zaštite prema hijerarhiji i prema potrebama zbirki. Ono što nije za zbirke muzeja Srbije, može i dalje biti zanimljivo na tržištu ili država može da ukrasi svoje prostorije. Plate radnika ne spadaju u ovu priču. Ozbiljna država naći će načina da proda bogatstva već sudski procesuiranih “velikih privrednika”i tako namiri radnicima zaostale plate. Slabo će ići ako se čeka na prodaju jedne po jedne slike”, zaključuje Gvozdenovićeva.

Tekst je objavljen u majskom broju #107 časopisa „Biznis & Finansije“

Чланак Umetničke kolekcije i tranzicija: Slike bivšeg vremena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Miomir Rajčević, snimatelj, reditelj i scenarista koji je veći deo života na RTS-u proveo baveći se pravljenjem programa za decu, došao je na ideju da osnuje nevladinu organizaciju Medijski edukativni centar (MEC), posle jedne radionice koju je, na poziv Fonda za otvoreno društvo, uradio zajedno sa režiserom Želimirom Žilnikom. Njih dvojica obučavali su decu i mlade kako se prave filmovi i TV emisije. Rezultat radionice je bio ohrabrujući – oko 95% dece sa kursa je upisalo neku vrstu filmske ili medijske škole i aktivno se uključilo u ovu vrstu stvaralaštva. U poslednjih 13 godina, taj prvobitno neformalni vid edukacije, prerastao je, od osnivanja MEC-a 2001. godine, u redovan edukativni program.

U ovom poslu Rajčeviću pomažu i edukatori koji decu uče osnovnim televizijskim i filmskim tehnikama – od pretvaranja ideje u priču, do tehničkih znanja, poput kadriranja, fotografije i animacije. Igor Gimboš, nekada polaznik ovih kurseva a sada jedan od edukatora, kaže da je većina dece i mladih u MEC-u veoma motivisana za rad: „Mlađi dolaze uglavnom vikendom, a stariji, a posebno oni koji se pripremaju za upis na Fakultet dramskih umetnosti ili neki drugi fakultet sličnog profila, mnogo češće. Osim što im je zanimljivo ono što uče, decu privlači i druženje u zdravoj atmosferi, uz vršnjake istih interesovanja“.

Sivi vole da budu šareni

Sedište MEC-a u kojem se nalaze snimateljska oprema i studio za montažu je u Vlajkovićevoj ulici, a sastanci se održavaju u Domu omladine. Jednog nedeljnog popodneva baš tu smo zatekli nekoliko dečaka koji su na kratko prekinuli razradu ideja za novi filmić da bi elokventno i samouvereno dali intervju za Biznis & Finansije. „Kad porastem želim da budem programer, ali me interesuju i film i gluma, pa pokušavam da saznam što više o tome. Tek kada sam počeo da dolazim ovde u Dom omladine shvatio sam koliko sam malo znanja imao o tome, i koliko želim to znanje da unapredim“, kaže Đorđe Đorđević (13) usput šarmantno primećujući da mu roditelji nisu bili mnogo maštoviti kada su mu davali ime. „Sviđa mi se“, dodaje, „i to što sam ovde stekao nove drugare, ali najviše volim onaj momenat kada nam puste film koji smo napravili, kada posle svog tog truda odgledamo naše delo“.

Đorđević objašnjava kako se on i drugari trenutno pripremaju za učešće na CinemaSportsu, međunarodnom festivalu dečjih i omladinskih filmova: „Na festivalu dobijete tri reči koje na neki način morate ubaciti u film, ako su to predmeti onda se oni nalaze u kadrovima ili se na neki drugi način objasne. Mi smo se na primer spremali tako što smo dobili jednu reč – rasizam, i pošto u timu nismo imali pripadnika druge rase došli smo na ideju da svi „glumci“ u filmu budu obučeni u sivo, a da jedna devojka crvene kose u šarenoj odeći zapravo bude predstavnik diskriminisanih. Naravno, na kraju filma smo mi „sivi“ ljudi shvatili da nam će nam svima biti lepše ako prihvatimo različitosti“.

