Pandemija korona virusa nije izazvala probleme samo za zdravstveni sektor, a samim tim i za zdravlje naših sugrađana, već i za njihovu ekonomsku egzistenciju. Neki rade manje nego ranije ili povremene poslove, neki su posao i izgubili, a neki čak i svoj dom.

Ipak, u ovakvim krizama uvek se ispoljava i velika solidarnost. Ljudi više doniraju novac i potrepštine onima kojima je to potrebno. Međutim, nije uvek lako ni naći pravu adresu za donacije.

Međunarodni festival zelene kulture Green Fest je pokušao da nađe rešenje bar za deo ovih problema, napravivši Mapu organizacija i institucija koje prihvataju donaciju polovne odeće. Dakle, sve očuvane i čiste stvari koje imate možete pokloniti nekome kome su potrebne, ali prilikom doniranja odeće morate voditi računa o dostojanstvu osoba koje primaju donacije. Dakle, ta odeća ne sme biti isflekana i pocepana, već u pristojnom stanju, čista i ispeglana.

Na Mapi se nalaze samo organizacije za koje postoji potvrda da prihvataju donacije u odeći i u toku aktuelne situacije izazvane pandemijom COVID 19.

Foto: Pixabay

Чланак Mapa organizacija i institucija koje prihvataju donaciju polovne odeće се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reč je o opremi koja će se u „Torlaku“ koristi za efikasnije obeležavanje pakovanja za vakcine, ali i o neophodnim medicinskim sredstvima koja će mnogim zdravstvenim radnicima u zemlji olakšati prijem i lečenje Covid pozitivnih građana.

Aktuelna pandemija nam je svima još jednom potvrdila koliko je za Srbiju, ali i čitav region, važno da Institut „Torlak“ modernizuje svoju proizvodnju. Takođe, česti skokovi broja Covid pozitivnih građana su već dugo veliki izazov za zdravstveni sistem, dok je dnevna potrošnja medicinskog materijala u bolnicama i domovima zdravlja širom Srbije izuzetno velika. Verujemo da će i ova donacija RFZO doprineti upravo daljem jačanju kapaciteta zdravstvenog sistema, dok će nova oprema koju smo donirali omogućiti Institutu „Torlak“ da nastavi sa inoviranjem u skladu sa najvišim zdravstvenim i farmaceutskim standardima. Samo tokom proteklih nekoliko meseci, Sberbank je izdvojila više od sedam i po miliona dinara za podršku različitim institucijama i projektima posvećenim borbi protiv korona virusa. Zahvaljujući tome, samo do sada su već nabavljeni novi respiratori i poboljšani uslovi lečenja u mnogim bolnicama u Srbiji – istakla je predsednica Izvršnog odbora Sberbank Marijana Vasilescu.

Prema njenim rečima, Sberbank će i u narednom periodu nastaviti aktivno da prati dešavanja i potrebe svih zdravstvenih institucija u zemlji, kao i da adekvatno reaguje na sve to u želji da građanima pruži pravovremenu podršku u zaustavljanju širenja korona virusa.

Foto: Pixabay

Чланак Sberbank u 2020. godini donirala više od 7,5 miliona dinara za podršku borbi protiv Covid-19 се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da budemo jasni odmah na početku, u ovom tekstu govorimo isključivo o donacijama datim u dobrima, novčane donacije ovog puta ostavljamo po strani. Naime, prema važećem Zakonu o porezu na dodatu vrednost, sa prometom dobara uz naknadu izjednačava se i svaki drugi promet dobara bez naknade. Praktično, ovo znači da će se „svakim drugim prometom bez naknade“ smatrati i donacija nekog dobra (npr. hrane, medicinske opreme, školskog pribora, itd.) data u humanitarne svrhe, te će takvo postupanje rezultovati obavezom obračunavanja PDV.

