/ Kultura / Amir Or, pesnik sa misijom: Poezijom protiv sistema
BiF Analize Čitajte B&F online

Amir Or, pesnik sa misijom: Poezijom protiv sistema

This post has already been read 7424 times!

Ko god je na vlasti, bilo gde na svetu, ima tendenciju da zaglupljuje narod. Široko rasprostranjeni obrazovni sistem koji ”štancuje” inženjere, a ne humaniste, zajedno sa ”mašinom za pravljenje novca” napravili su od savremenih pesnika odmetnike, kaže u razgovoru za B&F Amir Or, istaknuti izraelski pesnik koji je osnivanjem škola poezije i pesničkih takmičenja podstakao mlade u Izraelu na kulturbunt i na bolje upoznavanje sa svojim palestinskim vršnjacima. ”Još su nas antički pesnici i filozofi učili da se zagledamo u sopstvenu dušu, ali i u duše drugih”, poručuje naš sagovornik.

Osnivanjem škole poezije ”Helikon” u Tel Avivu 1993. godine Amir Or je pokrenuo svojevrsnu kulturnu revoluciju kojoj se malo ko nadao u zemlji opterećenoj viševekovnim sukobima. Škole pesništva počele su od tada da se šire i u drugim gradovima, Haifi i Jerusalimu, i to bilingvalno – na hebrejskom i arapskom jeziku – doprinevši boljem razumevanju mlađih generacija na obe zavađene strane.

Varvari (Druga runda)

Nismo uzalud čekali varvare.
Nismo se uzalud okupili na gradskom trgu.
Nisu uzalud naši velikani odenuli odore
i uvežbavali govore za tu priliku.
Nismo uzalud srušili naše hramove
i podigli nove za njihove bogove;
spalivši usput sve naše knjige
jer u njima nema ničeg za takve ljude.
U skladu sa proročanstvom, stigli su varvari
i uzeli ključeve grada iz kraljevih ruku.
Ali kada su došli, nosili su odeću iz ovih krajeva
i imali običaje iste kao što su naši;
a kada su počeli da zapovedaju na našem jeziku,
mi više nismo znali kada su 
varvari došli kod nas.

(Prevod: David Albahari)

 

Za svoje stvaralaštvo Or je dobio pregršt prestižnih međunarodnih nagrada. Na Univerzitetu u Jerusalimu predavao je starogrčku religiju, a poezijom je podučavao studente na nekoliko fakulteta u Izraelu, Velikoj Britaniji i Japanu. Osim pesništvom, aktivno se bavi i umetničkom fotografijom, za koju kaže da mu ”pruža iskustvo suprotno od poezije. Fotograf se oseća ponajviše kao lovac koji vreba svoju lovinu, dok je pesnik najčešće plen nadahnuća”.

U Srbiji je Amir Or nedavno boravio kao prvi gost Srpskog PEN centra u okviru programa ”Svetska književnost u Srbiji”. Tom prilikom izdavačka kuća ”Arhipelag” predstavila je drugo izdanje njegove zbirke pesama ”Pohara”, u prevodu Vide Ognjenović i Davida Albaharija, što je veliki uspeh s obzirom da su ponovljena izdanja pesničkih knjiga u Srbiji bila kuriozitet i u znatno boljim vremenima.

orBIF: Dolazite iz područja na kome dva naroda vode verovatno najduži sukob u istoriji čovečanstva, a pokušavate da ih pomirite kroz poeziju. Na koji način ona danas pomaže boljem razumevanju?

Amir Or: Kada smo 2001. proširili aktivnost naše škole poezije na arapsko stanovništvo počele su da se dešavaju zanimljive stvari… Morate da razumete da učesnici u tom pesničkom školovanju nisu obični pojedinci, već su intelektualci, moderni glasnici i lučonoše u svojim društvima. Začas je stvoren svojevrsni kult ljudi koji su delili interesovanja za poeziju i zahvaljujući njoj prevazišli međusobne jezičke i političke barijere.

Započeli smo bilingvalnu školu usred sukoba, kada su se ljudi međusobno borili nasred ulica. Bilo je jezivo. Usred svega toga mi smo kreirali neku vrstu staklene bašte u kojoj su ljudi pričali o kompoziciji strofa, metaforama, osnovama poezije, prevođenju… i naravno, većina nas je zbog toga bila kritikovana od strane političara. Govorili su nam da „pričamo više o konfliktu, o miru“, a mi smo odgovarali da ne želimo jer „o tom sukobu svi već sve znaju“. Polaznici škole su bili oslobođeni takvog pogleda i mogli su da sagledaju jedni druge pre svega kao ljudska bića, a ne Palestince i Izraelce. Shvatili su da imaju mnogo više toga zajedničkog i počeli su da postavljaju jedni drugima sve više pitanja, u početku tehničke prirode, a kasnije i ona ozbiljnija, koja se tiču problema ljudske duše…

BIF: Da li možete preko poezije da doprete do šireg kruga ljudi ili je poruka koju Vi šaljete ipak namenjena tom užem, obrazovanijem krugu ljudi?

Or: Sav naš trud u protekle 22 godine odnosio se na približavanje poezije “običnim” ljudima, a jedan od osnovnih kanala bio je takmičenje na kojem svi zainteresovani mogu da učestvuju. Tako je nastao festival žive poezije Šar. Kasnije sam osnovao i izdavačku kuću koja se isključivo bavi poezijom.

Za pesništvo je neophodno da čovek bude obrazovan ili makar da poseduje želju za edukacijom, da pronađe i prisvoji nova saznanja. Tradicija pesništva podrazumeva i tradiciju učenja – u svim svetskim kulturama su se narodne umotvorine i pesme prvobitno prenosile učenjem sa kolena na koleno.