Osim medijskog opismenjavanja u najbukvalnijem smislu, deca se u MEC-u uče i etičnosti, bilo da je u pitanju borba protiv diskriminacije ili za inkluziju manjina. „Iz dosadašnjeg iskustva, ne samo u MEC-u, već i šire, shvatio sam da deca brzo prihvataju saradnju sa romskom populacijom ili osobama sa posebnim potrebama, ali da to teže ide kada su u pitanju seksualne manjine. Međutim, polaznici naših kurseva su po pravilu nešto tolerantniji, tako da stalno pomeramo granice“, kaže Rajčević. „Dobar primer ovoga o čemu pričam je film koji smo uradili pre dve godine, u kojem su dva polaznika našeg kursa pristala da glume homoseksualce i na taj način daju svoj doprinos u borbi protiv diskriminacije seksualnih manjina“.

Kako animira administracija

MEC inače po relativno dostupnim cenama vodi decu i na „kampove“, odnosno na putovanja u zemlju i inostranstvo na kojima oni, osim što se druže, bave sportom, sunčaju i kupaju, usavršavaju i svoja dosadašnja znanja. Nikola Subašić (17 godina) objašnjava da ova putovanja učesnicima „šire horizonte“. „Ovde imamo ustaljenu ekipu u kojoj se tačno zna ko šta radi, a kada odemo na neko nepoznato mesto i počnemo da radimo sa vršnjacima iz Srbije i sveta primorani smo da promenimo način razmišljanja i da se trgnemo iz rutine. Tu učimo jezike, ali učimo se malo više i timskom radu, ne primećujući koliko znanja nesvesno pokupimo od ljudi koji su stručni u oblastima u kojima mi nismo“. Miomir Rajčević kaže da mnogim roditeljima to i odgovara jer znaju da su im deca na sigurnom i da se bolje provode nego da su, na primer, sa njima krenuli na more. Odgovara im takođe, kaže on, i kada vide da njihova deca pokazuju veliko interesovanje za nešto korisno, a ponekad to i „zloupotrebe“ uslovljavajući decu da poprave ocene u školi kako bi mogla vikendom da dolaze u MEC.

Pa ipak, uprkos svemu ovome Medijski edukativni centar nije opštepoznat ni kao NVO ni kao edukativna ustanova. „Nije nam u interesu da imamo puno učenika, već da radimo sa onim najzainteresovanijima. Zato se ni ne reklamiramo već roditelji ili deca obično čuju za nas preko privatnih preporuka“, objašnjava Rajčević. Trenutno njihove kurseve pohađa oko 30 dece i mladih, a donja starosna granica za upis je 12 godina. Najmlađe uglavnom zanimaju radionice animacije, a kako odrastaju sve više se interesuju za film, pa se prebacuju na filmsku radionicu. Osim ovoga, MEC trenutno drži radionice i u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, pružajući početna znanja o animaciji đacima prva četiri razreda. Rado bi se širili na škole po Srbiji ali samo za osnivanje ovih oglednih radionica u školi Kralj Petar Prvi trebalo im je 10 godina borbe sa administracijom.

Članarina za onu decu koja pohađaju radionice u Domu omladine i Vlajkovićevoj je 3.000 dinara mesečno, ali to ne pokriva sve troškove, a posebno ne nabavku i amortizaciju opreme, pa se dodatno finansiraju tako što rade razne projekte. Rajčević kaže da ne računa mnogo na fiansijsku pomoć države, jer zna da je nemoguće iscediti suvu drenovinu. „Doduše, Ministarstvo spoljnih poslova nam je pomagalo, verovatno zbog naših čvrstih poslovnih veza sa UN, UNESCO, i ostalim međunarodnim nevladinim organizacijama“.

U pivu je (ne)istina

Nikola Subašić kaže da je za pet godina koliko je redovan posetilac MEC-ovih radionica naučio ne samo da pravi filmove, nego i da ih kritički vrednuje: „Više mi nije bitno koji žanr gledam, već koliko je dati film kvalitetan, i kakvu poruku nosi“.