Naravno, stvari uvek možemo gledati sa pozitivne strane te reći da je u tom slučaju naše dobročinstvo kao eventualnog davaoca donacije dvostruko: primalac donacije imaće koristi od našeg dobročinstva, ali će određenu korist neminovno imati i budžet Republike Srbije u koji će se istovremeno uplatiti određena svota novca na ime obračunatog PDV.

Međutim, moramo istaći da bi nepravedno bilo ovu poresku situaciju ceniti samo iz jednog ugla. Naime, da bismo zaista razumeli ono što se na prvi pogled može učiniti „nepravednim nametom“ za nekoga ko naprosto želi da učini kakvo dobročinstvo i dali sud objektivnog karaktera, moramo celovito sagledati prirodu PDV kao poreza. Govorim o onome što mi poreski konsultanti kolokvijalno nazivamo „ulazna strana“, a da pri tome mislimo na pravo poreskog obveznika da iznos PDV obračunatog u prethodnoj fazi prometa (tj. pri nabavci određenog dobra ili usluge) odbije od PDV koji duguje budžetu Republike Srbije (naravno, pod uslovom da su ispoštovani i zadovoljeni svi Zakonom propisani uslovi).

Samim tim, gledano iz perspektive budžeta Republike Srbije, bilo bi ekonomski neopravdano i zakonski neprihvatljivo dozvoliti da poreski obveznik ne mora obračunati PDV pri doniranju određenog dobra, a da je pri tome koristio pravo na odbitak PDV obračunatog od strane dobavljača pri nabavci istog dobra ili nekog drugog (uključujući i usluge), pomoću kojih je stvoreno dobro koje sada se predaje kao donacija.

Do sličnog zaključka dolazimo i ukoliko analiziramo logiku na kojoj počiva ovaj poreski oblik, tačnije, težnju ka poreskoj neutralnosti. Drugim rečima, cilj je da se ekonomski trošak poreza prebaci na krajnjeg potrošača, što je u ovom konkretnom slučaju davalac donacije. Samim tim, doniranjem nekog dobra, to se dobro (u poreskom smislu) konzumira (umesto da se, kako bi slučaj redovno bio, koristi za svrhu obavljanja oporezive delatnosti tog poreskog obveznika).

Gde je pravilo, tu je izuzetak

Naravno, gde je pravilo tu je i izuzetak, odnosno primeri kada se odstupa od ovog „redovnog“ načela. Pa tako i sam Zakon propisuje opseg primene nulte PDV stope (drugim rečima, situacije kada poreski obveznik nema obavezu da na određeni promet obračuna PDV, a da pri tome nije negirano njegovo pravo da odbije prethodni porez plaćen pri nabavci određenog dobra/usluge).

Čini se, gledajući u vrlo tehničkom smislu, da je Zakon donekle „pravedan“ propisujući i da u situacijama kada nam nije omogućeno korišćenje prethodnog PDV, nemamo ni obavezu obračuna PDV u prometu ovih dobara, odnosno usluga. Međutim, ekonomski gledano, ovakvom odredbom se rešava pitanje potencijalnog dvostrukog oporezivanja, ali ne i troška PDV (bilo kroz nemogućnost korišćenja prethodnog ili obavezu obračuna PDV obaveze).

Primer dobre lokalne prakse svakako jeste odredba Uredbe o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti Kovid-19, kojom je propisano da se na promet dobara, odnosno usluga koji bez naknade izvrši obveznik PDV Ministarstvu zdravlja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini PDV se ne obračunava i ne plaća, a obveznik PDV ima pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu tog prometa. Međutim, ova odredba važila je samo u periodu od dana uvođenja do dana prestanka vanrednog stanja u Republici Srbiji i bila je ograničena na određene primaoce donacije.

Međutim, još uvek nema sličnog rešenja koje bi važilo i u periodu nakon vanrednog stanja, odnosno koje bi dalo mogućnost da se PDV ne plaća na davanja, na primer, humanitarnim i socijalnim ustanovama i organizacijama, udruženjima, fondacijama, itd. To zasigurno ima negativan uticaj kako na broj potencijalnih donatora, tako i obim davanja. Donatora svakako ima i danas, ali činjenica je da ova poreska obaveza predstavlja za njih dodatno i nemalo opterećenje koje ih odvraća od inicijalne namere da učine dobročinstvo.