Ne mogu da kažem da je u mojoj moći da menjam smer u kojem se kreće društvo, ali mogu barem da pokušam da u istu prostoriju stavim Jevreje i Palestince i vratim poeziju u dvorane, na pozornicu gde joj je nekada bilo mesto, a posebno u zapadnom društvu, kako bi podsetili ljude da su pre svega upravo to – ljudi.

BIF: Da li to znači da verujete da se na Istoku danas poezija više poštuje nego na Zapadu?

OR: Suština je svuda zaboravljena. Razlozi za to leže u obrazovnom sistemu koji je naširoko rasprostranjen i u mašini koja pravi pare i za koju su najtraženija zanimanja inženjeri, a ne humanisti. Živimo u doba konzumerizma, gde nas uče da budemo potrošači, a ne stvaraoci. Zbog toga su pesnici danas, kao i uostalom svi pravi umetnici, pre svega odmetnici, neprijatelji vladajuće klase koji teraju ljude na razmišljanje. A svako razmišljanje i osećanje u takvim okolnostima predstavlja subverzivan čin. I situacija je, nažalost, ista u Evropi ili Sjedinjenim Državama, kao i u Japanu ili na Bliskom Istoku.

BIF: Vi ste širenjem pesničkih škola zapravo nesvesno stvorili pravu društvenu mrežu. Mogu li moderne tehnologije i društvene mreže na internetu da doprinesu širenju poruke ljudskosti i pomirenja?

Or: Možemo reći da se na internetu nalazi celokupno ljudsko nasleđe , i samim tim puno je đubreta u tom sadržaju. Međutim, upravo mi tom sadržaju dajemo smisao. Istorija sveta je istorija velikih ideja i mislim da je izuzetno što je danas dobrim idejama potreban samo delić sekunde kako bi se proširile među ljudima, a ne dani, nedelje, ili godine, kao što je nekada bio slučaj.

Moderne alatke i tehnologije mogu biti upotrebljene u dobre svrhe. One mogu da omoguće ljudima da se osećaju slobodnima i uživaju u svojoj slobodi – barem dok ne počnu da ih kontrolišu državne vlasti, što se već dešava u nekim zemljama a mislim da će postati globalna realnost u budućnosti. Slobodna razmena mišljenja predstavlja konstantnu opasnost po državne aparate. S njihove tačke gledišta svaku vrstu dijaloga treba ugušiti po svaku cenu.

BIF: Kako nam u razumevanju sebe i drugih, nastanku i rešavanju konflikata, pomaže proučavanje antičke poezije?

Or: Ne smemo da zaboravimo da je poezija u osnovi forma komuniciranja, baš kao i bilo koja druga umetnost, pa ako se opšti načini komunikacije menjaju i ona će biti podložna tim promenama. Međutim, danas je govor sve siromašniji i to preovladava u svim kulturama, što se često negativno odražava i na pesništvo. Ako ljudima oduzmete jezik, oduzećete im njihovo značenje.

I danas učimo od antičkih pesnika jer su oni tražili odgovore na potpuno ista pitanja kao mi. Sapfo sa Lezbosa rekla je da je “najlepše ono što se ljubi sa slutnjom u duši” – da svako u sebi neguje sopstveni jedinstveni intimni svet – i time je pokrenula kulturnu revoluciju još pre dva i po milenijuma. Ne smemo da zaboravimo taj smeli iskorak, već moramo da naučimo da slušamo jedni druge i komuniciramo. S druge strane, Platon je govorio o harmoniji mnoštva, o tome da smo svi deo jednog istog tela, ali njegovo učenje ne moramo da uzmemo nasuprot onoga što nam poručuje Sapfo, već naprotiv, da pokušamo da ih objedinimo i nadogradimo.

BIF: Kakva je uloga religije u današnjem svetu? Zašto ona deli ljude umesto da ih ujedinjuje?

Or: Religija predstavlja samo jednu verziju istine, oruđe komunikacije i upravljanja koje zbog svog velikog uticaja mora da se poštuje. Ipak, ona nikada u ljudskoj istoriji iza sebe nije imala miroljubive namere pa je pogrešna i predstava o njenoj „nekadašnjoj čistoti i današnjoj iskvarenosti”. Danas opet živimo u periodu kada se religiozne vrednosti nameću društvu.

BIF: Proputovali ste svetom i u svojoj mladosti bavili ste se mnogim različitim poslovima – bili ste pastir, restaurator, građevinski radnik… Da li je to bio Vaš „proces traženja” i kako su Vam ta iskustva pomogla u kasnijem radu?

Or: Kao mladić u jednom trenutku sam, po sopstvenoj želji, bio pastir, okružen samo svojim mislima i naintimnijim željama, osamljen u prirodi ispod nebeskog plavetnila. To iskustvo mi je pomoglo da bolje spoznam sebe.

Pesnik mora da živi više života odjednom, kako bi razvio svoje sposobnosti empatije i razumeo živote drugih. Ako pišem o čuvaru stada, morao bih makar na trenutak i sam da postanem pastir, ali isto tako ako pišem o nekom kriminalcu, mogao bih da budem i kriminalac (smeh).

Epitaf

Skreni ovde s puta, lutalice,
Sedi pod dudove i loze puzalice,
Između vode i hlada, uz ovaj beli mramor,
Ovde ležim ja, dečak a imperator.

Moje je lice hladan mermer, ruke i noge
Odevene u slonovaču i suvo lišće,
Ni ja nisam stigao daleko, 
I ja sam jednom hodao zemljom.

Skreni ovde s puta, lutalice,
I zgnječi mi ove divlje plodove u lice.

(Prevod: Vida Ognejnović)

broj 107, maj 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close