Miomir Rajčević kaže da je njihov zadatak i razvoj osvešćene televizijske publike, ali i medijskih standarda kvaliteta. „U SAD, na primer, postoji komisija koja vrednuje TV programe, pa se reklamiranje u onim emisijama koje dobiju oznaku kvaliteta manje oporezuje, što privlači oglašivače, čak i ka programima koji nisu atraktivni širokim narodnim masama“. Ovde je pak, smatra sagovornik B&F-a, sve podređeno komercijalnim i interesima političara i velikih korporacija. „Mediji donekle hrane tu opštu apatiju u koju smo zapali neadekvatnim informisanjem i manjkom zaista edukativnih sadržaja. Nisu samo emisije i rijaliti programi problem, već se ni reklame ne drže osnovnih etičkih standarda – pogledajte samo reklame za pivo, u skoro svakoj od njih „kul“ momci kradu piće iz nečije gajbe i tako započinju zabavu, dakle poručuju publici da je u redu poslužiti se onim što je tuđe“.

Da bi se ovakva situacija promenila, misli on, treba osnažiti kulturne i medijske institucije – a pre svega treba u svakoj instituciji uspostaviti ešalon stručnjaka koji se ne smenjuju posle svakih izbora.

broj 106, april 2014.

Чланак Medijski edukativni centar: Daj mi kameru jedan krug се појављује прво на Biznis i Finansije.

Klasik revolucije

Igra je večno vraćanje istog, ali su joj raznovrsni stilovi i načini posmatranja današnih koreografa doneli nesagledive varijacije. Zato danas niko ne može da predvidi šta će neka nova produkcija moći da iznese, kaže u intervjuu za B&F Gradimir Pankov (76), umetnički direktor Velikog kanadskog baleta iz Montreala koji je tokom dugogogodišnje karijere igrača, pedagoga i umetničkog direktora postao sinonim za radikalnog – ili, kako Njujork Tajms kaže – revolucionarnog – modernizatora baleta. Takvog, da nastupe Velikog kanadskog baleta iz Montreala prate dve sasvim oprečne vrste publike: mladi ljudi, generacija koja je rasla na elektronskim i virtuelnim stimulacijama, “koje živa predstava teško da može da dosegne” i ljubitelji klasičnog baleta.

Baš takvo izdanje Velikog kanadskog baleta i njegovog umetničkog direktora će publika u Beogradu i Novom Sadu moći da vidi tokom 11. Beogradskog festivala igre, 11. i 12. aprila. Balet „Minus jedan“ koji je koreograf Ohad Naharin, napravio za ovaj balet predstavlja, kako ga opisuju kritičari, “posve jedinstveno, fantastično, neponovljivo plesno iskustvo u kojem trupa koristi klasičnu tehniku uz mešavinu mnogih umetničkih uticaja, kako bi stvorila komad koji je moderan a ipak privlačan i onima koji uživaju u tradicionalnijim predstavama.”

“Mi, zapravo, svakom novom produkcijom nastavljamo put inovacija, bilo da se radi o poznatom koreografu ili nekom ko tek stupa na scenu”, kaže u intervjuu za Biznis i Finansije Gradimir Pankov koji je ovogodišnji, četvrti po redu dobitnik nagrade Vip poziva, kompanije Vip mobile koja je generalni pokrovitelj Festivala.

Od Skoplja do Evrope

Njegova karijera počela je u Skoplju kada ga je, tokom gostovanja u bivšoj Jugoslaviji, kao 17-godišnjaka očarao nastup American Ballet Theatre. Do 29. godine nastupio je u svim jugoslovenskim baletskim kompanijama, da bi ga potom karijera, prvo kao igrača a potom kao balet majstora, pomoćnika direktora, pedagoga i umetničkog direktora odvela u baletske kompanije u Nirnbergu, Karlsrueu, Vupertalu, Minhenu i Manhajmu, Dortmundu, Hagu, Helsinkiju i Stokholmu.

Jedno od najvažnijih iskustava i zaokret u karijeri donelo mu je poznanstvo sa češkim koreografom Jiržijem Kilijanom. Tokom osamdesetih je na daskama nekoliko najinovativnijih evropskih baletskih teatara ponudio publici radove modernih koreografa Matsa Eka, Kurta Josa, Hajnca Spoerlija, Rudija van Danciga, Jiržija Kilijana, Roberta Trinčera, Žorža Balanšina, podstakao veliki broj njihovih mladih neafirmisanih kolega, i svojih igrača zainteresovanih da se upute u te vode. Od 1999. preuzima umetničku direkciju u Velikom kanadskom Baletu iz Montreala.

Biznis i Finansije: Pre 15 godina ste postali umetnički direktor Velikog kanadskog baleta, zapravo kompanije sa tridesetak igrača i uzbudljivim repertoarom. U jednom intervjuu rekli ste da Vas je privuklo to što ste mogli da imate punu slobodu. Šta je za vas istraživanje slobode?