Time se dolazi i do donekle apsurdne situacije da je poreskim obveznicima ponekad ekonomski racionalnije uništiti dobra, nego ista donirati onima kojima bi takva pomoć veoma značila. Dobar primer jeste upravo hrana i životne namirnice pre isteka roka.

Šarenolika iskustva drugih

A kako to funkcioniše u drugim zemljama? Pa, možda je najbolje reći: šarenoliko. Na primer, čini se da je jedinstven cilj i napor Evropske unije da spoji lepo i korisno, tj. da podstakne doniranje hrane onima kojima je neophodna, te time postigne dva cilja: bolju distribuciju pomoći onima kojima je ona najneophodnija, ali i smanjenje zagađenja životne sredine, prouzrokovanog ogromnim količinama upotrebljive hrane koja, umesto na tanjiru, završi na smetlištu.

Ovaj jedinstveni cilj se u različitim zemljama postiže na različite načine. Pa tako, kada govorimo o PDV, imamo zemlje kakva je, na primer, Mađarska, gde su donacije (ne samo hrane) date humanitarnim organizacijama (uz ispunjenje striktnih uslova) oslobođene PDV. Slično je u Bugarskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj, gde se PDV ne obračunava na donaciju hrane koja je data različitim organizacijama registrovanim za doniranje i distribuciju hrane onima kojima je pomoć neophodna (naravno, uz prethodno ispunjenje različitih, često dosta striktnih uslova).

Tehnika koju je zakonodavac u ovim zemljama iskoristio kako bi implementirao ovo PDV „oslobođenje“ je takođe raznolika. Pa tako, u Nemačkoj se donacija hrane smatra prometom dobara koja nemaju vrednost (pa je samim tim poreska osnovica jednaka nuli). U Hrvatskoj se donacija hrane smatra poresko priznatim manjkom dobara, a u Bugarskoj se isto davanje ne smatra prometom dobara i time je izuzeto iz oporezivanja.

A šta nas sprečava da budemo deo ove tzv. „win-win“ situacije, možda će se neko zapitati. To je pitanje na koje u ovom trenutku nama nije poznat odgovor. Svakako, bilo je inicijativa od strane različitih humanitarnih organizacija, udruženja i privrednih subjekata, a stiče se utisak da je ovih inicijativa još više u poslednje vreme, odnosno kako nas je zadesila takozvana „nova realnost“ izazvana pandemijom.

Takođe, treba pomenuti i inicijativu da se donese Zakon o viškovima hrane, koji bi imao za cilj da sistemski uredi doniranje i kontrolu u ovoj oblasti i ukine porez na donacije ovog tipa dobara. Za sada, barem prema nama dostupnim informacijama, sa pomenutim inicijativama se nije daleko odmaklo. Naravno, nekad je čak i dobre izmene potrebno i poželjno donositi i sprovoditi polako i odmereno, pre svega s ciljem da se predvidi i omogući odgovarajuća primena svih neophodnih kontrolnih mehanizama koji bi sprečili ili u najvećoj mogućoj meri umanjili prostor za bilo kakve zloupotrebe.

Na kraju, kao neko kome je PDV uža specijalnost, ali ujedno i kao neko ko smatra da treba stimulisati sve one koji imaju mogućnost i želju da na bilo koji način pomognu onima kojima je pomoć neophodna, smatram da treba razmisliti, između ostalog, i kako PDV pravila u tome mogu da pomognu, ili barem da ne odmognu.

Ljubisav Stojiljković, viši konsultant u Odeljenju za poresko savetovanje, PwC Srbija

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay

Чланак PDV tretman donacija u dobrima: Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Aleksander Grunauer je primer da čoveka ne možete „smestiti“ samo u zvaničnu biografiju. Ona glasi da je rođen u Švajcarskoj, da je u Cirihu doktorirao u oblastima političkih nauka, međunarodnih odnosa i ekonomije.