G. Pankov: Za mene umetničku slobodu predstavlja mnoštvo projekata i mogućnost njihove realizacije, bez ograničenja i dozvola, ili uticaja sa strane. Prednost moje kompanije je to što je samostalna, odnosno nije deo neke veće, glomazne operske kuće i strukture. Naravno, bitno je ubediti upravni odbor da su moje ideje dobre i prave i za kompaniju i za publiku.

Biznis i Finansije: Mnogo puta ste ponovili da ne verujete u baletski ansambl sa zvezdama već da verujete da svaki igrač moze da se pojavi u nosećoj roli. Koliko je to rezultat Vašeg pedagoškog pristupa a koliko promene prirode igre u baletu?

G.Pankov: Moje je shvatanje da kvaliteti svakog igrača moraju da izbiju u prvi plan, kako scenski talenat, tako i tehničke mogućnosti. Svaki od mojih igrača je spreman za glavne role, ali mora da ume da igra i u poslednjem redu ansambla kada to od njega koreograf zahteva. U tom smislu, mi smo više pozorišni ansambl nego tradicionalna baletska kompanija.

Biznis i Finansije: Koliko se balet promenio, koliko on danas „pulsira“ sa savremenim čovekom, njegovim senzibilitetom, njegovim brigama i životnim situacijama?

G. Pankov: Igra je ista, ali se koreografija odnosno koreografske ideje i mogućnosti stalno razvijaju. Takođe, kvalitet produkcije podržava nove produkcije. Mislim na kostimska rešenja, minimalistički dekor, inovativni dizajn svetla, pa je na taj način scena predata igračima, koji još uvek izražavaju iste kvalitete koji su postojali od početka ljudske istorije, ili istorije umetničke igre.

Tražim iskrenost, samosvojnost i različitost

Biznis i Finansije: Kakav senzibilitet tražite u koreografu? Šta je to što baletski izraz čini savremenim?

G.Pankov: Uvek tražim koreografa koji je originalan i različit, muzikalan, ima ideju, otkriva, a zatim i poštuje temu koju će pratiti i istraživati tokom procesa, koji je potpuno svoj, i koji nije oslonjen na uticaje drugih, poznatih koreografa. Tražim koreografe koji su iskreni i koji nose istinu u sebi i svom radu.

Biznis i Finansije: U Velikom baletu Ženeve odlučili ste se za pionirski inovativni model umetničke direkcije, opredelivši se da vodite trupu bez stalnog koreografa. U velikom baletu Montreala sačinili ste repertoar kakav nema nijedna trupa u Severnoj Americi. Koliko je polje inovacije u vođenju i upravljanju jednom baletskom trupom?

G.Pankov: Inovacije u baletskom menadžmentu su toliko širok pojam, gotovo kao ocenjivanje sposobnosti u baletskoj direkciji. Ne postoji utvrđeni limit. Međutim, da bi bili inovativni kao direktor baletske kompanije, morate pre svega imati dobre igrače, koji vas inspirišu na nove produkcije, na nove uspehe… Moje pravilo je da imam uvek nove produkcije, ali da vraćam stare uspešne naslove. Mi igramo mnogo različitih predstava tokom godine, međutim da bi se repertoar iz mojih misli, ideja i želja ostvario na sceni, potrebno je pronaći i finansijsku podršku, odnosno ubediti i druge da veruju u vaš cilj

Biznis i Finansije: Čime ste privukli mladu publiku na vaše predstave? Da li je vaše iskustvo kao pedagoga bilo primenjivo i kad je trebalo odgajiti novu publiku? Šta ona očekuje da dobije na baletskoj predstavi i da sa nje ponese?