Poslednjih petnaest godina živi i radi u Srbiji, tu je zasnovao i porodicu. Radio je za fondaciju Konrad Adenauer, Nemačku organizaciju GIZ, a sada radi za švajcarsku organizaciju Helvetas kao direktor programa „Reforma poreza na imovinu“ koji se sprovodi u saradnji sa 44 opštine iz Srbije.

Ko je Aleksander Grunauer i van zvanične biografije?

Neko ko se povezao sa Srbijom još kada je njegov otac Švajcarac došao ovde poslom i upoznao buduću suprugu. Neko za koga je tokom školskih raspusta Srbija bila bezbrižna zemlja, „Zlatibor, baka i detinjstvo“. Neko ko se kao mlad čovek zalagao za Srbiju u Švajcarskoj i onda kada se bezbrižnost letnjih raspusta preokrenula u tragediju koja je pratila raspad bivše Jugoslavije. Neko ko je emotivno bio vezan za Srbiju od rođenja, ali ipak nije znao da će ovde jednog dana dobiti posao, ostati tolike godine, oženiti se i dobiti ćerku, naučiti da peče roštilj, paprike, rakiju…

BIF: Ljudi iz Srbije većinom vide Švajcarsku kao „obećanu zemlju“ a Vi ste došli iz Švajcarske da živite u Srbiji. Zašto?

Aleksander Grunauer: Kad sam završio fakultet i počeo da radim u Švajcarskoj, shvatio sam da je moj život tamo apsolutno predvidljiv – mogao sam da vidim kako će se on odvijati sve do penzije. Takva perspektiva mi se nije nimalo dopala, iako znam da za mnoge ljude ovde to zvuči kao privilegija. Želeo sam da radim negde u inostranstvu, što je na neki način bio moj cilj još tokom školovanja, budući da sam studirao međunarodne odnose.

BiF: Kako je to inostranstvo na kraju postalo baš Srbija?

Aleksander Grunauer: U Bernu se održavala konferencija o raspadu bivše Jugoslavije, na koju sam otišao zbog ličnog interesovanja za tu temu. Tamo sam upoznao predstavnike fondacije Konrad Adenauer i ispostavilo se da oni traže stručnog saradnika u svom predstavništvu u Beogradu. Tako sam pre petnaest godina došao ovde da radim.

Zemlja kojoj nije teško osećati pripadnost

BiF: Kako biste opisali Srbiju iz tog vremena?

Aleksander Grunauer: U to vreme još su se osećale posledice bombardovanja. Ja sam na neki način bio „egzotika“, jer tada nije bilo puno stranaca ovde. Moj utisak je bio da su ljudi bili željni da upoznaju neke druge, koji nisu oni sami, ljude koji dolaze sa strane i trude se da razumeju i ovaj narod i ovu zemlju. Ljude kojima je stalo do Srbije, koji su otvoreni za drugačiju sliku od one koja se nametala u svetu. Ja sam pokazivao da mi je iskreno stalo upravo do toga i bio sam izuzetno prihvaćen.

BIF: Ipak neki stranci koji duže borave u Srbiji kažu da su ljudi srdačni prema strancima samo dok su u prolazu, ali da postaju nepoverljivi ako se ovde i nastane. Kakvo je Vaše iskustvo?

Aleksander Grunauer: I ranije, kada sa povremeno dolazio i sada kada ovde živim tolike godine – ljudi su podjednako srdačni i otvoreni i ako bih trebao da objasnim nekom strancu šta je to što suštinski čini ovu zemlju, izdvojio bih upravo to. Ljudi u Srbiji apsolutno nisu ksenofobični. Čak sam se toliko odomaćio da sada i ne primećujem neke stvari koje primećuju oni koji dođu nakon dužeg odsustva. Na primer, u centru Beograda grad je čistiji, voze se bolji automobili, standard je veći…

Nauči jezik da bolje razumeš zemlju

BIF: Govorite engleski, nemački, francuski, ali ste odlično naučili i srpski. Znate čak i ćirilicu. Šta Vas je motivisalo da tako dobro upoznate srpski jezik?

Aleksander Grunauer: Moje poznavanje jezika je bilo loše u početku, a pošto sam prvo živeo u Kraljevu gde engleski ne prolazi tako dobro kao u Beogradu, bio sam dodatno motivisan da naučim jezik. Imao sam jako veliku podršku ovdašnjih ljudi u tome, baš zato što sam se trudio da naučim srpski da bih se više zbližio sa njima, da Srbija i na taj način postane deo mene, da je bolje razumem.

Ljudskost je to što privlači strance

BIF: Kako biste sada, kada ste prošli Srbiju uzduž i popreko uporedili život ovde sa životom u zapadnim zemljama?

Aleksander Grunauer: Kada sam tek došao da radim u Srbiju, moj prvi utisak je bio da su ljudi ovde, uprkos svemu što su preživeli, srećniji nego u Švajcarskoj. Ljudi sa Zapada kada dođu ovde kažu da se osećaju slobodnije jer nije sve utegnuto kao u njihovoj zemlji.

U Srbiji, ako se ponašate ljudski, svi će vam iskreno uzvratiti srdačnošću, bilo da je to žena koja radi na kasi, konobar ili policajac.

U Švajcarskoj, imaćete korektnu uslugu i to je to. Ako su, recimo, sva mesta u nekom restoranu zauzeta, niko se neće potruditi da vam kao u Srbiji ipak nađe neki sto. Ovde od vašeg ponašanja mnogo više zavisi, sve je mnogo ličnije. Tako da je taj ljudski momenat izuzetno prisutan i u pozitivnom a ponekad i u negativnom smislu.

Solidarni u nesreći, nekorektni u miru

BiF: Šta je negativna strana društva koje prvenstveno funkcioniše na ličnim vezama?

Aleksander Grunauer: Ono što je za stranca, koji je privilegovan, osećaj slobode, za veliku većinu ljudi ovde je veliki problem jer ne mogu da se oslone na sistem koji jednako štiti prava svih. Na primer, šta sve ovde mora da trpi običan čovek kada se obrati državi za standardnu uslugu jer ga sistem ne štiti od pojedinca koji se prema njemu odnose bez trunke poštovanja i ne zaslužuju da rade taj posao.

Moram da priznam da mi ni posle ovolikih godina koje sam proveo ovde i dalje nije jasno kako jedan narod koji je podneo tolike žrtve u svetskim ratovima, koji u najtežim trenucima kao što je bilo NATO bombardovanje može da bude toliko međusobno solidaran, sada, u miru, ne može bez ljutnje da se dogovori nekada i oko najobičnijih stvari.

Zašto se ljudi ponekad ponašaju neljudski jedni prema drugima u prodavnici, prevozu, na ulici, a imali su snagu da probleme rešavaju na mnogo razumniji način u situacijama kada nisu znali ni da li će ostati živi?

Velike klasne razlike mana života u Srbiji

BiF: Da li pored ovoga što ste naveli ima još nekih stvari koje Vam je teško da prihvatite?

Aleksander Grunauer: Način na koji se tretira ogroman socijalni jaz u društvu. Naravno da i u Švajcarskoj ima velikih socijalnih razlika, ali tamo je veoma razvijen sistem za socijalnu podršku, a čini mi se da se ovde ta tema zaobilazi na svim nivoima. Jako mi teško pada da uživam u sopstvenoj sreći kada vidim ljude koji uzimaju ostatke hrane iz kontejnera, spavaju i smrzavaju se do smrti na ulici.

Imam utisak da je ovde došlo do svojevrsne rusifikacije u tom smislu, ljudi koji su se enormno obogatili preko noći razbacuju se svojim novcem i potpuno su neosetljivi na patnje drugih. Zalaganje većine ovdašnje finansijske elite u ime društvene odgovornosti postoji samo u tragovima.