G. Pankov: Kada sam postao umetnički direktor u Montrealu, moja ideja je bila da sačuvam postojeću publiku čuvajući deo postojećeg, tradicionalnog repertoara, ali istovremeno da lagano uvodim novine i proširujem njihova iskustva. To sam postizao novim naslovima i inovativnim komadima svetski poznatih, ali savremenih koreografa. Kako smo širili svoj repertoar, primećivali smo da imamo i sve više mlade publike u gledalištu. Istovremeno, i oni stariji su ostajali. Za mene je to priča o uspehu Velikog kanadskog baleta. Uspeli smo da osvojimo publiku svih generacija, i još uvek se borimo za nove fanove. Za mene je naravno najveći podsticaj mlada publika koja prati sve naše predstave. Takođe, uveli smo mnogo prepodnevnih predstava, kako bi u igru uvukli decu i studente koji treba da zavole igru. Mladi ljudi žele da ih pomerite i da im ponudite oduševljenje. To je u današnje vreme pravi izazov, jer se radi o generaciji koja je rasla na elektronskim i virtuelnim stimulacijama, koje živa predstava teško da može da dosegne. Pa, ipak prikazivali smo im dela koja su držala njihovu pažnju i pokretala njihovu maštu. I, izgleda da smo uspeli, jer je naše pozorište uvek do poslednjeg mesta popunjeno.

Umetnost i granice tela

Biznis i Finansije: Svedoci smo da u sportu sve više učesnika koristi različite vrste dopinga da bi postigli vrhunske rezultate i naterali telo da ide preko svojih mogućnosti. Koliko u današnjem baletu postoji pritisak za prevazilaženjem granice koje nam postavlja telo? Šta danas stvara „utisak“ u baletu, koreografije koje iskušavaju fizičke mogućnosti igrača, ili kombinacija baleta sa dramom, videom, i uplivima drugih umetnosti u balet?

G. Pankov: Onoliko koliko znam, ni jedan od mojih igrača nije koristio sredstava za doping. U moje vreme, jedini doping koji su neki od kolega upražnjavali bili su vodka, šljivovica ili manastirka. Naravno samo posle dobro odigrane predstave. Treba imati u vidu da su igrači umetnici, i pored toga što koriste svoj atletizam i telo, odnosno podnose sportski napor, ono što fascinira njihovu publiku jeste njihova pojava na sceni, njihova umetnost, kao i vrhunska produkcija, bilo koji stil da je u pitanju.

Balet je privilegija imućnih zemalja

Biznis i Finansije: Počeli ste kao igrač u makedonskom baletu u bivšoj Jugoslaviji. Danas ste na Beogradskom festivalu igre koji polako gradi svoju reputaciju ali bez domaćih igrača i trupa. Da li je balet privilegija samo imućnih zemalja?

G.Pankov: Da, čini se da je to jedina istina. Umetnost i umetnici moraju imati finansijsku podršku da bi napredovali, da bi ostvarili svoje vizije… Naravno, potrebno je da tu podršku upotrebe pametno, u sinergiji svoje umetničke vizije i napornog posla kako bi sve rezultiralo kvalitetnom produkcijom. Na kraju, samo će dobar rezultat voditi ka kontinuiranoj podršci, bilo da je reč o privatnom ili državnom izvoru finansiranja.

Intervju je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“

Чланак Intervju: Gradimir Pankov, umetnički direktor Velikog kanadskog baleta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Izgleda da je gorštački život bio i prvi život Mediterana, čija civilizacija, baš kao i ona Bliskog istoka i centralne Azije, slabo skriva svoje pastirske korene. Oni upućuju na svet lovaca i odgajivača stoke, na život u kretanju za stadima i za pašnjacima, sa tek tu i tamo ponekom rano sazrelom kulturom na krčevinama. „Većina istoričara se zadržava u ravnici, na pozornici po kojoj se kreću nosioci glavnih uloga i čini se da nema ni najmanje naučničke znatiželje da se krene u planine. Ali, nastanjene ravnice, koje su danas predstava blagostanja, u stvari su kasna ostvarenja, proizvod muka i vekovnog kolektivnog napora“, piše čuveni francuski istoričar Fernan Brodel, u svom najpoznatijem delu „Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II“.

Prestiž planine, kao prvobitnog staništa, nad mediteranskom ravnicom posledica je nepodobnosti ravničarskih predela, u kojima su prevladavale stajaće vode a sa njima i malarija. Dokazi za ovu tvrdnju sežu do praistorijskih naseobina, poput onih u donjem slivu reke Rone, najveće evropske pritoke Sredozemnog mora: svi uočeni slojevi ljudskih staništa nalaze se na visokim krečnjačkim predelima, a isušivanje močvara, kako bi se u nizini stvorili uslovi za život, počinje tek u 15. veku. Tako je i u Portugaliji, gde nema praistorijske zaostavštine u ravnicama, dok su planine bile naseljene od bronzanog doba.