Mi možemo da zatvaramo oči i okrećemo glavu, a možemo i nešto da učinimo. Dakle, to je pitanje za sve u društvu – za državu, socijalne ustanove, crkvu, preduzeća, pojedince – na koji način može da se pomogne najsiromašnijima? Jer ta pomoć nama ne oduzima puno, a nekome može puno da znači.

Kako razmišljaju donatori

BIF: S obzirom da ste radili na mnogim projektima u Srbiji, koliko su po Vašem mišljenju teme na kojima insistiraju donatori u skladu sa onim što ljudi ovde doživljavaju kao najvažnije probleme?

Aleksander Grunauer: Donatori imaju svoje teme za koje smatraju da su važne, koje mogu ali i ne moraju uvek da se poklope sa interesima lokalnog stanovništva.

Recimo, u zemljama kao što su Kina i Indija, odbijaju programe za koje procene da im ne odgovaraju, a to se ovde po mom iskustvu ne događa. U praksi, mislim da najviše zavisi od onoga ko bi taj program trebalo da sprovede – da li to doživljava kao usputnu stanicu u svojoj karijeri, do nekog sledećeg projekta u nekoj drugoj zemlji, ili mu je zaista stalo da nešto uradi.

U ovom drugom slučaju, kada dođete kao stranac koji ne zna mnogo o ovoj zemlji, presudno je kakve ćete saradnike izabrati u lokalu i da li ste spremni da im date poverenje, da čujete njihovo mišljenje i predloge i da onda, ako se pokaže potrebnim, insistirate kod donatora da se neki delovi projekta bolje prilagode stvarnosti.

Ja sam imao sreće da radim sa odličnim profesionalcima, koji su pre svega i dobri ljudi, i svi zajedno smo se uvek trudili da što bolje razumemo potrebe lokalnih samouprava sa kojima sarađujemo.

S druge strane, ako građani u nekom mestu u Srbiji, na primer, odluče da je važnije da se sredstva iz lokalnog budžeta utroše na gradnju nadstrešnica na autobuskim stanicama, nego na zbrinjavanje najsiromašnijh sugrađana, onda morate da ispoštujete njihovu volju, bez obzira šta vi lično smatrate bitnijim.

Najbolji spoj

BIF: Ako biste od Švajcarske i Srbije mogli da napravite neku treću zemlju, kako bi ona izgledala i da li bi tako nešto uopšte bilo moguće?

Aleksander Grunauer: Dugo sam razmišljao upravo o tome. U Srbiji bih promenio samo jedno, doveo bih stručnjake iz Švajcarske da ovde uspostave pravni sistem koji se tamo primenjuje i da obezbede da on i u Srbiji funkcioniše kao švajcarski sat.

BIF: Zar ne bi takav pravni okvir neminovno promenio i ovdašnji mentalitet?

Aleksander Grunauer: Pitanje je kako definišemo mentalitet? Ljudi iz Srbije koji žive u Švajcarskoj, bilo koji posao da rade, jako se trude da poštuju sve propise i da se svojim ponašanjem potpuno uklope u sredinu u koju su došli.

Verujte mi, Srbi koji žive u Švajcarskoj su veći Švajcarci i od samih Švajcaraca! Tamo neće baciti ni najmanji papirić na ulici, ali zato neki od njih, čim pređu granicu Srbije – opušci lete kroz prozor mercedesa na sve strane. Šta je onda tu mentalitet? Da li bacanje otpadaka svuda naokolo u zemlji u kojoj ste rođeni može da se nazove patriotizmom? Uveren sam da mentalitet ne možemo da koristimo kao izgovor za ponašanja koja ni nama ni našoj zemlji ne idu u prilog.

Zorica Žarković

broj 171, mart 2020.

Чланак Aleksander Grunauer: Ovde je sve mnogo ličnije се појављује прво на Biznis i Finansije.