Primera ima i u Toskani, gde su prvi gradovi upravo na poslednjem spratu, iznad obronaka koji su danas pokriveni vinovom lozom i maslinjacima. Tu su bili etrurski gradovi, šćućureni na grbačama bregova. Proučavanje poljoprivrede u centralnoj i zapadnoj Evropi upućuje na razlike između starih i novih teritorija: prve su osvojili proizvođači iz neolita, dok su druge stvarane srednjovekovnom i modernom kolonizacijom. „Stara zemljišta, nova zemljišta – na Mediteranu bi se skoro moglo reći: planine i ravnice“, konstatuje Brodel.

Utočište seoskih republika

Istorija planine je uglavnom na margini velikih civilizacijskih tokova, koje stvaraju i diktiraju žitelji ravnica. U planini, dakle, civilizacija nije naročito stabilna vrednost. Lako se prelazi iz vere u veru, ukoliko prilike to nameću. Folklor ovih visokih predela prepun je magije i sujeverja koji vladaju svakodnevnim životom, podstičući mistični zanos, ali i prevare najgore vrste. Planina je omiljeno mesto gde nalaze utočište verovanja iz dubine vekova.

Život nizina teško i oskudno prodire u svetove na visinama, što se ogleda ne samo u dometima hrišćanstva već i svetovnih vlasti. Feudalni režim, kao politički, socijalni, ekonomski sistem nije obuhvatio većinu tih gorštačkih zona. Na primer, sva istraživanja o krvnoj osveti završavaju u gorštačkim zemljama, u onim oblastima koje srednji vek nije uobličio ni prožeo svojim idejama feudalne pravde: berberske zemlje, Korzika, Albanija…

Sve što civilizacija – društveni i politički sistem, monetarna ekonomija – nameću kao prinudu i potčinjavanje, u planinama ne opterećuje čoveka. Tu nema plemstva i zemljišnih posednika (u Gornjoj Provansi u 16. veku seoski plemić živi sa svojim seljacima, raskrčuje zemlju kao i oni), niti bogatog sveštenstva – sveštenik je siromašan kao i njegova pastva. Tu nema gradske administracije, nema konačno ni žandarma. Planina je utočište seoskih republika i, ako zatreba, osinjih gnezda u neprijateljskim najezdama i osvajačkim pohodima.

Planina, dakle, odbacuje veliku istoriju, i to kako njeno breme tako i njene blagodeti. Ili ih prihvata uzdržano. Ipak, život neprestano meša ljudski rod. Na Mediteranu nema fizički zatvorenih planina kakve su gotovo pravilo na Dalekom istoku, podseća Brodel. Mediteranskim planinama se hoda putevima, ma koliko oni bili strmi; od 23 glavna prolaza preko Alpa, 17 su koristili još Rimljani. Osim toga, planina je često prenaseljena za svoja bogatstva. Optimum stanovništva brzo se tu dostiže i prekoračuje, ona mora periodično da svoj višak ljudstva pretače ravnici.

„Stoga, kako ne opaziti ove glomazne aktere istorije, koji su uvek polupusti jer ih čovek bez prestanka napušta. Hoćemo li reći da su planine siromašni kantoni Mediterana, njegove rezerve proletera?“ Planina je prinuđena da živi od sopstvenih sredstava, ističe francuski istoričar, da sve sama proizvede koliko god to koštalo, da odgaja vinovu lozu, žitarice i masline čak i kada klima i tlo nisu tome odgovarali. Društvo, civilizacija, ekonomija, sve ovde ima karakter arhaičnosti i nedovoljnosti.

Ali, mnoge planine su bogate šumama, kišama, rudama, primećuje Brodel. Nema planine bez obradivog zemljišta u dolinama i na zaravnima. Tu i tamo, u neplodnom krečnjaku, u raselinama gde ima zemlje i vode, sreće se i laporac pogodan za đubrivo, pa se gaje pšenica, raž ili ječam.. Gaji se i kukuruz,  šafran, kesten, a kako je zemlja sve plodnija ka jugu i vinova loza. Prednost planine je i u tome što može ponuditi najraznovrsnija bogatstva: od maslina, narandže i duda s nižih padina, pa sve do šuma i pašnjaka na visovima. Uz biljne kulture ide i prihod od uzgoja stoke: ovnova, jagnjadi, koza i goveda. U mnogo većem broju nego danas, ova grla su nekada vrvela po Balkanu, pa i u Italiji i Severnoj Africi. Stoga je planina oblast mleka i sireva (sardinijski sir se u 16. veku izvozio brodovima i prodavao po prostoru čitavog zapadnog Mediterana), carstvo svežeg maslaca, kuvanog ili pečenog mesa…

Samo silaziti, nikada se penjati

Gorštačke kuće su gotovo uvek kuće pastira ili odgajivača stoke, načinjene više radi životinja nego radi ljudi. „Dodajmo da su nekada šume bile gušće nego danas, kao i pašanjaci na visinama, brojnije bašte i voćnjaci, u kojima je bilo divljači i pčelinjaka. Tu su bile i druge prednosti: mnogo izvora, obilje vode tako dragocene u zemljama Juga, i, najzad, rudnici i kamenolomi. U planinama su se, zapravo, nalazila sva bogatstva koja su počivala u dubinama mediteranskog tla.“ Međutim, upozorava Brodel, sve ove prednosti nisu bile na okupu u svakom pojedinačnom kraju. Ipak, bilans planina nije tako mršav kako bi se moglo pretpostaviti na prvi pogled. Tu život nije lak, ali je moguć.

Ta tegobna svakodnevnica – kao i siromaštvo, nada u lakši život, mamac unosne nadnice – podstiču gorštaka da silazi. Jedna katalonska poslovica kaže: „Samo silaziti, nikada se penjati“. To znači da su bogatstva planine, ma koliko raznovrsna, uvek nedovoljna. Zato gorštaci tradicionalno obezbeđuju vojnike za svakog vladara, kao i radnu snagu za poslove koji cvetaju u ravnici. Upravo to je planina: fabrika ljudi za potrebe drugih.

Ali kada siđe, gorštak je omiljeni predmet poruge ljudi iz grada i ravnica, komentariše Brodel. Njega sumnjiče, boje ga se, rugaju mu se. U francuskoj provinciji Ardeš, u kojoj je tokom 19. veka ekonomija naglo napredovala zahvaljujući razvoju jedne posebne industrijske grane – proizvodnji svile, gorštaci su još oko 1850. godine grupno silazili u ravnicu samo u posebnim, svečanim prilikama. Hronike beleže da su „dolazili na dobro opremljenim mazgama, u svečanim nošnjama, žene su im preko mere nakićene zlatnim lancima, zveketave i isprazne“. I njihova nošnja razlikovala se od onih iz ravnice, iako su i jedni i drugi bili iz istog kraja, „a arhaična ukočenost gorštaka podsticala je veselost gradskih koketa. Seljak odozdo često nije imao ništa drugo do podsmeha za prostaka odozgo, i brakovi među njima su bili retki“. Tako se podizala i učvršćivala društvena i kulturna prepreka, moćnija od geografske, između dva sveta – jednog nadomak drugom, a međusobno beskrajno udaljena.

B&F 104, februar 2014.

Чланак Gorštačka prošlost Mediterana: Fabrika ljudi za tuđe potrebe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pamtim, na primer, da je Flober rekao kako je sjajno biti pisac, kad ljude gurneš u vreli tiganj svoje mašte pa počnu da pucaju kao kestenje; da je Sveti Avgustin priznao kako čak ni on ne može da shvati božiju volju da stvori muve; da je Beket u jednom od svojih prvih romana, Marfi, pisao o čoveku koga su policajci priveli jer prosi a ne peva, a sudija mu odrapio deset dana zatvora; da se Viktor Šklovski prisećao kako je jednom slušao velikog ruskog pesnika Majakovskog koji je tvrdio da crne mačke proizvode elektricitet kad ih miluješ; da Emili Dikinson u jednom pismu govori, Pusto je danas bez ptica, jer pada gadna kiša, a ovi mali pesnici nemaju kišobrane; da je Fleneri O’Konor za neku devojku napisala kako ima lice široko i nedužno kao glava kupusa, uvijeno zelenom maramom sa dva čvora na vrhu nalik na zečje uši; i mnoge slične male i zanemarene divote.

Primere verbalne umetnosti, naravno, ne nalazimo samo u knjigama. Jedan od najoriginalnijih i najzabavnijih pripovedača koga sam upoznao bio je neki stari sicilijanski zidar koga sam viđao u Njujorku pre više od četrdeset godina. On je govorio u slikama: „Izašao sam iz kolevke sede glave“, znao je da kaže, ili „Svake četiri godine menjamo predsedniku pelene“. Pisci i sagovornici nadareni da brzo ubodu temu ili nečiji karakter znaju da dugačak opis verovatno neće biti toliko efikasan kao jedna upečatljiva slika. „Ono što um vidi, kada uhvati vezu, videće zauvek“, kaže Roberto Kalaso. „Njegova žena liči na rodu“, začuo sam nekog u jednom restoranu i moja mašta je zagrizla mamac. Visoka je, dugonoga, nosi kratke suknje, drži glavu visoko i ima izdužen tanak nos, rekao sam sebi. A to je bio samo početak. Sutradan sam je video kako stoji na zidanom dimnjaku, a malo kasnije nasađenu na spomenik na malom groblju.

Taj nadgrobni spomenik me je podsetio na nešto čega se ludi pesnik Mark Strend dosetio pre mnogo godina, kad je ostao bez prebijene pare i smišljao kako da zaradi. Jednog dana mi je uzbuđeno ispričao da je smislio novu vrstu spomenika za koji se nada da će zainteresovati groblja i kamenoresce. Na njemu bi se, pored uobičajenog imena, datuma i epitafa, nalazio prorez u koji može da se ubaci novčić, što bi pokrenulo ugrađeni magnetofon za reprodukovanje pokojnikovih omiljenih pesama, viceva, biblijskih pasusa, citata i govora velikih ljudi, i drugih stvari koje je pokojnik smatrao vrednim za potomstvo. Posetioci groblja bi ubacivali onoliko novčića koliko je potrebno za reprodukciju snimka (pošto kreditne kartice još nisu bile u širokoj upotrebi) a zaradu bi na ravne časti delili uprava groblja i pokojnikova porodica. Pošto su ovo Sjedinjene Američke Države, duž autoputa bi mogli da se postave mali panoi sa reklamama uzbudljivih programa koji čekaju posetioce raznih grobalja, sa porukama poput: „Dajte svojoj žalosti malo stila, poslušajte pesnika“ ili „Crknite od smeha slušajući priče čuvenog neurohirurga“.

Jedna prednost ovog pronalaska, tvrdio je on, jeste što bi se tako ova zloglasno sumorna i pusta mesta preobrazila privlačeći veliku publiku – ne samo pokojnikove rođake i poznanike, nego i potpune neznance u potrazi za zabavom, biserima mudrosti i muzičkim odabirom stotina i stotina nepoznatih ljudi. I ne samo to, nego bismo svi mi, njihovi potomci, poslednje godine života proveli u halapljivom gutanju knjiga i slušanju muzike, sastavljajući sopstvene antologije.

Iako će ovaj izum nekome na prvi pogled izgledati neozbiljno i bezobrazno, meni se čini da on rešava jedan ozbiljan problem. Šta će biti sa svim onim što smo držali u glavi i nadali se da će drugima biti zanimljivo kad nas više ne bude? Od ovoga neće ostati ni traga, naravno, ukoliko to ne prenesemo na papir. Pa čak ni to nije garancija. Biblioteke, i javne i privatne, pune su knjiga koje više niko više čita. Svako ko ode na gradsku deponiju može da vidi požutele rukopise i pisma bačene kao đubre koje nažalost, ali nesporno, ni autorovoj porodici nije potrebno. Zamislite da se Strendov san ostvario i da je vaša pokojna baba sada senzacija na nekom velikom gradskom groblju, dok deli recepte za supu i pitu buljuku očaranih mladih domaćica, dok deda priča masne viceve dečacima pobeglim sa časa. Imajući u vidu njihovu ogromnu lokalnu slavu, i vas bi prijatelji i komšije smatrali zanimljivim, i sigurno bi se pitali kako napreduje vaša večita selekcija i kakve će nadahnute reči i bezočna bogogrđa slušati iz vašeg spomenika.

Preuzeto sa Peščanika

Чланак Čarls Simić: Šta je ostalo od mojih knjiga се појављује прво на Biznis i Finansije.